Jedan od najvećih grčkih pravoslavnih duhovnika 20. veka objasnio je zašto se prava bitka ne vodi pred ljudima, već u unutrašnjem izboru između gordosti i skromnosti.
U situaciji kada se oko nas sve više podstiče nadmetanje, samopromocija i potreba da se bude „više“ od drugoga, čovek lako izgubi meru. Gordost se često prikazuje kao snaga, a skromnost kao slabost. Ipak, upravo tu nastaje tiha unutrašnja kriza – udaljavanje od sopstvene suštine. Rešenje, kako su učili veliki duhovnici pravoslavlja, ne leži u spoljašnjem dokazivanju, već u unutrašnjem preobražaju. Jednu takvu pouku ostavio je i Filotej Zervakos, ukazujući na suštinsku borbu koja se vodi u srcu svakog čoveka.
- Kad bi ljudi shvatili koliko je korisna skromnost, a koliko je štetna gordost, pazili bi da ne budu gordi, međutim, oni to ne shvataju. A đavo, koji iz pokvarenosti i zavisti mrzi ljude, odnosno slavu i čast koju im je podario Bog, koji ih je počastvovao da budu sazdani po Njegovom liku i podobiju Njegovom i koji ih je, na taj način, uzneo do neba, pravi razne smicalice i spletkari na razne načine, ne bi li udaljio čoveka od skromnosti, zato što zna da će mu skromni, ispunjeni smirenjem ljudi, oduzeti presto, da će obnoviti i zameniti njegov pali red anđela i da će zadobiti slavu koju je on nekada imao - govorio je starac Filotej.
U ovoj pouci sabrana je čitava duhovna logika pravoslavlja: ono što izgleda neprimetno i tiho "skromnost" zapravo nosi najveću snagu. Nasuprot tome, gordost, iako glasna i često nagrađivana u društvenim okvirima, vodi u unutrašnje rasulo. Starac Filotej ne govori samo o moralnoj kategoriji, već o ontološkom izboru, putu koji čoveka ili uzdiže ili udaljava od Boga.
Dela svetih apostola, začalo 15 (5,21-33)
21. A oni, čuvši to, uđoše ujutru u hram, i učahu. Pošto pak dođe prvosveštenik i koji bijahu s njim, sazvaše Sinedrion i sve starešine sinova Izrailjevih, i poslaše u tamnicu da ove dovedu. 22. A kad sluge otidoše i ne nađoše ih u tamnici, onda se vratiše i javiše, 23. Govoreći: „Tamnicu nađosmo čvrsto zaključanu i čuvare gde stoje pred vratima, ali kad otvorismo, unutra ni jednoga ne nađosmo." 24. A kad čuše ove reči sveštenik i vojvoda hrama i prvosveštenici bejahu u nedoumici šta se to dogodilo s njima.
25. A neko dođe i javi im govoreći: „Eno oni ljudi što ih baciste u tamnicu stoje u hramu i uče narod." 26. Tada otide vojvoda s momcima i dovede ih ne na silu; jer se bojahu naroda da ih ne pobije kamenjem. 27. A kad ih dovedoše, postaviše ih pred Sinedrion, i zapita ih prvosveštenik govoreći: 28. „Nismo li vam strogo zabranili da ne učite o Imenu ovom? A vi ste eto napunili Jerusalim vašim učenjem, i hoćete da bacite na nas krv ovoga Čoveka." 29. A Petar i apostoli odgovarajući rekoše: „Bogu se treba pokoravati više nego ljudima.
30. Bog otaca naših vaskrse Isusa, koga vi ubiste obesivši na drvo. 31. Njega Bog desnicom svojom uzvisi za Načalnika i Spasitelja, da dade Izrailju pokajanje i oproštenje grehova. 32. I mi smo njegovi svedoci ovih reči, i Duh Sveti koga Bog dade onima koji se njemu pokoravaju." 33. A kad oni to čuše, razjariše se veoma i dogovarahu se da ih pobiju.
Jevanđelje po Jovanu, 19. zač. (6,14-27)
14. A ljudi videvši znamenje koje učini Isus govorahu: „Ovo je zaista Prorok koji treba da dođe na svet." 15. A kad razume Isus da hoće da dođu da ga uhvate i učine carem, on otide opet na goru sam. 16. Kada pak nasta veče, siđoše učenici njegovi na more, 17. i ušavši u lađu pođoše preko mora u Kapernaum. I već beše pao mrak, a Isus ne beše došao k njima. 18. A more se podizaše od velikoga vetra. 19. Pošto su, dakle, veslali oko dvadeset i pet ili trideset stadija, ugledaše Isusa kako ide po moru i približava se lađi, pa se prepadoše.
