Odluka opštine Lučani obradovala je meštane koji nisu zaboravili arhipastira koji je pomagao svoj kraj, gradio crkveni život u rasejanju i ostavio dubok trag među Srbima s obe strane okeana.
U Kaoni, selu dragačevskog kraja, gde se uspomene čuvaju kroz priče i svakodnevne susrete, jedna ulica odnedavno nosi ime vladike Firmilijana Ocokoljića. To nije samo naziv na tabli, već jasan znak da je sećanje na njega i dalje živo među ljudima njegovog rodnog kraja.
Odluka Skupštine opštine Lučani da prihvati predlog Udruženja „Naše Dragačevo“ dočekana je sa odobravanjem. Meštani su i do sada govorili o svom vladici sa poštovanjem i zahvalnošću, pa je imenovanje ulice doživljeno kao prirodan nastavak tog odnosa. Time je na dostojan način obeležen njegov život i rad.
Vladika Firmilijan rođen je 25. decembra 1909. godine u Vlasteljicama, u svešteničkoj porodici. Njegov otac, prota Uroš Ocokoljić, službovao je u crkvi u Kaoni, dok je majka Darinka brinula o domaćinstvu. Još kao dete pokazivao je zrelost i sklonost ka učenju. Školovao se u Čačku, a potom u Bogosloviji u Sarajevu, koju je završio 1931. godine.
Svešteničku službu u Srpskoj pravoslavnoj crkvi započeo je kao kapelan uz svog oca u Kaoni. Posle toga odlazi u Kragujevac, ali ga tamo pogađa težak lični gubitak – smrt supruge i novorođenog deteta. Taj događaj menja njegov životni put. Odlazi u Beograd, gde radi kao veroučitelj i završava Teološki fakultet. Monaštvo prima 1939. godine u manastiru Ostrog i tada dobija ime Firmilijan.
Već 1940. godine odlazi u Sjedinjene Američke Države, gde započinje službu među srpskim iseljenicima. Tokom Drugog svetskog rata boravi u Engleskoj kao dvorski sveštenik kralja Petra II Karađorđevića i 1944. godine venčava ga. Posle rata vraća se u Ameriku, gde nastavlja rad i usavršavanje. Doktorirao je 1963. godine na Univerzitetu u Čikagu, baveći se Zakonikom cara Dušana.
Kao episkop srednjezapadnoamerički i kasnije administrator istočnoameričko-kanadske eparhije, radio je na jačanju crkvenog života među Srbima u dijaspori. U vreme podela unutar Crkve zalagao se za jedinstvo i mirno rešavanje sporova. Istovremeno je podsticao očuvanje identiteta: organizovao je proslave, podržavao izdavaštvo i učestvovao u pokretanju obrazovnih programa, među kojima je i Hilandarsko odeljenje na Univerzitetu u Ohaju.
Iako je živeo daleko, nije zaboravio svoj kraj. Pomagao je crkve i manastire u Dragačevu, naročito hram u Kaoni, gde je služio njegov otac, kao i crkvu Svetog arhangela Gavrila u Guči, gde je upisan kao veliki dobrotvor. Njegova pomoć bila je stalna i nenametljiva.
Kada je 1967. godine ponovo došao u svoj kraj, posle dugog vremena, susret sa porodicom i zavičajem imao je poseban značaj. Veza koju je održavao godinama tada je dobila i svoj vidljivi oblik.
Poslednje godine života proveo je narušenog zdravlja. Zbog bolesti razrešen je episkopske dužnosti 1987. godine. Preminuo je 2. novembra 1992. u Libertvilu, gde je i sahranjen. Vest o njegovoj smrti duboko je odjeknula među Srbima u Americi.
Danas, kada jedna ulica u Kaoni nosi njegovo ime, to je pre svega znak zahvalnosti. Njegov život i delo ostali su upamćeni među ljudima njegovog kraja, kao primer vere, odgovornosti i trajne povezanosti sa sopstvenim narodom.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve i američki izaslanik Paolo Zampoli otvorili su teme poverenja, identiteta i buduće saradnje, u razgovoru koji je spojio dve perspektive i dva pristupa savremenim odnosima. Patrijarh Porfirije i Vladimir Kokanović razgovarali su o konkretnim oblicima saradnje Crkve i državne uprave, podršci eparhijama u dijaspori i očuvanju crkvenih i kulturnih dobara koja povezuju srpski narod u regionu i svetu. Budi deo Religija.rs zajednice.
