Čovek opterećen sopstvenim padovima i pogrešnim izborima često oseća nemoć da se vrati na pravi put.
U vremenu u kojem čovek sve češće traži utehu u spoljašnjem svetu, zaboravljajući dubinu sopstvene duše, sve je vidljivija tiha unutrašnja borba koju mnogi vode.
Savremeni način života, ispunjen brigama i neprestanim težnjama, udaljava čoveka od molitve, od tišine i od susreta sa sobom. Upravo u toj udaljenosti rađa se duhovna težina - ona nevidljiva, ali snažna prepreka koja guši volju, slabi duh i zatvara srce za blagodat.
Čovek opterećen sopstvenim padovima i pogrešnim izborima često oseća nemoć da se vrati na pravi put. Nije retkost da molitva postane teška, gotovo nedostižna, a svaki duhovni napor izgleda kao breme koje prevazilazi njegove snage.
Tada se duša povlači i ostaje bez snage da se uzdigne, čak i kada postoji iskrena želja za promenom.
U trenucima slabosti, kada čovek ne može da učini velike podvige, ostaje mu ono najjednostavnije, ali i najdublje - da se obrati Bogu kroz reči koje su vekovima nosile utehu i snagu.
Taj mali trud, učinjen uprkos unutrašnjem otporu, postaje početak obnove i povratka izgubljenom miru.
Na to je ukazivao i starac Emilijan:
- Kada čovek sagreši iz egoizma, duša postaje teška. Ne može ni da čita, niti da se moli; molitva mu izgleda kao planina, a čak mu je i klečanje teško, kao da će mu se telo slomiti. Zato, ako ne možeš da se moliš niti da bdiš, barem primoraj sebe da čitaš Psalme.
- Psalmi sadrže molbu, pokajanje, slavoslovlje i blagodarenje; izražavaju duboka osećanja i duhovna iskustva koja mogu oživeti i najslabijeg čoveka. Kao što nekome ko izgubi svest daš malo rakije, pa dođe sebi, tako se i duša oživljava čitanjem Psalama. Zato čitaj Psalme i videćeš da će se, malo-pomalo, i tvoja duša obnoviti.
Suština Vaskrsa ne nalazi se samo u običajima već u dubokoj poruci koju nosi Vaskrs - u potrebi za pokajanjem, praštanjem i promenom života.
Mnogi podvizi koji se u hrišćanskom životu smatraju uzvišenim - post, molitva, milostinja - mogu izgubiti svoju suštinu ukoliko postanu sredstvo za zadobijanje ljudskog priznanja.
U kratkim poukama blaženopočivšeg patrijarha srpskog sabrana je cela jevanđelska mera života, koja jasno razdvaja istinsko svedočenje od praznog izgovaranja i podseća šta će na kraju zaista biti važno.
Tuga može biti opomena da je čovek izgubio unutrašnji mir, ali i prilika da ga ponovo pronađe.
Na gubilište sa Simeonom bilo je izvedeno još 1000 hrišćana.
Gotovo četiri decenije otac Slobodan bio je oslonac parohijanima, predvodio sveštenstvo kao arhijerejski namesnik i ostavio snažan trag u crkvenom životu.
Od listića palme se priprema čaj po posebnom receptu.
Čovek opterećen sopstvenim padovima i pogrešnim izborima često oseća nemoć da se vrati na pravi put.
U strahu od nove državne podele i potrage za sigurnim osloncem, deo stanovnika dalmatinskog ostrva prešao je u pravoslavnu veru, što je pokrenulo niz reakcija, sukoba i dugotrajan proces koji će se završiti tek posle Drugog svetskog rata.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
U pravoslavnom duhovnom iskustvu, posebna pažnja posvećuje se stanju duše.
Dom nije samo mesto zajedničkog života, već mala crkva, prostor u kome se čovek uči ljubavi, praštanju i trpljenju.
Pokajanje nije samo žal zbog učinjenog, već odluka da se život menja, da se greh ostavlja i da se krene putem vrline.
Crkva uči da je mir unutrašnja harmonija čoveka s Bogom i sa samim sobom.
Od listića palme se priprema čaj po posebnom receptu.
U strahu od nove državne podele i potrage za sigurnim osloncem, deo stanovnika dalmatinskog ostrva prešao je u pravoslavnu veru, što je pokrenulo niz reakcija, sukoba i dugotrajan proces koji će se završiti tek posle Drugog svetskog rata.
U besedi za sredu 3. sedmicu po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako čovek, i pored znanja o posledicama greha, često ostaje nepromenjen i zarobljen u obrascima koje i sam prepoznaje kao pogrešne.
Učenje jednog od najvećih svetitelja pravoslavlja usmerava pažnju na to da se upravo kroz različitosti gradi punoća ljudskih odnosa i razumevanja među ljudima.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Desert iz hercegovačkog kraja nastaje spajanjem voćnog namaza, brašna i vode, zatim se kratko peče i preliva toplim šećernim sirupom, čime dobija prepoznatljivu tamnu aromu.
Iako većina jevrejskih autoriteta smatra da je pirsing ušiju prihvatljiv, pitanje postaje znatno složenije kada su u pitanju drugi delovi tela.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete mučenice Agapiju, Hioniju i Irinu po starom i Svete apostole Jasona i Sosipatra po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svete Katarine Sijenske, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
