Učenje jednog od najvećih svetitelja pravoslavlja usmerava pažnju na to da se upravo kroz različitosti gradi punoća ljudskih odnosa i razumevanja među ljudima.
Svaki dan nam prolazi u u nekakvoj žurbi, u odnosima u kojima ljudi sve češće mere jedni druge prema onome što imaju ili onome što im nedostaje: znanju, novcu, izgledu, snazi ili uspehu. U takvom poređenju lako nastaje distanca, a još lakše se zaboravlja da upravo različitost čini osnovu svakog zajedničkog života. U tom prostoru napetosti i nerazumevanja, jedna misao Svetog Jovana Zlatousta otvara drugačiji pogled na stvarnost - pogled u kojem nejednakost nije prepreka, već poziv na ljubav.
U savremenim odnosima razlike se često doživljavaju kao nešto što razdvaja ljude, umesto da ih povezuje. Bogatstvo i siromaštvo, obrazovanost i neukost, snaga i slabost, postaju linije razgraničenja, a ne prilike za međusobno dopunjavanje. Upravo tu se otvara prostor za razumevanje jedne drugačije logike, one koja ne meri, već spaja.
- Bog nije stvorio sve jednake, podjednako pametne, lepe, bogate, jake, jer tada na zemlji ne bi bilo mesta za ljubav. Ljubav pokriva sve što nedostaje: ti si bogat, drugi je siromašan - voli ga, i ljubav će dopuniti njegovo siromaštvo, a drugi nije pametan, neuk - voli ga, i ljubav će te naterati da mu daš znanje. Tako se prirodnom nejednakošću dobija kruženje dopune ljubavlju - gde je ljubav, tu je i punoća - govorio je Sveti Jovan Zlatoust.
U toj misli nejednakost prestaje da bude problem koji treba ispraviti i postaje prostor u kojem se čovek dopunjuje drugim čovekom. Ljubav, kako je Zlatoust vidi, nije osećanje koje posmatra razlike sa strane, već snaga koja ih pretvara u vezu i smisao. Na kraju, ostaje jednostavna, ali zahtevna poruka: ono što ljudi najčešće vide kao nedostatak kod drugih, upravo je mesto na kojem se proverava dubina njihove sopstvene ljubavi.
Dela svetih apostola, začalo 19 (8,18-25)
18. A kad vide Simon da se polaganjem apostolskih ruku daje Duh Sveti, donese im novaca, 19. govoreći: „Dajte i meni tu vlast da kad položim ruke na nekoga primi Duha Svetoga.” 20. A Petar mu reče: „Novci tvoji s tobom da budu na pogibao, što si pomislio da se dar Božiji može dobiti za novce." 21. Nema tebi dela ni udela u ovoj reči, jer srce tvoje nije pravo pred Bogom.
22. Zato se pokaj od te zloće tvoje, i moli se Bogu eda bi ti se oprostila pomisao srca tvojega; 23. jer te vidim da si u gorkoj žuči i u okovima nepravde." 24. A Simon odgovarajući reče: „Pomolite se vi za mene Gospodu da ne naiđe na mene ništa od onoga što ste rekli." 25. A oni, zasvedočivši i govorivši reč Gospodnju, vratiše se u Jerusalim, i mnogim selima samarijskim propovedahu jevanđelje.
Jevanđelje po Jovanu, 21. zač. (6,35-39)
35. A Isus im reče:35. „Ja sam hleb života: koji meni dolazi neće ogladneti, i koji u mene veruje neće nikad ožedneti. 36. Nego vam rekoh: i videli ste me, i ne verujete. 37. Sve što mi daje Otac meni će doći; i onoga koji dolazi meni neću isterati napolje. 38. Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla. 39. A ovo je volja Oca koji me posla, da sve što mi je dao ništa od toga ne izgubim, nego da to vaskrsnem u poslednji dan."
U vremenima ličnih borbi i nevidljivih pritisaka, reči jednog optinskog starca otkrivaju drugačije čitanje životnih teškoća i nude neobično smirenje koje ne dolazi spolja, već iznutra.
U jednoj kratkoj pouci otkriva se duhovni zakon po kojem se čovek ne oslobađa života, već unutrašnjeg nemira, i u kome se radost i iskušenje drugačije "ponašaju" pred zahvalnim srcem.
U kratkom savetu svetogorski podvižnik objasnio je kako jedan naizgled običan trenutak prolaska pored bolnice postaje ogledalo našeg odnosa prema patnji, zahvalnosti i sopstvenoj savesti.
Jedna naizgled bezazlena rečenica često napravi zid tamo gde želimo promenu - veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava zašto baš tu najčešće gubimo ono što pokušavamo da spasemo.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
Njegovo vreme na čelu Crkve obeležile su velike političke i verske borbe.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
Sveti oci učili su da krsni znak nije običaj niti formalnost, već duhovno oružje protiv zla.
U Ježevici, nadomak Čačka, srednjovekovni zidovi i živo narodno sabranje stapaju se u istu priču, od predanja o 1330. godini do današnjih okupljanja vernika i praznika koji i dalje pune manastirsku portu.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Jedan od najvećih crkvenih učitelja objasnio je kako se ova unutrašnja slabost ne zadržava samo na čoveku koji je nosi, već se širi i na njegove odnose.
Jedan od najvećih pravoslavnih svetitelja u jednoj rečenici sažima iskustvo trenutka u kojem se, uprkos utisku kraja, pokreće nešto drugo.
Reči jednog od najvećih hrišćanskih svetitelja o apostolu Tomi otkrivaju kako ono što izgleda kao slabost može postati snažan dokaz koji menja pogled na istinu i veru.
Dok vreme neumoljivo prolazi, poruka svetitelja nas podseća da svaka nova godina može biti prilika za dobra dela i duhovni rast.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
Sveti oci učili su da krsni znak nije običaj niti formalnost, već duhovno oružje protiv zla.
U besedi za 2. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Velimirović pokazuje zašto se i najveće znanje gubi bez pravog početka i kako se tek tada otvara prostor za istinsku mudrost koja ne zavisi od količine informacija.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Na Vračaru, pred odlazak Časnog pojasa Presvete Bogorodice, emotivni prizori i molitvena tišina obeležili su ispraćaj koji je, uz suze patrijarha i sabranost vernika, zatvorio 17 dana hodočašća kroz Hram Svetog Save.
Svetinja je u molitvenoj tišini ispraćena iz srpske prestonice ka manastiru Vatoped, u kojem se vekovima čuva.
U Ježevici, nadomak Čačka, srednjovekovni zidovi i živo narodno sabranje stapaju se u istu priču, od predanja o 1330. godini do današnjih okupljanja vernika i praznika koji i dalje pune manastirsku portu.
U besedi za 2. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Velimirović pokazuje zašto se i najveće znanje gubi bez pravog početka i kako se tek tada otvara prostor za istinsku mudrost koja ne zavisi od količine informacija.
Svakodnevni vodič kroz Petrovski post sa predlozima posnih obroka, molitvama i duhovnim poukama velikih svetitelja pravoslavlja.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
