U pravoslavnom učenju, odnos prema bližnjem zauzima važno mesto u duhovnom životu.
U društvu, u kojem je Isus živeo, udarac nije uvek bio samo fizički čin, objašnjava otac Bane.
Niko od ljudi nije savršen i niko ne može drugome pružiti sve ono za čim njegovo srce čezne.
Ako čovek ponižava druge, vređa ih, osuđuje i prema njima pokazuje prezir, ne može očekivati da će takav odnos ostati bez posledica po njegov duhovni život.
Pored posta, vernici se uzdržavaju i od različitih oblika telesnog zadovoljstva i luksuza, među kojima su intimni odnosi, upotreba kozmetike i parfema, kao i nošenje kožne odeće.
Povrediti drugog, to je teška rana, upozorava mitropolit.
Posle pada mnogi dugo nose teret krivice i teško prihvataju da im je oprošteno. Svetitelj iz Egine podseća na razliku između iskrenog pokajanja i samokažnjavanja i nudi poruku koja donosi drugačiji pogled na milost.
Reči akademika Jerotića o greškama, pokajanju i promeni otkrivaju šta se krije iza odnosa prema onima koje volimo i zašto prava bliskost ne prestaje kada neko pogreši.
Ruski dugovnik podseća da put ka duhovnoj čistoti nije samo u onome što čovek čini za sebe, već i u načinu na koji se odnosi prema onima koji su pogrešili, njihovim slabostima i padovima.
U besedi u Sabornom hramu Svetog Jovana Vladimira sveštenik Igor Vujisić govorio je o Gospojinskom postu, pokajanju i praštanju, pozivajući vernike da najpre sagledaju sopstvene slabosti.
Pravoslavna vera uči da ljubav ne isključuje rasuđivanje, niti praštanje podrazumeva odsustvo mudrosti.
Kada čovek smatra da je uvek u pravu, kada ne želi da popusti, da oprosti ili da zatraži oproštaj, tada se srce udaljava od ljubavi i mira.
U pravoslavnoj tradiciji mnogi podvižnici učili su da nema istinske ljubavi bez spremnosti da se oprosti.
Duhovna pouka shiarhimandrita Kirila Pavlova otkriva zašto spoljašnje kajanje bez unutrašnjeg preobražaja i oproštaja prema bližnjem gubi svoju duhovnu težinu.
Bogorodica je bila svedok njegovog raspeća na Veliki petak, najtužniji hrišćanski dan, noseći krst majčinske ljubavi.
Pravoslavno iskustvo podseća da se snaga čoveka ne meri time koliko može da uzvrati, već koliko može da podnese i oprosti.
U pravoslavnoj tradiciji, svaki čovek je ikona Božja, bez obzira na njegove mane, padove ili slabosti.
Mnogi duhovnici kroz vekove ukazivali su na opasnost od reči izgovorenih bez ljubavi i smirenja.
Suština Vaskrsa ne nalazi se samo u običajima već u dubokoj poruci koju nosi Vaskrs - u potrebi za pokajanjem, praštanjem i promenom života.
Duhovnici vekovima upozoravaju da čovek ne može imati istinski mir ukoliko u sebi nosi nemir prema drugima.
Veliki pravoslavni svetitelj objašnjava zašto zlopamćenje uništava život.
Samo napredak koji se gradi na ljubavi ima čvrst temelj.
Oprost ne znači opravdavanje tuđih postupaka, već oslobađanje sopstvene duše od tereta.
Zabeležena u Jevanđelju po Mateju, u šestoj glavi, ova molitva predstavlja duhovni putokaz, ogledalo savesti i merilo odnosa prema Bogu i ljudima.
Ako praštamo malo, malo smo otvorili srce za milost, a ako praštamo od srca, široko smo otvorili vrata blagodati Božije, kaže sveštenik Dejan Krstić.
Dok se trpeze sklanjaju, a hramovi pune narodom koji jedni drugima traži oproštaj, ovo je trenutak kada se odlučuje da li će post biti puka forma ili početak istinske unutrašnje promene.
Potresna priča sa duhovne tribine razotkriva zašto ogorčenost zatvara vrata Svetinje i kako bol može postati prepreka, a ne put.
Pravoslavna duhovnost uči da se zlo ne pobeđuje zlom, već dobrim, i da se istinska pobeda ne ostvaruje nad drugim čovekom, već nad sobom.
Pouka podvižnice iz Svetopsovske pustinje otkriva kako zemlja koja nas hrani, pokajanje i briga za bližnje mogu biti jedina zaštita u vreme nesigurnosti i straha.
Pravoslavna mudrost podseća da se istinski oslonac ne traži u prolaznom, već u večnom, jer samo ono što je ukorenjeno u Bogu ne može biti iznevereno.
Ljubav je u hrišćanstvu postavljena kao temelj svega.
Mnogi duhovnici podsećaju da ljubav i dobrota nisu samo reči, već dela koja nose težinu večnosti.
