Shutterstock/G-Stock Studio, Maciej Wojtkowiak / Alamy / Profimedia
Janis Paskvale Tortora u svom radu ističe da odsustvo očinskog autoriteta ostavlja trajne posledice na razvoj mladića i oblikuje njihove kasnije životne izbore.
Muškarac koji ne zna zbog čega treba da bude snažan lako postaje ili agresivan ili potpuno izgubljen. Upravo u toj pukotini između nametnute grubosti i nametnute slabosti nemački verski analitičar i istraživač Janis Paskvale Tortora vidi jednu od najvećih duhovnih kriza savremenog društva - krizu muškosti.
Slom koji počinje u porodici
Ovaj nemački verski analitičar, klasični filolog i istraživač religijske filozofije u poznoj antici, koji radi na Univerzitetu Eberhard Karl u Tibingenu, u svom novom radu pokušava da objasni zašto se savremeni muškarac sve češće nalazi između osećaja besmisla, emotivne dezorijentacije i gubitka identiteta. Njegov odgovor nije politički niti sociološki u užem smislu. Tortora smatra da je koren problema mnogo dublji - duhovan.
Prema njegovom tumačenju, današnja kultura sistematski potiskuje hrišćansko shvatanje muškosti. Uloga muškarca kao zaštitnika, nosioca odgovornosti i glave porodice sve češće se prikazuje kao nešto opasno ili „toksično“, dok se istovremeno brišu svi pozitivni uzori prema kojima bi mladi muškarci mogli da oblikuju svoj život.
Tortora upozorava da takvo stanje ne vodi oslobađanju muškarca, već njegovom unutrašnjem slabljenju. Savremeni muškarac, piše on, više se ne uči samosavladavanju, odricanju i disciplini radi viših ciljeva - porodice, zajednice ili Boga. Umesto toga, društvo ga podstiče da stalno bude okrenut sebi, sopstvenim željama i trenutnim impulsima.
„Hrišćanska snaga nije samovolja niti samodovoljnost“, piše Tortora. „Ona se temelji u Bogu i, nošena ljubavlju, ne traži sopstvenu korist.“
Očevi i generacijski prekid
Posebno mesto u njegovom radu zauzima pitanje očinstva. Tortora smatra da današnja kriza muškosti nije prvenstveno politička ili ekonomska, već da je reč o krizi očeva i odsustvu istinskog očinskog autoriteta.
Muškarci koji nikada nisu imali primer odgovornog, prisutnog i duhovno stabilnog oca često ostaju bez unutrašnjeg oslonca. Zato se, prema njegovim rečima, problem prenosi iz generacije u generaciju, sve dublje razarajući porodicu i društvo.
uni-tuebingen.de
Verski analitičar i istraživač Janis Paskvale Tortora
Autor se pritom poziva i na biblijsku misao: „Očevi jedoše kiselo grožđe, a sinovima trnu zubi“ (Jeremija 31,29), ukazujući da posledice duhovnih slabosti roditelja često snose deca.
Nestanak očinskih uzora, smatra Tortora, ostavlja posledice i na čitavo društvo. U tom kontekstu podseća na upozorenja iz Svetog pisma o društvu kojim upravljaju nezreli ljudi, vođeni strastima i hirovima, a ne mudrošću i odgovornošću.
Povratak veri i novi ideal muškosti
Jedan od najupečatljivijih delova njegovog rada odnosi se na sve vidljiviji povratak mladih muškaraca veri, posebno Pravoslavlju.
Tortora primećuje da mnogi mladi ljudi u asketskoj tradiciji Crkve vide ono što savremena kultura više ne nudi - disciplinu, smisao, odgovornost i jasnu predstavu o duhovnoj snazi. Pozivajući se na tekst BBC-ja, on navodi da pojedini mladi muškarci u pravoslavlju pronalaze gotovo „apsurdnu meru muškosti“.
Iza te formulacije, međutim, ne stoji glorifikacija agresivnosti ili dominacije, već potraga za muškarcem koji ume da vlada sobom. Tortora naglašava da je hrišćanska muškost neraskidivo povezana sa samokontrolom, služenjem drugima i sposobnošću za žrtvu.
U tom smislu, ideal muškarca nije osvajač koji nameće svoju volju, već čovek koji ume da nosi teret odgovornosti i da svoje strasti podredi ljubavi.
Za Tortoru, rešenje krize ne nalazi se u modernim programima samousavršavanja niti u popularnoj psihologiji. Isceljenje ranjene muškosti vidi u povratku Hristu.
