Knez Miloš se surovo obračunavao sa svakim ko bi mogao da mu ugrozi vlast, a jedna od prvih žrtava bio je ugledni i izuzetno obrazovani episkop užičko-šabački Melentije.
Već se uhvatilo povečerje kada se vladika Melentije Nikšić, episkop užičko-šabački, povukao u svoju keliju vladičanskog dvora u Šapcu da bi se noćnim molitvama pripremio za počinak. U molitvenom tihovanju prekinula ga je larma koja je dopirala iz crkvene porte. Nije mu trebalo dugo da shvati da mu se smrt primiče. Nije požurio da vidi kako se krvave ruke kneževog plaćenog ubice Marka Štitarca obračunavaju u dvorištu s nevinim dečacima-iskušenicima Mitom i Miletom. Jedino je znao da je on sledeći.
U samrtnom strahu pokušao je da se spase u sobnom odžaku, ali od surovog dželata nije mogao da se sakrije. Nakon brojnih uboda nožem, naposletku ga je i preklao. Bio je 16. jun 1816, dan kada je Srbija izgubila prvog izabranog vladiku nakon ukidanja Pećke patrijaršije. A izgubila ga je samo zato što je neko pomislio da bi tako popularan u narodu, pritom obrazovan i bogat, mogao da mu ugrozi vlast, jedinu svetinju do koje mu je bilo stalo.
Melentije Simeonović Nikšić rođen je u selu Brezova, nadomak Studenice. Imao je samo 20 godina kada je u predvečerje 18. veka postao jeromonah. Imao je značajnu ulogu tokom Prvog srpskog ustanka, ali je s njegovim slomom, 1813, kao i većina drugih starešina i narodnih glavara, prebegao preko Save u Austriju. Jedno vreme je činodejstvovao u Manastiru Fenek, da bi se ubrzo vratio u Srbiju.
Isprva se dobro slagao s knezom Milošem, koji ga je, zajedno s knezom Aksentijem, poslao za Carigrad, gde je hirotonisan za episkopa šabačkog. Kao da su time obojici porasle ambicije – knjazu Milošu da se učvrsti na narodnom tronu, a vladici Melentiju da ga s tog mesta smeni.
Ovom drugom ambicija je došla glave jer se vođa Drugog srpskog ustanka surovo obračunavao sa svakim ko bi mogao da ga ugrozi. A vladika užičko-valjevsko-rudnički i arhiepiskop šabački, kako se potpisivao, bio je više nego izvesna pretnja. Knjaz Miloš je zazirao od ovog uglednog, izuzetno pismenog, bogatog i ambicioznog vladike, pa je odlučio da ga preventivno ukloni. I, naravno, da nije bio jedini na spisku za odstrel.
Sudbina vladike Melentija zadesila je i druge velikane srpske revolucije, počev od vožda Karađorđa, preko kneza Sime Markovića, vojvode Mladena Milovanovića, Petra Nikolajevića Molera, Pavla Cukića, Tome Vučića-Perišića, Stojana Čupića zvanog Zmaj od Noćaja...
Jedna od prvih žrtava bio je knez Sima Marković. Jedan od najznačajnijih vojvoda u Prvom srpskom ustanku, predsednik Praviteljstvujušćeg sovjeta i prvi ministar finansija u Srbiji bio je oštra opozicija knjazu Milošu. Zajedno s Pavlom Cukićem organizovao je i ustanak protiv njegove autorativne vlasti, ali je ona ugušena, Sima je uhapšen i predat Turcima. Beogradskom veziru Marašli Ali-paši predstavljeno je da se bunio isključivo protiv turske vlasti, te ga je on pogubio na Kalemegdanu, krajem marta 1817.
Praksa da Turci pogubljuju srpske glavešine, a da, pritom, protiv njih, nisu imali ništa, odnosno da samo ispunjavaju želje nemilosrdnog knjaza, potvrdila se i u slučaju Petra Nikolajevića Molera. Vojvoda Sokolske nahije tokom Prvog srpskog ustanka i predsednik Narodne kancelarije zamerio se Obrenoviću stavom da Srbija ne bi trebalo da ima jednog neprikosnovenog vođu, već da bi njome trebalo da upravlja telo u kojem bi, pored Miloša i njega, bili još i Pavle Cukić i prota Mateja Nenadović.
Protivljenje ovakvom stavu Obrenović iskazao je tako što ih je obojicu ubio, i Molera i Cukića. Zapravo, Moleru je takođe presudio turski vezir, ponovo na insistiranje knjaza Miloša, dok su Pavla Cukića knjaževi momci ubili u Rogači, na obroncima Kosmaja.
Prota Mateja Nenadović pripadao je jednoj od najuglednijih, najbogatijih i najuticajnijih srpskih porodica, pa knjaz, očigledno, nije smeo da se i s njim otvoreno obračuna. Ali ga je zato javno ponizio i uvredio. Naime, prota je bio udovac i svešteno lice, a knjaz ga je primorao da se ponovo oženi, što je bilo zabranjeno i suprotno crkvenim zakonima.
