Jevanđelje
Dela svetih apostola, začalo 40 (17,19-28)
19. Pa ga uzeše i odvedoše na Areopag govoreći: „Možemo li znati kakva je ta nova nauka koju ti kazuješ? 20. Jer nešto novo mećeš u naše uši; hoćemo, dakle, da znamo šta bi to moglo biti." 21. A svi Atinjani i doseljeni stranci ni za šta se drugo nisu zanimali, nego da štogod novo govore ili slušaju. 22. A Pavle stavši na sred Areopaga reče: „Ljudi Atinjani, po svemu vas vidim da ste vrlo pobožni. 23. Jer prolazeći i posmatrajući vaše svetinje, nađoh i žrtvenik na kome beše napisano: Nepoznatome Bogu. Onoga, dakle, kog ne znajući poštujete toga vam ja propovedam.
24. Bog koji je stvorio svet i sve što je u njemu, koji je Gospod neba i zemlje, ne stanuje u rukotvorenim hramovima, 25. niti prima ugađanja od ruku čovečijih, kao da nešto treba Njemu, koji sam daje svima život i dihanje i sve. 26. I stvorio je od jedne krvi svaki narod čovečanstva da stanuje po svemu licu zemaljskom, i postavio je napred određena vremena i međe njihova boravljenja; 27. da traže Gospoda, ne bi li ga dodirnuli i našli, mada On nije daleko ni od jednoga od nas. 28. Jer u Njemu živimo, i krećemo se, i jesmo; kao što su i neki od vaših pesnika rekli: 'Jer Njegov i rod jesmo.'"
Jevanđelje po Jovanu, 42. zač. (12,19-36)
19. A fariseji rekoše među sobom: „Vidite kako ništa ne pomaže. Eto, svet ode za njim.“ 20. A behu i neki Jelini među onima koji dođoše da se poklone o Prazniku. 21. Oni, dakle, pristupiše Filipu, koji beše iz Vitsaide Galilejske, i moljahu ga govoreći: „Gospodine, hoćemo da vidimo Isusa.“ 22. Dođe Filip i kaza Andreju, a opet Andrej i Filip kazaše Isusu. 23. A Isus im odgovori govoreći: „Došao je čas da se proslavi Sin Čovečiji.
24. Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, rod mnogi donosi. 25. Koji voli život svoj izgubiće ga, a ko mrzi život svoj na ovome svetu sačuvaće ga za život večni. 26. Ko meni služi, za mnom neka ide, i gde sam ja, onde će i sluga moj biti; i ko meni služi tome će dati počast Otac moj. 27. Sad je duša moja uzbuđena, i šta da rečem? Oče, spasi me od časa ovoga; ali zato dođoh za čas ovaj.
28. Oče, proslavi ime svoje!“ Tada glas dođe s neba: „I proslavih, i opet ću proslaviti!“ 29. A narod koji stajaše, kada to ču, govoraše da je grom zagrmio; a drugi govorahu: „Anđeo mi je govorio.“ 30. Isus odgovori i reče: „Ovaj glas nije bio mene radi no vas radi. 31. Sad je sud ovome svetu; sad će knez ovoga sveta biti izbačen napolje. 32. I kada ja budem podignut sa zemlje, sve ću privući sebi.“ 33. A ovo govoraše, ukazujući kakvom će smrću umreti.
34. Narod mu odgovori: „Mi čusmo iz Zakona da Hristos ostaje vavek; i kako ti govoriš da se Sinu Čovečijem valja podignuti? Ko je taj Sin Čovečiji?“ 35. A Isus im reče: „Još je malo vremena svetlost sa vama; idite dok svetlost imate da vas tama ne obuzme; a ko ide po tami ne zna kuda ide.“36. „Dok svetlost imate verujte u svetlost, da budete sinovi svetlosti.“ Rekavši ovo, Isus otide i sakri se od njih.
Dok ljudi danas burno reaguju na uvrede, otkrivaju tuđe mane i ulaze u bespotrebne sukobe, ruski svetitelj ostavio je jednostavne savete o ćutanju, smirenju i molitvi kao putu ka unutrašnjem miru i duhovnoj snazi.
Svetitelj objašnjava zašto se čovek i nakon izgovorenog praštanja vraća u vrtlog samoprekora i kako se iz tog začaranog kruga izlazi ka miru koji ne traži novo suđenje sebi.
U vremenu sve češćih izliva gneva i narušenih odnosa, učenje Svetog Josifa pokazuje put ka smirenju koji počinje iznutra, a ne promenom okolnosti.
Jedna rečenica izgovorena u besu može godinama da ostavi trag, a čuveni ruski duhovnik otkriva zbog čega mnogi izgube spokoj upravo onda kada pomisle da su pobedili u raspravi.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
