Duhovna pouka shiarhimandrita Kirila Pavlova otkriva zašto spoljašnje kajanje bez unutrašnjeg preobražaja i oproštaja prema bližnjem gubi svoju duhovnu težinu.
U savremenom crkvenom iskustvu često se postavlja pitanje koliko je pokajanje zaista duboko, a koliko ostaje na nivou spoljašnjeg čina. Vernik može da stoji u hramu, da izgovori reči kajanja i da se pokloni, ali da se već izvan svetinje ponovo vrati istim unutrašnjim obrascima, osuđivanju, ljutnji i neprijateljstvu. Upravo tu napetost između spoljašnjeg čina i unutrašnjeg stanja razotkriva jedna od pouka shiarhimandrita Kirila Pavlova, koja jasno pokazuje da pokajanje nije završeno rečima, već tek počinje promenom srca i odnosa prema bližnjem.
“Kakva je korist od pokajanja, ako neki ničice padaju u hramu, moleći za oproštaj grehova, a izašavši iz hrama spremni su da gone svoje bližnje; ako ustima prinose pokajanje, a u srcu gaje zlobu i osvetoljubivost? Mole oproštaj od Gospoda, ne smirivši svoju gordost, ne uništivši svoje samoljublje i sujetu i ne izmolivši oproštaj od svoga ožalošćenog brata!
Onaj ko želi da njegovo raskajanje bude primljeno kao blagoprijatna žrtva Bogu, taj ne samo da treba od srca da oprosti sagrešenja bližnjemu svome, tako da ih i ne spominje, već je dužan da se potrudi da oraspoloži svoga bližnjeg na takvo isto opraštanje, da mu od neprijatelja postane brat, jednodušan i jednomislen sa njim. Bez ovoga, ma kako da nas duhovnik na ispovesti razreši, duh svezan neprijateljstvom se ne oslobađa i Otac Nebeski nam neće oprostiti naša sagrešenja - govorio je starac Kiril Pavlov.
Ove reči pomeraju fokus sa forme na suštinu: pokajanje nije samo liturgijski trenutak, već trajno stanje pomirenja sa Bogom i ljudima. Bez spremnosti da se oprosti i da se prekine unutrašnji krug ogorčenosti, svaka ispovest ostaje nedovršena, a duhovna sloboda nedostižna.
Čitanje Jevanđelja za utorak 4. sedmice po Vaskrsu
Shutterstock/Anton Bildyaev
Jevanđelje
Dela svetih apostola, začalo 25 (10,21-33)
21. A Petar sišavši ljudima poslanim njemu od Kornilija reče: „Evo, ja sam taj koga tražite. Radi čega ste došli?" 22. A oni rekoše: „Kornilije kapetan, čovek pravedan i bogobojazan, na dobru glasu kod svega naroda judejskoga, primio je zapovest od anđela svetoga da te pozove u svoj dom i da čuje reči od tebe. 23. Onda ih pozva unutra i ugosti. A sutradan ustavši pođe s njima, i neki od braće koja behu iz Jope pođoše s njim. 24. I sutradan uđoše u Kesariju. A Kornilije ih čekaše sazvavši rodbinu svoju i bliske prijatelje.
25. A kad Petar ulažaše, srete ga Kornilije, i padnuvši pred noge njegove pokloni se. 26. A Petar ga podiže govoreći: „Ustani, i ja sam samo čovek." 27. I s njim razgovarajući uđe, i nađe mnoge koji se behu sabrali, 28. I reče im: „Vi znate kako je zabranjeno čoveku Judejcu družiti se ili dolaziti inoplemeniku; ali meni Bog pokaza da ni jednoga čoveka ne treba zvati poganim ili nečistim. 29. Zato i dođoh bez pogovora čim sam pozvan. Pitam vas, dakle, radi čega ste me pozvali?"
30. A Kornilije reče: „Pre četiri dana ja postih do ovoga časa, i u deveti čas beh na molitvi u kući svojoj; i gle, čovek stade preda me u haljini sjajnoj, 31. i reče: 'Kornilije, uslišena je molitva tvoja i milostinje tvoje biše spomenute pred Bogom. 32. Pošalji, dakle, u Jopu i dozovi Simona koji je prozvan Petar; on gostuje u kući Simona kožara pored mora; kada on dođe, reći će ti.' 33. Onda odmah poslah tebi, i ti si dobro učinio što si došao. Sada, dakle, svi mi stojimo pred Bogom da čujemo sve što ti je od Boga zapoveđeno.
