U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.
Ravnodušnost se danas sve češće uvlači u čoveka, kroz odsustvo reakcije, kroz umor od svega i kroz naviku da se ne mešamo i ne osećamo. Ona razara veze među ljudima, potkopava porodicu i briše osećaj odgovornosti prema zajednici. Upravo na taj problem, bez mnogo reči, ukazivao je starac Pajsije Svetogorac, nudeći jednostavno, ali duboko objašnjenje njegovog uzroka.
- Ravnodušnost prema Bogu donosi ravnodušnost prema svemu ostalom; donosi moralnu degeneraciju. Vera u Boga je velika stvar. Kad čovek veruje u Boga onda voli i svoje roditelje, svoje ognjište, svoje srodnike, svoj posao, svoje selo, opštinu, svoju državu i otadžbinu. A neko ko ne voli Boga i svoju porodicu – ne voli ništa, jer, i otadžbina je jedna velika porodica - govorio je starac Pajsije.
Pouka svetogorskog starca povezuje ono što se često posmatra odvojeno – veru i svakodnevni život. Kod Starca Pajsija, odnos prema Bogu nije izdvojen čin, već temelj iz kojeg izrasta sve drugo: poštovanje prema roditeljima, odgovornost prema poslu, privrženost mestu i narodu.
I možda baš tu leži značaj reči starca pajsija: podsećaju da ravnodušnost nije bezazlena slabost, već početak praznine koja se brzo širi – dok se ne dotakne svega što čoveka čini čovekom.
Dela svetih apostola, začalo 17 (6,8-15; 7,1-5; 7,47-60)
8. A Stefan pun vere i sile činjaše znake i čudesa velika u narodu. 9. Tada ustadoše neki iz sinagoge koja se zove Libertinska, Kirinska i Aleksandrijska i od onih iz Kilikije i Azije, i prepirahu se sa Stefanom, 10. I ne mogahu protivstati mudrosti i duhu kojim govoraše. 11. Tada podmetnuše ljude koji rekoše: „Čuli smo ga da govori hulne reči na Mojseja i na Boga.”
12. I pobuniše narod i starešine i književnike, i napadoše i uhvatiše ga, i dovedoše pred Sinedrion, 13. pa izvedoše lažne svedoke koji govorahu: „Ovaj čovek ne prestaje da huli na ovo sveto mesto i na Zakon. 14. Jer smo ga čuli gde govori: „Ovaj Isus Nazarećanin razoriće ovo mesto i izmeniće običaje koje nam predade Mojsej.” 15. I pogledavši na njega svi koji seđahu u Sinedrionu, videše lice njegovo kao lice anđela.
1. A prvosveštenik reče: „Je li to tako?” 2. A on reče:„ Ljudi braćo i oci, čujte! Bog slave javi se ocu našemu Avraamu kad beše u Mesopotamiji, pre nego se doseli u Haran. 3. I reče mu: „Izađi iz zemlje svoje i od roda svoga i iz doma oca svoga, i dođi u zemlju koju ću ti pokazati.” 4. Tada iziđe iz zemlje Haldejske, i doseli se u Haran, i odande, po smrti oca njegova, preseli ga u ovu zemlju u kojoj vi sada živite. 5. I ne dade mu nasledstva u njoj ni stope, i obeća da će je dati u posed njemu i semenu njegovu posle njega, dok on još nemaše deteta.
47. A Solomon mu sazida dom. 48. Ali Svevišnji ne živi u rukotvorenim hramovima, kao što govori prorok: 49. „Nebo mi je presto, a zemlja podnožje nogama mojima; kakav ćete mi dom sazidati, govori Gospod; ili koje je mesto za počivanje moje? 50. Nije li ruka moja stvorila sve ovo? 51. Tvrdovrati i neobrezani srcem i ušima, vi se svagda protivite Duhu Svetome; kako oci vaši, tako i vi. 52. Koga od proroka ne proteraše oci vaši? I pobiše one koji predskazaše dolazak Pravednika, koga sada vi izdajnici i ubice postadoste, 53. vi koji primiste Zakon naredbama anđelskim, i ne održaste.” 54. Kad ovo čuše, razjariše se vrlo u srcima svojima, i škrgutahu zubima na njega.
55. A on, pun Duha Svetoga, pogleda na nebo i vide slavu Božiju i Isusa gde stoji s desne strane Bogu, 56. i reče: „Evo vidim nebesa otvorena i Sina Čovečijega gde stoji s desne strane Bogu.” 57. A oni povikavši iza glasa zatisnuše uši svoje, i navališe jednodušno na njega, 58. pa izbacivši ga izvan grada stadoše ga kamenovati. A svedoci metnuše haljine svoje kod nogu mladića po imenu Savla, 59. I kamenovahu Stefana, koji se moljaše Bogu i govoraše: „Gospode Isuse, primi duh moj!” 60. Onda kleče na koljena i povika iza glasa: „Gospode, ne uračunaj im greh ovaj!” I ovo rekavši, usnu.
