Dok strepnja za budućnost razara unutrašnji mir, veliki srpski duhovnik 20. veka razdvaja strah koji uništava od jedinog koji, po njegovim rečima, može da sačuva čoveka.
Telefon svetli u mraku sobe, a oči ne uspevaju da se odvoje od ekrana. Poruke, računi, neizvesni planovi za sutra - sve se sabija u jedan osećaj koji ne popušta ni kada se svetlo ugasi. U grudima ostaje napetost koja ne traži rešenje, već samo novo "šta ako".
Iza takvih noći često stoji ista unutrašnja slika: život koji se ne živi, nego se predviđa. Strah od onoga što tek dolazi postaje stalni pratilac, jači od onoga što se zaista dešava. Upravo na taj tihi, ali uporan nemir odgovara jedna od pouka starca Tadeja Vitovničkog, koja razotkriva koren problema i otvara drugi pravac razmišljanja.
- Mi stalno strahujemo. Život nam je u strahu, i od sutrašnjice i od budućnosti... šta će biti... To je paklena osobina. To treba da se savlada, to je životinjski. Treba samo da imamo strah da ne ožalostimo Boga, da ne izgubimo ljubav. Bog ima hiljadu načina da reši svaki naš problem - govorio je starac Tadej.
U ovoj rečenici pomera se ceo unutrašnji oslonac čoveka: od kontrole i predviđanja ka poverenju. Strah se ne negira, ali se razotkriva kao teret koji ne vodi nikuda osim u stalno iscrpljivanje. Umesto njega, ostaje poziv na jednostavniji, ali teži put da se sačuva ljubav i mir savesti.
U toj promeni perspektive, kako je nagovešteno u pouci starca Tadeja, ne nestaju problemi, ali prestaje da dominira strah od njih. A to je, ponekad, jedina promena koja zaista menja ceo naš život.
Jutrenja
Jevanđelje po Jovanu, začalo 35 (10,1-9)
1. Zaista, zaista vam kažem: „Ko ne ulazi na vrata u tor ovčiji nego prelazi na drugom mestu, on je lopov i razbojnik. 2. A koji ulazi na vrata pastir je ovcama. 3. Njemu vratar otvara, i ovce glas njegov slušaju, i svoje ovce zove po imenu, i izvodi ih; 4. i kada svoje ovce istera, ide pred njima, i ovce idu za njim, jer poznaju glas njegov. 5. A za tuđinom neće poći, nego će pobeći od njega, jer ne poznaju glas tuđinaca.“ 6. Ovu priču kaza im Isus, ali oni ne razumeše šta beše to što im govoraše. 7. Tada im reče Isus opet: „Zaista, zaista vam kažem: ja sam vrata ovcama. 8. Svi koji god dođoše pre mene lopovi su i razbojnici; ali ih ovce ne poslušaše.“9. Ja sam vrata; ako ko uđe kroz mene spašće se, i ući će i izaći će, i pašu će naći.
Liturgija
Poslanica Svetog apostola Pavla Jevrejima, začalo 335 (13,17-21)
17. Slušajte starešine svoje i povinujte im se, jer oni bdiju nad dušama vašim, pošto će odgovarati za njih, da bi to s radošću činili a ne sa uzdisanjem, jer vam ovo ne bi bilo od koristi. 18. Molite se Bogu za nas. Jer smo uvereni da imamo dobru savest, želeći da se u svemu dobro vladamo. 19. A molim da činite ovo još više, da bih vam se što pre vratio. 20. A Bog mira, koji podiže iz mrtvih velikoga Pastira ovaca, krvlju Zaveta večnoga, Gospoda našega Isusa Hrista, 21. neka vas usavrši u svakome delu dobrome, da vršite volju njegovu, tvoreći u vama ono što mu je ugodno, kroz Isusa Hrista, kome slava u vekove vekova. Amin.
Jevanđeljepo Luki, začalo 24 (6,17-23)
17. I sišavši s njima, stade na mestu ravnom i mnogo učenika njegovih; i mnoštvo naroda iz sve Judeje i Jerusalima, i iz primorja tirskog i sidonskog, 18. koji dođoše da ga slušaju i da se isceljuju od svojih bolesti, i koje su mučili duhovi nečisti; i isceljivahu se. 19. I sav narod tražaše da ga se dotakne; jer iz njega izlažaše sila i isceljivaše ih sve. 20. I on podignuvši oči svoje na učenike svoje govoraše: „Blaženi siromašni, jer je vaše Carstvo Božije. 21. Blaženi koji ste gladni sada, jer ćete se nasititi. Blaženi koji plačete sada, jer ćete se nasmejati. 22. Blaženi ste kad vas ljudi omrznu i kad vas odbace i osramote, i razglase ime vaše kao zlo zbog Sina Čovečijega,. 23. Radujte se u onaj dan i igrajte, jer gle, velika je plata vaša na nebu. Jer su tako činili prorocima ocevi njihovi.“
Jedna naizgled bezazlena rečenica često napravi zid tamo gde želimo promenu - veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava zašto baš tu najčešće gubimo ono što pokušavamo da spasemo.