Jevanđelje po Jovanu, 25. zač. (7,1-13)
1. I posle toga hođaše Isus po Galileji; jer po Judeji ne htede da hodi, pošto tražahu Judejci da ga ubiju. 2. Beše pak blizu judejski praznik Senica. 3. Tada mu rekoše braća njegova: „Otidi odavde i idi u Judeju, da i učenici tvoji vide dela tvoja koja činiš; 4. jer niko ne čini nešto u tajnosti, a sam traži da je poznat. Kada tako što činiš, pokaži se svetu." 5. Jer ni braća njegova ne verovahu u njega. 6. Tada im reče Isus: „Vreme moje još nije došlo, a vreme je vaše svagda spremno.
7. Ne može svet mrziti vas; a mene mrzi jer ja svedočim o njemu da su dela njegova zla. 8. Vi otidite na ovaj Praznik: ja još neću ići na ovaj Praznik, jer se moje vreme još nije ispunilo." 9. Rekavši im ovo, ostade u Galileji. 10. A kad otidoše braća njegova, tada i sam ode na Praznik, ne javno, nego kao u tajnosti. 11. A Judejci ga tražahu o Prazniku i govorahu: „Gde je onaj?" 12. I behu o njemu mnoge prepirke u narodu: jedni govorahu da je dobar, a drugi govorahu: ne, nego vara narod. 13. Ali niko ne govoraše javno o njemu zbog straha od Judejaca.
Reči svetitelja razotkrivaju zašto ono što vas danas muči nije ni približno veliko kao što izgleda i kako da povratite unutrašnji mir, bez obzira na okolnosti
U jednoj od svojih pouka Svetogorac otkriva gde počinje gubitak unutrašnjeg mira i zašto se upravo tu krije prekretnica između rasutosti i molitvenog spokojstva.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Čovek često zaboravlja da nije dovoljno samo govoriti o dobru, već da se ono mora pokazati u odnosu prema drugima, naročito onda kada je teško ostati čovek.
Celivanje pokojnika je duboko ukorenjen hrišćanski, pre svega pravoslavni, običaj koji simbolizuje poslednji pozdrav, izraz ljubavi, opraštanja i vere u večni život i vaskrsenje.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Peticija je predata crnogorskim državnim zvaničnicima, dok istorijski navodi i pismo mitropolita Amfilohija svedoče o starom hramu Svete Trojice i litijskoj tradiciji koja je vekovima okupljala vernike na vrhu Rumije.
Ja dobro znam da nema boljeg mesta, možda zvuči paradoksalno, od bolnice da bi čovek razumeo koliko smo upućeni jedni na druge, koliko smo potrebni jedni drugima, istakao je patrijarh.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Njegovo stradanje dogodilo se u vreme kada su hrišćani bili izloženi strašnim progonima, a pred bezbožnim carem i njegovim zahtevima ostao je nepokolebljiv do poslednjeg trenutka života.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Vitovnički duhovnik objasnio je zašto krštenje i krsna slava nisu dovoljni ako se ne menjamo iznutra i ne trudimo se da živimo u skladu sa hrišćanskim učenjem.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Čovek često zaboravlja da nije dovoljno samo govoriti o dobru, već da se ono mora pokazati u odnosu prema drugima, naročito onda kada je teško ostati čovek.
Celivanje pokojnika je duboko ukorenjen hrišćanski, pre svega pravoslavni, običaj koji simbolizuje poslednji pozdrav, izraz ljubavi, opraštanja i vere u večni život i vaskrsenje.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Njegovo stradanje dogodilo se u vreme kada su hrišćani bili izloženi strašnim progonima, a pred bezbožnim carem i njegovim zahtevima ostao je nepokolebljiv do poslednjeg trenutka života.
Odnos prema majci i ocu zauzima posebno mesto u hrišćanskom učenju, a jedna od deset Božjih zapovesti upravo nalaže: "Poštuj oca svojega i mater svoju".
Njegovo stradanje dogodilo se u vreme kada su hrišćani bili izloženi strašnim progonima, a pred bezbožnim carem i njegovim zahtevima ostao je nepokolebljiv do poslednjeg trenutka života.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
Google News
