Jedna naizgled bezazlena rečenica često napravi zid tamo gde želimo promenu - veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava zašto baš tu najčešće gubimo ono što pokušavamo da spasemo.
Reč ume da zatvori čoveka brže nego bilo kakva zabrana. Dovoljna je jedna pogrešna rečenica izgovorena u želji da nekoga „ispravimo“, pa da između dvoje ljudi nastane zid koji se dugo ne ruši. Upravo tu počinje pitanje koje retko postavljamo: da li je važnije šta govorimo ili kako to činimo?
Na to je odgovorio starac Tadej Vitovnički, ostavljajući pouku koja ne traži mnogo reči, ali menja način na koji ih koristimo:
- Kada želiš nekoga da poučiš dobru, poštuj ga rečima ljubavi. Jer ništa u toj meri ne podstiče čoveka na stid, niti ga išta tako pokreće da odbaci svoj porok i da se okrene dobru, kao poštovanje koje mu ukazuješ.
Ova misao ne ukida potrebu da ukažemo na grešku, ali menja put kojim do nje dolazimo. Umesto pritiska - dostojanstvo. Umesto osude - poštovanje koje drugome ostavlja prostor da sam prepozna gde greši. Na kraju, razlika između reči koje povređuju i onih koje menjaju često je nevidljiva spolja, ali presudna iznutra. A upravo u toj razlici, kako podseća starac Tadej, počinje svaka istinska promena.
Dela svetih apostola, začalo 18 (8,5-17)
5. A Filip sišavši u grad samarijski propovedaše im Hrista. 6. A narod je pazio jednodušno na ono što im govoraše Filip, slušajući i gledajući znake koje činjaše; 7. jer duhovi nečisti s velikom vikom izlažahu iz mnogih koji ih imahu, i mnogi uzeti i hromi ozdraviše. 8. I bi velika radost u gradu onome. 9. A beše otpre u gradu neki čovek, po imenu Simon, koji čaraše i dovođaše u čudo narod samarijski, govoreći da je on nešto veliko. 10. Njega svi pažljivo slušahu, i malo i veliko, govoreći: „Ovo je velika sila Božija." 11. A zato ga slušahu pažljivo što ih je mnogo vremena činima zadivljavao.
12. No kada poverovaše Filipu koji propovedaše jevanđelje o Carstvu Božijemu i o imenu Isusa Hrista, krštavahu se i ljudi i žene. 13. Tada i sam Simon poverova i krstivši se ostade kod Filipa; i gledajući znake i čuda velika gde se zbivaju, divljaše se vrlo. 14. A kad čuše apostoli u Jerusalimu da je Samarija primila reč Božiju, poslaše im Petra i Jovana. 15. Ovi sišavši pomoliše se Bogu za njih da prime Duha Svetoga; 16. jer još ni na jednoga od njih ne beše sišao, nego behu samo kršteni u ime Gospoda Isusa. 17. Tada polagahu ruke na njih, i oni primahu Duha Svetoga.
Jevanđelje po Jovanu, 20. zač. (6,27-33)
27. Trudite se ne za jelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za život večni, koje će vam dati Sin Čovečiji, jer ovoga potvrdi Bog Otac. 28. A oni mu rekoše: „Šta da činimo da bismo tvorili dela Božija?" 29. Odgovori Isus i reče im: „Ovo je delo Božije da verujete u Onoga koga On posla." 30. A oni mu rekoše: „Kakav, dakle, znak ti pokazuješ da vidimo i da ti verujemo? Šta ti činiš? 31. Očevi naši jedoše manu u pustinji, kao što je napisano: 'Hleb sa neba dade im da jedu.'" 32. Tada im reče Isus: „Zaista, zaista vam kažem: nije vam Mojsej dao hleb sa neba nego Otac moj daje vam istiniti hleb sa neba; 33. Jer hleb je Božiji onaj koji silazi s neba i daje život svetu."