SPC
Nije zaboravio zavičaj: Pomoć crkvama i narodu koja se pamti
Patrijarh srpski Porfirije razgovarao sa visokim predstavnikom američke administracije
VAŽAN RAZGOVOR U PATRIJARŠIJSKOM DVORU: Utvrđen zajednički pristup Crkve i države prema Srbima u dijaspori
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Čovek često zaboravlja da nije dovoljno samo govoriti o dobru, već da se ono mora pokazati u odnosu prema drugima, naročito onda kada je teško ostati čovek.
Celivanje pokojnika je duboko ukorenjen hrišćanski, pre svega pravoslavni, običaj koji simbolizuje poslednji pozdrav, izraz ljubavi, opraštanja i vere u večni život i vaskrsenje.
Crkva nas podseća da pomoć ne mora uvek da bude vidljiva i opipljiva.
Sveštenik podseća da Bog nije ograničen stranama sveta i da mu se čovek može moliti bilo gde.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Odgovor sveštenika otvara i važnije pitanje: kako da uspomena na preminule bude podsticaj za molitvu, a ne predmet sujeverja.
Peticija je predata crnogorskim državnim zvaničnicima, dok istorijski navodi i pismo mitropolita Amfilohija svedoče o starom hramu Svete Trojice i litijskoj tradiciji koja je vekovima okupljala vernike na vrhu Rumije.
Ja dobro znam da nema boljeg mesta, možda zvuči paradoksalno, od bolnice da bi čovek razumeo koliko smo upućeni jedni na druge, koliko smo potrebni jedni drugima, istakao je patrijarh.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Obeležavanje Zadušnica trebalo bi da počne odlaskom u crkvu, gde se služi Sveta liturgija i pominju imena preminulih.
Njegovo stradanje dogodilo se u vreme kada su hrišćani bili izloženi strašnim progonima, a pred bezbožnim carem i njegovim zahtevima ostao je nepokolebljiv do poslednjeg trenutka života.
Vest o njegovom upokojenju objavila je Parohija Svete Trojice u Roterdamu.
Čovek često zaboravlja da nije dovoljno samo govoriti o dobru, već da se ono mora pokazati u odnosu prema drugima, naročito onda kada je teško ostati čovek.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Otkrijte kako se priprema raskošna torta od beze kora, oraha i čokolade koja je obeležila generacije i svečane trenutke u našim domovima.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Podignuta 1969. godine prilozima srpskih doseljenika, svetinja bi uskoro mogla da dobije priznanje, kao potvrdu značaja nasleđa koje Srbi čuvaju daleko od otadžbine.
Donatorsko veče parohije Svetih Ćirila i Metodija pretvorilo se u svedočanstvo vere, nade i plana koji bi uskoro mogao da dovede do kupovine prvog pravoslavnog hrama u Konektikatu.
U prestonici SAD slavilo se kao u srcu Srbije – liturgija, pesma, kolo i molitva spojili su verni narod u crkvi Svetog Luke, dok je freska Presvete Bogorodice „Širšaja nebesa“ postala simbol duhovnog mosta između otadžbine i dijaspore.
Zavetna slava u manastiru Svetog apostola Marka okuplja rasejane Srbe u molitvi i sećanju, čuvajući večnu vezu sa domovinom kroz monaške živote i svetiteljske vrednosti.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Čovek često zaboravlja da nije dovoljno samo govoriti o dobru, već da se ono mora pokazati u odnosu prema drugima, naročito onda kada je teško ostati čovek.
Celivanje pokojnika je duboko ukorenjen hrišćanski, pre svega pravoslavni, običaj koji simbolizuje poslednji pozdrav, izraz ljubavi, opraštanja i vere u večni život i vaskrsenje.
Crkva nas podseća da pomoć ne mora uvek da bude vidljiva i opipljiva.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Obeležavanje Zadušnica trebalo bi da počne odlaskom u crkvu, gde se služi Sveta liturgija i pominju imena preminulih.
Njegovo stradanje dogodilo se u vreme kada su hrišćani bili izloženi strašnim progonima, a pred bezbožnim carem i njegovim zahtevima ostao je nepokolebljiv do poslednjeg trenutka života.
Vest o njegovom upokojenju objavila je Parohija Svete Trojice u Roterdamu.
Svako žrtvoprinošenje je pagansko i nema uporišta u Svetoj nam Crkvi, istakao je otac Milan.
Odnos prema majci i ocu zauzima posebno mesto u hrišćanskom učenju, a jedna od deset Božjih zapovesti upravo nalaže: "Poštuj oca svojega i mater svoju".
Čovek često zaboravlja da nije dovoljno samo govoriti o dobru, već da se ono mora pokazati u odnosu prema drugima, naročito onda kada je teško ostati čovek.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
Google News