On piše da je Hristos „obraz savršenog muškarca“, dok Bogorodica predstavlja punoću ženstvenosti. Zato čovek, prema njegovom tumačenju, tek kroz odnos sa Bogom može istinski da razume sebe.
Golubovy/Shutterstock
Otac i sin, ilustracija
Suočavanje sa porodičnim ranama često je bolno
Posebno naglašava važnost praštanja, naročito odnosa prema roditeljima i očevima. Suočavanje sa porodičnim ranama često je bolno, ali bez njega nema ni unutrašnjeg ozdravljenja.
„Jer ako ne oprostite ljudima sagrešenja njihova, ni Otac vaš nebeski neće oprostiti vama sagrešenja vaša“ (Matej 6,15), podseća Tortora citirajući Jevanđelje.
U završnici rada dolazi do možda najvažnije misli: put muškarca ka sebi samom zapravo je put čoveka ka Bogu. Zato smatra da nijedno društveno ili političko rešenje neće moći trajno da izleči krizu muškosti ukoliko čovek izgubi vezu sa svojim duhovnim izvorom.
Svoj tekst zaključuje rečima apostola Pavla iz Poslanice Efescima:
„Zbog toga priklanjam kolena svoja pred Ocem Gospoda našega Isusa Hrista, od koga se imenuje svako očinstvo na nebesima i na zemlji, da vam po bogatstvu slave svoje dade silu da ojačate Duhom njegovim u unutrašnjem čoveku.“
Protojerej Srpske pravoslavne crkve poznat kao Father Vlad, iz sopstvene borbe stvorio je program za roditelje koji se suočavaju sa dijagnozama, iscrpljenošću i strahom, nudeći im oslonac kada deluje da izlaza nema.
Janis Paskvale Tortora u svom radu ističe da odsustvo očinskog autoriteta ostavlja trajne posledice na razvoj mladića i oblikuje njihove kasnije životne izbore.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Prenos moštiju je izvršen po čudesnom snoviđenju jednog hristoljubivog, pobožnog i pravednog monaha, kome se javio Sveti Nikolaj i rekao da se njegove mošti prenesu u Bari.
U Hramu Svetog Save jasno je uređen red prilaska i celivanjasvetinje, a sveštenik objašnjava sve korake – od stajanja u redu i poklonjenja do kratke molitve i izlaska, uz apel vernicima da sve protekne u sabranosti i bez zadržavanja.
Na obeležavanju Spasovdana u Starom dvoru episkop toplički Petar poručio je da Beograd vekovima čuva identitet grada svetinja, stradanja i pravoslavnog zaveta.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
U Hramu Svetog Save jasno je uređen red prilaska i celivanjasvetinje, a sveštenik objašnjava sve korake – od stajanja u redu i poklonjenja do kratke molitve i izlaska, uz apel vernicima da sve protekne u sabranosti i bez zadržavanja.
U besedi za četvrtak 6. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje na tihu, ali presudnu borbu u čoveku u kojoj se određuje smer njegovih dela i njihovih posledica.
Odluka da krsno znamenje ponese učenik Matematičke gimnazije Andrej Drobnjaković, višestruki osvajač međunarodnih medalja na najvećim svetskim naučnim takmičenjima, izazvala je veliko interesovanje javnosti u Srbiji.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Čudotvorni pojas svečano je dočekan u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu, uz najviše crkvene počasti i more vernika koje je ispunilo centar prestonice.
Rukopisi, ikone i predmeti iz Hilandara, ali i potpuno nova postavka u srcu prestonice, donose drugačiji pogled na jednu od najvažnijih ličnosti srpske istorije - Svetog Savu.
Savremeni domaći recept, bez duge istorije, ali sa jasnom idejom deljenja, vraća tu simboliku u svakodnevicu - kroz toplo testo koje iz rerne ne odlazi samo na sto, već i preko praga.
Praznik Svetog Jovana Bogoslova, koji se svake godine obeležava 21. maja, ove godine poklopio se sa Spasovdanom, velikim pokretnim praznikom i jednim od 12 najvećih hrišćanskih praznika, pa danas mnogi vernici istovremeno slave dve slave.
Odluka da krsno znamenje ponese učenik Matematičke gimnazije Andrej Drobnjaković, višestruki osvajač međunarodnih medalja na najvećim svetskim naučnim takmičenjima, izazvala je veliko interesovanje javnosti u Srbiji.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