Oproštaj nije slabost, već podvig i najviši izraz duhovne snage.
Čitanje Svetog pisma za 20. utorak po Duhovima pokazuje kako iz srca izviru dela koja oblikuju našu svakodnevicu i duhovni život, otkrivajući snagu oproštaja i unutrašnje odgovornosti.
Prava ljubav ne bira kome će biti upućena - ona ljubi i neprijatelja, jer vidi u svakom čoveku ikonu Božiju.
Za mnoge vernike, ova zapovest predstavlja duhovni izazov koji prevazilazi svakodnevnu pobožnost
Uoči početka Velikogospojinskog posta, Srpska pravoslavna crkva nas poziva da izgovorimo reči koje otvaraju vrata oproštaju i miru, kako bismo spremni zakoračili u susret prazniku Uspenja Presvete Bogorodice.
Uoči početka posta posvećenog Svetim apostolima Petru i Pavlu, pravoslavni vernici danas se okupljaju u krugu porodice, mole se, praštaju i spremaju srce za vreme uzdržanja, pokajanja i smirenja koje sledi od sutra.
U svetu u kojem sve više ljudi poseže za okultnim rešenjima, reči jednog od najvoljenijih duhovnika Pravoslavne Crkve razbijaju iluzije: zlo može delovati samo ako mu čovek sam otvori vrata. Pokajanje, ispovest i čisto srce postaju neprobojni štit – duhovna zaštita koja ne zna za poraz.
Jedan od najbližih Hristovih učenika i brat Svetog Jovana Bogoslova, svoju veru posvedočio je životom, rečju i stradanjem.
Veliki duhovnik 19. veka nas u trećoj nedelji po Vaskrsu podseća na reči Hristove da ne treba više grešiti da nam se šta gore ne dogodi - i otkriva zašto je greh najopasniji uzrok telesnih bolesti
Razmatrajući stih iz Knjige proroka Isaije, Sveti Teofan Zatvornik podseća da prava snaga posta ne leži samo u uzdržanju, već u praštanju, milosrđu i istinskoj pravdi prema bližnjem.
Otac Evgenije navodi primere nesuglasica, rana iz prošlosti i nerazumevanja bližnjih s kojima se susretao tokom svoje službe. Otkriva kako je, na samrtnom času svoje majke, sin učinio ono najvažnije – omogućio joj da ode s ovog sveta u miru, pomirena s Bogom i sobom.
U vremenu kada se srpske duše nalaze na raskršću, molitva velikog svetitelja Vladike Nikolaja Velimirovića poziva nas na pokajanje i vraćanje temeljnim vrednostima – ljubavi, miru i veri, kao putu spasenja.
U hramovima širom zemlje odjekivaće reči drevne pokajničke himne, dok verni narod, kroz molitvu i metanisanje, započinje Veliki post u smirenju i skrušenosti pred Bogom.
U srcu svetogorske zajednice, monasi se povlače u duboku tišinu kako bi očistili svoju dušu i osnažili veru pred najveći hrišćanski praznik – Vaskrsenje Hristovo.
Uoči Velikog posta, poglavar Srpske pravoslavne crkve pozvao vernike na unutrašnje pomirenje i duhovnu obnovu, govoreći o istinskom značaju posta i ljubavi prema bližnjima.
Mnoštvo narodnih običaja i bogata trpeza bez mesa obeležavaju ovaj dan, ali njegov vrhunac dolazi uveče, kada u crkvi izgovaramo reči koje otvaraju put ka duhovnoj čistoti – „Oprosti mi!“
Molitve, običaji i snaga zajedništva podsećaju nas na značaj praštanja i duhovne pripreme za Veliki post i najveći hrišćanski praznik.
U svojoj knjizi Misli za svaki dan u godini Sveti Teofan Zatvornik, pišući o Siropusnoj nedelji, otkriva jednostavan, ali moćan put do spasenja – sve zavisi od tebe. Dan oproštenja nije običan dan, već prilika da svet postane nalik raju.
Praštalno veče nije samo liturgijski obred, već trenutak istinskog pomirenja, prilika da skinemo teret prošlosti i zakoračimo u post sa čistim srcem.
Kada vas preplave ljutnja i frustracija, postoji način da ih preusmerite –- saznajte praktične savete koji će vam pomoći da sačuvate unutrašnju ravnotežu i harmoniju u odnosima.
Iguman manastira Rukumija naglašava moć molitve, posta i pokajanja, upozorava na opasnost roditeljskih kletvi i objašnjava kako priprema za svetu tajnu pričešća donosi duhovni mir i blagodat.
Posle svete liturgije koju je služio u hramu Rođenja Presvete Bogorodice, episkop šabački Jerotej uputio je vernicima nadahnutu poruku o značaju ljubavi prema bližjnjem, uz tumačenje priče o milostivom Samarjaninu i pripremi srca za radostan praznik Hristovog rođenja.