Veliki duhovnik 20. veka govorio je o iskušenjima koja prete Crkvi i vernicima, upozoravajući da se put vere može sačuvati jedino duhovnom budnošću, molitvom i istrajnošću, uprkos pritiscima savremenog društva.
U trenucima kada problemi deluju nepomirljivo, pouka svetogorskog starca pokazuje da se izlaz ne nalazi u sili, već u smirenju i unutrašnjoj postojanosti koja menja ishod.
Reči velikog ruskog duhovnika pokazuju kako preterani umor može da oslabi volju i dovede do duhovnog pada ako se na vreme ne prepozna i ne zaustavi.
Mnoge ljude uznemiravaju neželjene i teške pomisli, ali ruski svetitelj objašnjava da greh ne nastaje samim iskušenjem, već onda kada čovek svesno prihvati ono što mu se javlja u umu i srcu.
Prema Svetom pismu i crkvenom predanju, njegovo rođenje bilo je unapred najavljeno.
Poznat po asketskom životu i neobičnim darovima, ovaj ugodnik Božji ostavio je snažno svedočanstvo vere kroz molitvu, pomoć siromašnima i duhovnu blizinu sa ljudima i posle upokojenja.
Čovek ne bi smeo da bude ostavljen bez duhovne pomoći u poslednjim trenucima života.
Nakon prijema u Patrijaršijskom dvoru i posete Pećkoj patrijaršiji, zajednički obilazak svetinja nastavljen je u jednoj od najznačajnijih srednjovekovnih zadužbina na Kosovu i Metohiji.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Reči svetogorskog starca nude jednostavan, ali dubok odgovor na pitanje kako ostati pribran kada panika preuzima kontrolu nad čovekom.
Govoreći o pticama, veliki srpski duhovnik ostavio je snažnu pouku o nezadovoljstvu koje čovek sam nosi u sebi i miru koji počinje tek onda kada nauči da bude blagodaran.
Upozorenje velikog srpskog duhovnika 20. veka razotkriva uzrok koji mnogi izbegavaju da priznaju i pokazuje zašto se izlaz ne traži oko nas, već u ličnoj promeni.
Dok se rešenja traže u brzom olakšanju i spoljnim sredstvima, pouka jednog od najvećih srpskih duhovnika 20. veka ukazuje na dublji uzrok unutrašnje praznine i put ka njenom prevazilaženju.
Mnoge ljude uznemiravaju neželjene i teške pomisli, ali ruski svetitelj objašnjava da greh ne nastaje samim iskušenjem, već onda kada čovek svesno prihvati ono što mu se javlja u umu i srcu.
Čovek ne bi smeo da bude ostavljen bez duhovne pomoći u poslednjim trenucima života.
Sveti oci često su govorili da je nestrpljenje jedan od najvećih neprijatelja duhovnog života.
Bolje ne slaviti, nego slaviti slavu nakaradno, govorio je otac Joil.
Iverska ikona na severu Rusije neprekidno mirotoči već četvrt veka, ali je to ostalo skriveno sve do upokojenja monahinje koja je čuvala ovu tajnu.
Jedanaestogodišnji dečak i njegova sestra pronašli su na staroj hartiji poruku koja otkriva da najveća vrednost svakog talenta nije u aplauzu, već u dobru koje njime činimo drugima.
Pripovetka o prazniku koji nas uči da se prava vera vidi kroz ljubav, dobrotu i dela učinjena za druge
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
Bolje ne slaviti, nego slaviti slavu nakaradno, govorio je otac Joil.
Pripremljen po recepturi hilandarskih monaha, krompir pokazuje kako se od vode, paradajza i krompira dobija toplo, zasitno jelo koje nosi ukus monaške jednostavnosti i postne svakodnevice.
Iverska ikona na severu Rusije neprekidno mirotoči već četvrt veka, ali je to ostalo skriveno sve do upokojenja monahinje koja je čuvala ovu tajnu.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