Pouka sveštenika objašnjava kako izgovorene reči imaju poseban značaj i zašto ostaju u upotrebi sve do Spasovdana, četrdeset dana nakon Vaskrsa
U vremenima ličnih borbi i nevidljivih pritisaka, reči jednog optinskog starca otkrivaju drugačije čitanje životnih teškoća i nude neobično smirenje koje ne dolazi spolja, već iznutra.
Dok se rešenja traže u brzom olakšanju i spoljnim sredstvima, pouka jednog od najvećih srpskih duhovnika 20. veka ukazuje na dublji uzrok unutrašnje praznine i put ka njenom prevazilaženju.
Jedan od najvećih pravoslavnih svetitelja u jednoj rečenici sažima iskustvo trenutka u kojem se, uprkos utisku kraja, pokreće nešto drugo.
Sveća je istovremeno znak žrtve i vere.
Od Nemanjića i Svetog Save do legendi o skrivenom blagu i izvoru za koji se veruje da ima posebnu snagu, svetinja u dolini reke Studenice i dalje spaja proverenu istoriju i predanja koja ne prestaju da žive.
U besedi za petak 2. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto za služenje Crkvi nisu dovoljni ni znanje ni ljudsko priznanje, već blagodat koja se prenosi od apostolskih vremena.
Svakodnevni vodič kroz Petrovski post sa predlozima posnih obroka, molitvama i duhovnim poukama najvećih svetitelja pravoslavlja.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju praznik Prepodobnog Isakija Ispovednika po starom kalendaru, a Prepodobnog Onufrija Velikog i Svetog Petra Atoskog po novom kalendaru. Katolička crkva slavi blagdan Presvetog Srca Isusovog, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Govoreći o pticama, veliki srpski duhovnik ostavio je snažnu pouku o nezadovoljstvu koje čovek sam nosi u sebi i miru koji počinje tek onda kada nauči da bude blagodaran.
Dok strepnja za budućnost razara unutrašnji mir, veliki srpski duhovnik 20. veka razdvaja strah koji uništava od jedinog koji, po njegovim rečima, može da sačuva čoveka.
Upozorenje velikog srpskog duhovnika 20. veka razotkriva uzrok koji mnogi izbegavaju da priznaju i pokazuje zašto se izlaz ne traži oko nas, već u ličnoj promeni.
U jednoj kratkoj rečenici sadržano je upozorenje koje se tiče svakodnevnih odluka, tuđih uticaja i unutrašnjeg rasula koje ljudi često ne prepoznaju na vreme.
Sveća je istovremeno znak žrtve i vere.
U besedi za petak 2. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto za služenje Crkvi nisu dovoljni ni znanje ni ljudsko priznanje, već blagodat koja se prenosi od apostolskih vremena.
Svakodnevni vodič kroz Petrovski post sa predlozima posnih obroka, molitvama i duhovnim poukama najvećih svetitelja pravoslavlja.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju praznik Prepodobnog Isakija Ispovednika po starom kalendaru, a Prepodobnog Onufrija Velikog i Svetog Petra Atoskog po novom kalendaru. Katolička crkva slavi blagdan Presvetog Srca Isusovog, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Na Vračaru, pred odlazak Časnog pojasa Presvete Bogorodice, emotivni prizori i molitvena tišina obeležili su ispraćaj koji je, uz suze patrijarha i sabranost vernika, zatvorio 17 dana hodočašća kroz Hram Svetog Save.
Svetinja je u molitvenoj tišini ispraćena iz srpske prestonice ka manastiru Vatoped, u kojem se vekovima čuva.
Egzarhat u Letoniji Moskva vidi kao nastavak širenja Carigrada i produbljivanje spora koji je počeo u Ukrajini.
Sveti oci su često govorili da su upravo neprijatnosti, uvrede i klevete prilika da čovek proveri svoju veru, smirenje i poverenje u Boga.
Od 2020. godine sa lica Bogorodice "Utešiteljke" u Grčkoj neprestano teku suze, a pred ikonom svakodnevno dolaze ljudi koji traže utehu, nadu i odgovore.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
