Jedna naizgled bezazlena rečenica često napravi zid tamo gde želimo promenu - veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava zašto baš tu najčešće gubimo ono što pokušavamo da spasemo.
Reč ume da zatvori čoveka brže nego bilo kakva zabrana. Dovoljna je jedna pogrešna rečenica izgovorena u želji da nekoga „ispravimo“, pa da između dvoje ljudi nastane zid koji se dugo ne ruši. Upravo tu počinje pitanje koje retko postavljamo: da li je važnije šta govorimo ili kako to činimo?
Na to je odgovorio starac Tadej Vitovnički, ostavljajući pouku koja ne traži mnogo reči, ali menja način na koji ih koristimo:
- Kada želiš nekoga da poučiš dobru, poštuj ga rečima ljubavi. Jer ništa u toj meri ne podstiče čoveka na stid, niti ga išta tako pokreće da odbaci svoj porok i da se okrene dobru, kao poštovanje koje mu ukazuješ.
Ova misao ne ukida potrebu da ukažemo na grešku, ali menja put kojim do nje dolazimo. Umesto pritiska - dostojanstvo. Umesto osude - poštovanje koje drugome ostavlja prostor da sam prepozna gde greši. Na kraju, razlika između reči koje povređuju i onih koje menjaju često je nevidljiva spolja, ali presudna iznutra. A upravo u toj razlici, kako podseća starac Tadej, počinje svaka istinska promena.
Dela svetih apostola, začalo 18 (8,5-17)
5. A Filip sišavši u grad samarijski propovedaše im Hrista. 6. A narod je pazio jednodušno na ono što im govoraše Filip, slušajući i gledajući znake koje činjaše; 7. jer duhovi nečisti s velikom vikom izlažahu iz mnogih koji ih imahu, i mnogi uzeti i hromi ozdraviše. 8. I bi velika radost u gradu onome. 9. A beše otpre u gradu neki čovek, po imenu Simon, koji čaraše i dovođaše u čudo narod samarijski, govoreći da je on nešto veliko. 10. Njega svi pažljivo slušahu, i malo i veliko, govoreći: „Ovo je velika sila Božija." 11. A zato ga slušahu pažljivo što ih je mnogo vremena činima zadivljavao.
12. No kada poverovaše Filipu koji propovedaše jevanđelje o Carstvu Božijemu i o imenu Isusa Hrista, krštavahu se i ljudi i žene. 13. Tada i sam Simon poverova i krstivši se ostade kod Filipa; i gledajući znake i čuda velika gde se zbivaju, divljaše se vrlo. 14. A kad čuše apostoli u Jerusalimu da je Samarija primila reč Božiju, poslaše im Petra i Jovana. 15. Ovi sišavši pomoliše se Bogu za njih da prime Duha Svetoga; 16. jer još ni na jednoga od njih ne beše sišao, nego behu samo kršteni u ime Gospoda Isusa. 17. Tada polagahu ruke na njih, i oni primahu Duha Svetoga.
Jevanđelje po Jovanu, 20. zač. (6,27-33)
27. Trudite se ne za jelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za život večni, koje će vam dati Sin Čovečiji, jer ovoga potvrdi Bog Otac. 28. A oni mu rekoše: „Šta da činimo da bismo tvorili dela Božija?" 29. Odgovori Isus i reče im: „Ovo je delo Božije da verujete u Onoga koga On posla." 30. A oni mu rekoše: „Kakav, dakle, znak ti pokazuješ da vidimo i da ti verujemo? Šta ti činiš? 31. Očevi naši jedoše manu u pustinji, kao što je napisano: 'Hleb sa neba dade im da jedu.'" 32. Tada im reče Isus: „Zaista, zaista vam kažem: nije vam Mojsej dao hleb sa neba nego Otac moj daje vam istiniti hleb sa neba; 33. Jer hleb je Božiji onaj koji silazi s neba i daje život svetu."
Pouka sveštenika objašnjava kako izgovorene reči imaju poseban značaj i zašto ostaju u upotrebi sve do Spasovdana, četrdeset dana nakon Vaskrsa
U vremenima ličnih borbi i nevidljivih pritisaka, reči jednog optinskog starca otkrivaju drugačije čitanje životnih teškoća i nude neobično smirenje koje ne dolazi spolja, već iznutra.
Dok se rešenja traže u brzom olakšanju i spoljnim sredstvima, pouka jednog od najvećih srpskih duhovnika 20. veka ukazuje na dublji uzrok unutrašnje praznine i put ka njenom prevazilaženju.
Jedan od najvećih pravoslavnih svetitelja u jednoj rečenici sažima iskustvo trenutka u kojem se, uprkos utisku kraja, pokreće nešto drugo.
Jedna naizgled bezazlena rečenica često napravi zid tamo gde želimo promenu - veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava zašto baš tu najčešće gubimo ono što pokušavamo da spasemo.
Za vreme Nerona, kada je krenulo gonjenje hrišćana i kada je apostol Pavle posečen, posečena su i ova tri apostola.
Povodom 40 godina od nuklearne katastrofe, poglavar Katoličke crkve povezao ekološku krizu, sukobe i tehnološku moć u poruku koja otvara pitanje savremene etike odlučivanja i granica globalne vlasti.
Dok se broj dolazaka na Atos višestruko povećava usled ratova i nesigurnosti Svetoj zemlji, manastiri prvi put posle dugo vremena suočavaju se sa ozbiljnim izazovom.
Ovaj spomenik čuva sećanje na Markovdansku litiju i susrete ispred kuće Đečevića, koji godinama povezuju vernike i potvrđuju tradiciju međusobnog poštovanja u gradu.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Upozorenje velikog srpskog duhovnika 20. veka razotkriva uzrok koji mnogi izbegavaju da priznaju i pokazuje zašto se izlaz ne traži oko nas, već u ličnoj promeni.
U jednoj kratkoj rečenici sadržano je upozorenje koje se tiče svakodnevnih odluka, tuđih uticaja i unutrašnjeg rasula koje ljudi često ne prepoznaju na vreme.
Veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava kako možemo sačuvati dušu od nevidljivih napada koji vrebaju svakog nepažljivog čoveka.
Bez moralizovanja i utešnih reči, ova pouka razotkriva uzrok porodičnih lomova, životnih zastoja i unutrašnjeg nemira koji se često pogrešno pripisuju okolnostima, a ne sopstvenom odnosu prema roditeljima.
Dok se broj dolazaka na Atos višestruko povećava usled ratova i nesigurnosti Svetoj zemlji, manastiri prvi put posle dugo vremena suočavaju se sa ozbiljnim izazovom.
Ovaj spomenik čuva sećanje na Markovdansku litiju i susrete ispred kuće Đečevića, koji godinama povezuju vernike i potvrđuju tradiciju međusobnog poštovanja u gradu.
Sve tri zamke, kako je navedeno, se ujedinjuju i imaju samo jedan cilj - da nas bace u očaj.
Pravoslavna tradicija uči da je svaki dar koji čovek ima, bilo da je reč o novcu, znanju ili vremenu, dat sa razlogom.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Osećaj bespomoćnosti sve češće postaje deo svakodnevice.
U Mioču i Sjeverinu grade se novi hramovi posvećeni Svetom Nikoli i Svetim mironosicama, a poseta mitropolita Atanasija pokazala je da su ovi projekti mnogo više od gradnje - znak zajedništva i duhovne obnove
Dok vernici obeležavaju njen dan molitvama i procesijama, istorijski izvori otkrivaju složen životni put, ali i neslaganja o poreklu, identitetu i načinu na koji je vekovima predstavljana u različitim sredinama.