Knjaz Miloš je strahovao i od srpske emigracije koju su mahom činili ustanici iz Prvog srpskog ustanka, u narodu poštovaniji i popularniji od njega. S toga je pratio i osluškivao šta se dešava u inostranstvu. Kad god bi čuo da se neko vratio u Srbiju, po pravilu, poslao bi "odbor za doček", koji bi povratnika preko noći skratio za glavu.
Jedan od najpoznatijih povratnika iz emigracije bio je i vojvoda Mladen Milovanović, predsednik Sovjeta i Karađorđeva desna ruka. Za razliku od ostalih, on se odmah javio Milošu s jasnim zahtevom: ili da ga pusti da živi u Srbiji ili da ga odmah pogubi. Miloš je odglumio iznenađenje, primio ga je s najvećim počastima, ali ga je samo nekoliko meseci kasnije uputio ka Crnoj Gori. Kao pratnju mu je dodelio zlatiborskog serdara Jovana Mićića, kome je poručio da vojvoda ne sme da stigne "ni tamo ni ovamo".
Nema dokaza, ali Miloš Obrenović je, po svemu sudeći, stajao i iza ubistava Stojana Čupića, zvanog Zmaj od Noćaja, ali i njegovog Rudničanina Arsenija Lome. Obojica su stekla veliki ugled tokom Prvog srpskog ustanka i, kao takvi, predstavljali su veliku pretnju za njegove interese.
U narodu kažu, kako seješ tako i žanješ. Ne znamo da li se to odnosi na knjaza Miloša, ali je činjenica da je u braku s kneginjom Ljubicom izrodio desetoro dece. Nadživelo ga je samo troje, a samo osam godina nakon njegove smrti, s ubistvom kneza Mihaila, ugasila se i njegova loza.
U vremenu kada se tuđi život sve češće posmatra kroz osuđujuću prizmu, staro pravilo iz pravoslavne duhovne tradicije podseća da brz sud ne govori o drugima koliko o stanju onoga ko sudi.
Telo Svetog Jakova je posle pogubljenja preneto u Španiju, a na njegovom grobu i dan danas se dešavaju čudesna isceljenja.
Kod Trebinja se nalazi Tvrdoš, jedna od najstarijih pravoslavnih svetinja na Balkanu, mesto koje su obnavljali mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije, vraćajući mu nekadašnji značaj.
U prestonicu stižu relikvije neprocenjive vrednosti, vezane za Svetog Savu i najdublje slojeve srpske tradicije, uoči izložbe koja će trajati do sredine leta i koja se već najavljuje kao događaj koji prevazilazi uobičajene kulturne okvire.
Starinsko jelo od pšenice, kajmaka i mleka otkriva kako su pravoslavni domovi spajali post i mrs, ali i kako je jedna jednostavna trpeza postajala simbol zajedništva, obilja i života u skladu sa crkvenim ritmom.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
U strahu od nove državne podele i potrage za sigurnim osloncem, deo stanovnika dalmatinskog ostrva prešao je u pravoslavnu veru, što je pokrenulo niz reakcija, sukoba i dugotrajan proces koji će se završiti tek posle Drugog svetskog rata.
Sve je transparentno i od neprocenjivih predmeta vas deli nekoliko milimetara stakla.
Tokom liturgije u istorijskom hramu Svetih apostola Petra i Pavla u Topčideru, patrijarh srpski Porfirije govorio je o dubljem smislu evharistije, o pogrešnim očekivanjima od Boga i o pozivu na slobodno, svesno i ljubavlju ispunjeno sjedinjenje sa Hristom.
U vremenu kada se tuđi život sve češće posmatra kroz osuđujuću prizmu, staro pravilo iz pravoslavne duhovne tradicije podseća da brz sud ne govori o drugima koliko o stanju onoga ko sudi.
Presveta Bogorodica i svi svetitelji svojim životom svedočili su da nema veće utehe od Božje milosti.
U molitvi upućenoj jednom od najvoljenijih srpskih svetitelja sabrane su nade, zahvalnosti i molbe koje vernici izgovaraju u najtežim životnim trenucima, tražeći mir u duši, zdravlje i duhovnu podršku.
U besedi za utorak 5. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Hristovoj ljubavi koja ne prolazi kroz filter ljudskog razuma i pokazuje šta se u čoveku zapravo opire onome što bi ga moglo preobraziti.
Kod Trebinja se nalazi Tvrdoš, jedna od najstarijih pravoslavnih svetinja na Balkanu, mesto koje su obnavljali mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije, vraćajući mu nekadašnji značaj.
Maramice ostaju na ovom mestu sedam dana, a zatim se zakopavaju i muka večno ostaje u zemlji.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Starinsko jelo od pšenice, kajmaka i mleka otkriva kako su pravoslavni domovi spajali post i mrs, ali i kako je jedna jednostavna trpeza postajala simbol zajedništva, obilja i života u skladu sa crkvenim ritmom.
Od siromašnog dečaka iz Hercegovine do ostroškog čudotvorca čije mošti posećuju pravoslavci, katolici i muslimani — život Svetog Vasilija Ostroškog ostao je simbol istrajnosti, vere i nade u najtežim vremenima.
U molitvi upućenoj jednom od najvoljenijih srpskih svetitelja sabrane su nade, zahvalnosti i molbe koje vernici izgovaraju u najtežim životnim trenucima, tražeći mir u duši, zdravlje i duhovnu podršku.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