20. A on im reče: „Ja sam; ne bojte se!" 21. I htedoše ga uzeti u lađu: i odmah se lađa obrete na zemlji u koju iđahu. 22. Sutradan narod koji je stajao s one strane mora, vide da onde ne beše druge lađice osim one jedne u koju uđoše učenici njegovi, i da ne uđe Isus sa učenicima svojim u lađicu nego samo učenici njegovi otidoše; 23. a druge lađice iz Tiverijade dođoše blizu onoga mesta gde jedoše hleb kada Gospod zablagodari. 24. Kada, dakle, vide narod da Isusa ne beše onde, ni učenika njegovih, uđoše i oni u lađe, i dođoše u Kapernaum tražeći Isusa.
25. I našavši ga s one strane mora, rekoše mu: „Ravi, kada si došao ovamo?" 26. Isus im odgovori i reče: „Zaista, zaista vam kažem: ne tražite me što ste znamenja videli, nego što ste hleba jeli i nasitili se.27. Trudite se ne za jelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za život večni, koje će vam dati Sin Čovečiji, jer ovoga potvrdi Bog Otac.
U jednoj kratkoj rečenici sadržano je upozorenje koje se tiče svakodnevnih odluka, tuđih uticaja i unutrašnjeg rasula koje ljudi često ne prepoznaju na vreme.
U kratkom savetu svetogorski podvižnik objasnio je kako jedan naizgled običan trenutak prolaska pored bolnice postaje ogledalo našeg odnosa prema patnji, zahvalnosti i sopstvenoj savesti.
Dok se rešenja traže u brzom olakšanju i spoljnim sredstvima, pouka jednog od najvećih srpskih duhovnika 20. veka ukazuje na dublji uzrok unutrašnje praznine i put ka njenom prevazilaženju.
Osuđivanje izgleda kao sitna navika, ali pravoslavna pouka otvara dublje pitanje o stanju srca i onome što čovek najčešće ne primećuje kod sebe.
Od krika na krstu do reči koje podižu iz beznađa: zašto su rani hrišćani sačuvali baš ove trenutke u izvornom obliku.
Pravoslavno iskustvo podseća da se snaga čoveka ne meri time koliko može da uzvrati, već koliko može da podnese i oprosti.
Iako se priprema od istih osnovnih sastojaka, svaka kuhinja mu daje svoj potpis, čuvajući duh jela koje je preživelo generacije.
U hramu u Bresnici, pred mnoštvom vernika, otvorena su pitanja koja se retko izgovaraju naglas – šta u čoveku zaista živi, šta odumire i po čemu će ga, na kraju, Bog prepoznati
Muškarac iz Londona izgubio život tokom verskog obreda u Birmingemu, dok se pastorka suočava sa optužbom i otvaraju pitanja o bezbednosti i odgovornosti.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Zašto ni spoljašnji mir ni uređeni život ne donose spokoj duši – snažne reči velikog pravoslavnog podvižnika razotkrivaju skrivene strasti koje čoveka udaljavaju od Boga i upozoravaju na najopasniji greh među njima.
Jedna osobina drži dušu otvorenom za Božji dar, a njeno zanemarivanje donosi unutrašnji nemir.
Dugogodišnji čuvar kivota Svetog Vasilija Ostroškog govorio je bez zadrške o gordosti - o grehu koji čoveka sprečava da se spusti do istine o sebi i da u pokajanju pronađe mir duše.
Ruski jeromonah sa prelaza XIX i XX veka podseća da galama i povišen ton otvaraju vrata duhovnim iskušenjima, dok tišina i smirenje jačaju unutrašnju snagu i približavaju nas Božijoj milosti.
Od krika na krstu do reči koje podižu iz beznađa: zašto su rani hrišćani sačuvali baš ove trenutke u izvornom obliku.
Pravoslavno iskustvo podseća da se snaga čoveka ne meri time koliko može da uzvrati, već koliko može da podnese i oprosti.
Muškarac iz Londona izgubio život tokom verskog obreda u Birmingemu, dok se pastorka suočava sa optužbom i otvaraju pitanja o bezbednosti i odgovornosti.
U besedi o prolaznosti i trajnosti, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički razotkriva krhkost svega što čovek podiže i upućuje pogled ka jedinom zdanju koje ne poznaje propadanje, već se gradi izvan dometa vremena i raspadanja.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Protojerej Srpske pravoslavne crkve poznat kao Father Vlad, iz sopstvene borbe stvorio je program za roditelje koji se suočavaju sa dijagnozama, iscrpljenošću i strahom, nudeći im oslonac kada deluje da izlaza nema.
Iako medicina nudi odgovore i pokušava da objasni uzroke ovog problema, pravoslavno učenje podseća da nastanak života ne može biti sveden isključivo na biološki proces.
Marko Princ, član parohije napadnutog Sabornog hrama, tvrdi da se iza razbijenog vitraža ne krije samo nasilje na ulici, već i nevidljivi sukob koji deli ljude, gradove i vere i koji, kako kaže, ima svoju jasnu duhovnu logiku.