Jevanđelje po Jovanu, 13. zač. (4,46-54)
46. Isus pak dođe opet u Kanu Galilejsku, gde pretvori vodu u vino.46. I beše neki carev čovek čiji sin bolovaše u Kapernaumu. 47. Ovaj čuvši da je Isus došao iz Judeje u Galileju, otide k njemu i moljaše ga da siđe i da mu isceli sina; jer beše na samrti. 48. Kaza mu, dakle, Isus: „Ako ne vidite znake i čudesa, nećete da poverujete." 49. Reče mu carev čovek: „Gospode, dođi dok nije umrlo dete moje." 50. Reče mu Isus: „Idi, sin tvoj je živ." I verova čovek reči koju mu reče Isus i pođe. 51. A već dok on silažaše, gle, sretoše ga sluge njegove i javiše mu govoreći: „Dete je tvoje živo." 52. Tada ih upita za čas u koji mu bi lakše; i kazaše mu: „Juče u sedmi čas pusti ga groznica."
Reči jednog od najvećih hrišćanskih svetitelja o apostolu Tomi otkrivaju kako ono što izgleda kao slabost može postati snažan dokaz koji menja pogled na istinu i veru.
U vremenima ličnih borbi i nevidljivih pritisaka, reči jednog optinskog starca otkrivaju drugačije čitanje životnih teškoća i nude neobično smirenje koje ne dolazi spolja, već iznutra.
U jednoj kratkoj pouci otkriva se duhovni zakon po kojem se čovek ne oslobađa života, već unutrašnjeg nemira, i u kome se radost i iskušenje drugačije "ponašaju" pred zahvalnim srcem.
U kratkom savetu svetogorski podvižnik objasnio je kako jedan naizgled običan trenutak prolaska pored bolnice postaje ogledalo našeg odnosa prema patnji, zahvalnosti i sopstvenoj savesti.
U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.
Patrijarh carigradski pred smrt je priznao da se mnogo ogrešio o Svetog Martina i molio cara da ga oslobodi.
Uz molitve poglavara Srpske pravoslavne crkve, sveštenstva, porodice i prijatelja, na večni počinak ispraćena majka bivšeg predsednika Republike Srpske Milorada Dodika.
Dok jedni u njemu vide simbol zajedništva, drugi postavljaju pitanja o njegovom mestu u prostoru grada i značenju koje nosi u širem društvenom kontekstu.
Treba da znamo da krsna slava nije ručak niti trpeza, već molitveno proslavljanje našeg svetitelja, naglašava sveštenik.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Veliki pravoslavni duhovnik sa Svete gore pokazuje kako očuvati unutrašnji mir i zaštititi dušu dok iskušenja svakodnevno preplavljuju život oko nas.
Jedna lekcija sa Svete gore pokazuje kako traženje pravde i „učtivo“ proklinjanje udaljavaju čoveka od istine – jer oprost oslobađa i nas same.
Veliki svetitelj i duhovni učitelj pokazuje kako krsni znak i potpuna predaja Bogu uklanjaju teskobu i donose unutrašnji mir u svakodnevni život.
Jedan od najvećih pravoslavnih svetitelja u jednoj rečenici sažima iskustvo trenutka u kojem se, uprkos utisku kraja, pokreće nešto drugo.
Treba da znamo da krsna slava nije ručak niti trpeza, već molitveno proslavljanje našeg svetitelja, naglašava sveštenik.
Jerej Igor Gurčenkov stradao je u saobraćajnoj nesreći, a vest o njegovoj smrti izazvala je šok i duboku tugu među vernicima parohije Svetog arhangela Mihaila u Getingenu.
Tuga može biti opomena da je čovek izgubio unutrašnji mir, ali i prilika da ga ponovo pronađe.
Iako sveštenička služba pripada muškarcima, žene u praksi nose veliki deo života parohije – od pojanja i čitanja bogoslužbenih tekstova do brige o bogosluženju i rada sa vernicima.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Tuga može biti opomena da je čovek izgubio unutrašnji mir, ali i prilika da ga ponovo pronađe.
Ova poslastica se nalazila i na slavskim i na ramazanskim stolovima, a njen stari način pripreme i danas ostaje isti kao pre stotinu godina.
Iako sveštenička služba pripada muškarcima, žene u praksi nose veliki deo života parohije – od pojanja i čitanja bogoslužbenih tekstova do brige o bogosluženju i rada sa vernicima.