Arhijerejska liturgija i rukoproizvođenje u čin ipođakona Darka Stefanovića u hramu Svetih cara Konstantina i carice Jelene doneli su radost i duhovnu snagu, a nadahnute reči episkopa šabačkog o praštanju i ljubavi bile su podsećanje na suštinu pravoslavnog života.
Kada se susretnemo sa nekim zlodelom, u nama raste želja da reagujemo i zaštitimo se. Međutim, pravoslavna mudrost ovog sveca nas podseća da prava snaga leži u smirenju i praštanju. Saznajte kako praštanje i dobrota prema onima koji nas povrede ne samo da donose unutrašnji mir, već nas i približavaju spasenju.
Na godišnjem zasedanju Evroazijskog društva za kardiovaskularnu i torakalnu hirurgiju u Jašiju, poglavar Rumunske pravoslavne crkve okupljenim lekarima govorio je o isceljujućoj snazi ljubavi i saosećanja, ističući povezanost medicinske nauke sa hrišćanskom duhovnošću.
Sveti Teofan nas u svojoj misli za 20. utorak po Pedesetnici podseća na duboku mudrost koja se krije u rečima "Ne sudite, opraštajte, dajte“. Često se čini da gubimo kada ne sudimo, ne zadržavamo uvrede i ne čuvamo za sebe, ali istina je drugačija. Ove vrednosti donose neprocenjive dobitke. Sveti Teofan ukazuje da se, ukoliko ne sudimo drugima, ni nama neće suditi. Oproštajem oslobađamo sebe, a onaj ko daje, uvek će primiti više. Iako se ovaj dobitak možda ne vidi odmah, on dolazi u trenutku kada nam je najpotrebniji – kada osećamo potrebu za razumevanjem, ljubavlju i podrškom.
Priča o luksuznom vozilu, koje je privuklo pažnju meštana mioničkog kraja, dovela je do nesporazuma i pogrešnih predstava o životu monaha. Jeromonah Arsenije razjasnio je situaciju, pozivajući na smirenost i oprez u prosuđivanju.
Drevne mudrosti ugodnika Božjih o ljubavi, oproštaju, molitvi i zajedništvu osvetljavaju put ka sreći i harmoniji u svakom domu. Kroz ove večne poruke možemo pronaći rešenje za mnoge izazove koji se pojavljuju u porodičnim odnosima.
Svečanost je okupila učenike, roditelje i nastavnike, a poglavar Srpske pravoslavne crkve uputio je poruku o veri, obrazovanju i očuvanju srpskog identiteta među mladim generacijama u Australiji.
U Srbskom kuvaru iz 1855. godine sačuvan je recept za pripremu ovog jednostavnog obroka, koji se uz beli sir, beli luk i peršun može obogatiti i pretvoriti u još izdašnije jelo.
Na praznik Pokrova Presvete Bogorodice, mitropolit dalmatinski je u kninskom hramu besedio o istrajnosti u veri, podsetivši na snagu pravoslavlja i onda kada je vernika malo.
U besedi za subotu 20. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto najpre treba prepoznati sopstvene slabosti, kako ispraviti bližnjega bez povređivanja i zašto i opravdana ljutnja mora imati granicu.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog sveštenomučenika Jeroteja po starom kalendaru, dok po novom kalendaru obeležavaju Svetog proroka Osiju. Katolička crkva proslavlja Svetog Ignjatija Antiohijskog, dok Jevreji i muslimani nemaju veći verski praznik.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Hrišćanski život ne podrazumeva odsustvo teškoća, već poverenje u Hrista i onda kada se čovek suočava sa nepravdom, gubicima i patnjom.
U ovu svetinju na Kosovu i Metohiji svakodnevno stižu poklonici iz svih krajeva, a gostoljubivi domaćini poručuju da im ništa nam ne trebate, samo Srbi posećuju svetinje u što većem broju.
Na Miholjdan su Vuk, Teodora i Lazar krenuli tragom neobičnog pisma, a susret sa usamljenim starcem i zapuštenim voćnjakom naučio ih je da se najveće bogatstvo krije u dobroti, prijateljstvu i delima ljubavi.
U pravoslavnom učenju, odnos prema bližnjem zauzima važno mesto u duhovnom životu.
Nakon dugogodišnjeg propovedanja Jevanđelja i služenja Crkvi, Sveti Jerotej je krajem prvog veka postradao mučeničkom smrću za Hrista.
Mitropolit suroški Antonije oštro je opomenuo vernike koji su zbog odeće udaljili ženu sa detetom iz hrama i upozorio na posledice jedne naizgled bezazlene primedbe.
Apostol Pavle pominje silu koja zadržava pojavu bezakonika, ali ne otkriva jasno o kome je reč. Dok su je jedni tumači povezivali s Rimskim carstvom, drugi su u njoj prepoznali nešto sasvim drugačije.
