Suština Vaskrsa ne nalazi se samo u običajima već u dubokoj poruci koju nosi Vaskrs - u potrebi za pokajanjem, praštanjem i promenom života.
Pravoslavni vernici širom sveta pripremaju se da dočekaju Vaskrs - dana koji svedoči o pobedi života nad smrću i svetlosti nad tamom.
Vaskrs je središnji događaj hrišćanske vere. Prema jevanđeljskom predanju, Isus Hristos je trećeg dana po raspeću ustao iz mrtvih, potvrđujući veru u večni život i spasenje.
Taj događaj ne predstavlja samo istorijski trenutak, već i poziv svakom verniku na unutrašnje preobraženje, na napuštanje greha i okretanje životu u veri, ljubavi i praštanju.
Tokom vaskršnjih dana, u pravoslavnim domovima vlada posebna atmosfera. Porodice se okupljaju, priprema se praznična trpeza, farbaju se jaja kao simbol novog života i vaskrsenja. Prvo crveno jaje čuva se kao znak vere i zaštite, dok se običaji prenose sa kolena na koleno, čuvajući duhovni i kulturni identitet naroda.
Ipak, suština praznika ne nalazi se samo u običajima već u dubokoj poruci koju nosi Vaskrs - u potrebi za pokajanjem, praštanjem i promenom života. Vernici se pozivaju da ispituju sebe, da se vrate veri i da kroz lični podvig i molitvu pronađu put ka spasenju.
U tom duhu, opominjuće reči Sveti apostol i jevanđelista Luka podsećaju na suštinu vere i odgovornost svakog čoveka:
- Pakao je pun ljudi koji su se divili Hristu, učili o Isusu u crkvi, čitali o njumu u Bibliji, javili se na poziv na oltar i predali život Isusu, krstili se, služili u Crkvi, davali u dobrotvorne svrhe... I pored svega toga nikad se nisu iskreno pokajali, ponavljali su svoje grehe, nisu poštovali Isusove zapovesti i nisu opraštali dužnicima svojim. Kažem vam, ako se ne pokajte, svi ćete tako izginuti.
Sveti oci često su podsećali da pad sam po sebi ne određuje put čoveka, već odnos prema tom padu.
Samo napredak koji se gradi na ljubavi ima čvrst temelj.
Duhovnici vekovima upozoravaju da čovek ne može imati istinski mir ukoliko u sebi nosi nemir prema drugima.
Svaki odnos, koji ostane opterećen nepravdom, ostavlja trag i u duši čoveka.
Jedan od najvažnijih načina na koji možemo biti uz čoveka koji pati jeste molitva.
Sve što se prinosi Bogu na žrtvu trebalo bi da bude od čistog materijala, naglasio je sveštenik.
Srpska svetinja stara više od jednog veka našla se u zemljišnim knjigama u Gradačcu pod spornim vlasništvom, što izaziva zabrinutost pravoslavnih vernika.
Poglavar SPC govorio je o veri koja povezuje generacije i čuva duhovne korene naroda, upozorio na razdor i mržnju, a Bojanu Pajiću uručeno je visoko crkveno odlikovanje za doprinos srpskom kulturnom nasleđu.
Rektor Niške bogoslovije objašnjava zašto su molitva, milostinja i vera u Vaskrsenje dragoceniji od skupih spomenika i bogatih trpeza i šta zaista možemo da učinimo za duše svojih upokojenih.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Povrediti drugog, to je teška rana, upozorava mitropolit.
Pravoslavna duhovnost uči da se zlo ne pobeđuje zlom, već dobrim, i da se istinska pobeda ne ostvaruje nad drugim čovekom, već nad sobom.
U društvu, u kojem je Isus živeo, udarac nije uvek bio samo fizički čin, objašnjava otac Bane.
Niko od ljudi nije savršen i niko ne može drugome pružiti sve ono za čim njegovo srce čezne.
Jedan od najvažnijih načina na koji možemo biti uz čoveka koji pati jeste molitva.
Sve što se prinosi Bogu na žrtvu trebalo bi da bude od čistog materijala, naglasio je sveštenik.
Rektor Niške bogoslovije objašnjava zašto su molitva, milostinja i vera u Vaskrsenje dragoceniji od skupih spomenika i bogatih trpeza i šta zaista možemo da učinimo za duše svojih upokojenih.
U besedi za subotu 19. sedmice po Duhovima veliki srpski svetitelj objašnjava zašto se put ka Gospodu ne prelazi ohološću i uzdizanjem sebe, već ljubavlju, smirenjem i spremnošću da tvorimo volju Božju.
Jedan od najvažnijih načina na koji možemo biti uz čoveka koji pati jeste molitva.
U našoj krvi su nebrojeni preci, sa njima je i deo nas otišao Bogu, govorio je starac Visarion.
Ko zaboravi sopstveni put, lako može zaboraviti i šta ga je oblikovalo.
Niko u manastiru nije znao njen pravi identitet.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Miholjske zadušnice i Svetog mučenika Kalistrata po starom kalendaru, dok po novom proslavljaju Svete mučenike Evlampija i Evlampiju. Katolička crkva obeležava Svetog Franju Bordžiju, Jevreji obeležavaju Šabat Berešit, dok muslimani nemaju veliki praznik.
Svetogorski starac podseća da pravoslavni duhovni život ne podrazumeva bekstvo od iskušenja, već istrajnost u borbi protiv greha, pokajanje i neprestano okretanje Bogu.
Čak 49 vojnika, videvši Kalistratovu postojanost, prihvatilo je hrišćansku veru.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
