Knez Miloš se surovo obračunavao sa svakim ko bi mogao da mu ugrozi vlast, a jedna od prvih žrtava bio je ugledni i izuzetno obrazovani episkop užičko-šabački Melentije.
Već se uhvatilo povečerje kada se vladika Melentije Nikšić, episkop užičko-šabački, povukao u svoju keliju vladičanskog dvora u Šapcu da bi se noćnim molitvama pripremio za počinak. U molitvenom tihovanju prekinula ga je larma koja je dopirala iz crkvene porte. Nije mu trebalo dugo da shvati da mu se smrt primiče. Nije požurio da vidi kako se krvave ruke kneževog plaćenog ubice Marka Štitarca obračunavaju u dvorištu s nevinim dečacima-iskušenicima Mitom i Miletom. Jedino je znao da je on sledeći.
U samrtnom strahu pokušao je da se spase u sobnom odžaku, ali od surovog dželata nije mogao da se sakrije. Nakon brojnih uboda nožem, naposletku ga je i preklao. Bio je 16. jun 1816, dan kada je Srbija izgubila prvog izabranog vladiku nakon ukidanja Pećke patrijaršije. A izgubila ga je samo zato što je neko pomislio da bi tako popularan u narodu, pritom obrazovan i bogat, mogao da mu ugrozi vlast, jedinu svetinju do koje mu je bilo stalo.
Melentije Simeonović Nikšić rođen je u selu Brezova, nadomak Studenice. Imao je samo 20 godina kada je u predvečerje 18. veka postao jeromonah. Imao je značajnu ulogu tokom Prvog srpskog ustanka, ali je s njegovim slomom, 1813, kao i većina drugih starešina i narodnih glavara, prebegao preko Save u Austriju. Jedno vreme je činodejstvovao u Manastiru Fenek, da bi se ubrzo vratio u Srbiju.
Isprva se dobro slagao s knezom Milošem, koji ga je, zajedno s knezom Aksentijem, poslao za Carigrad, gde je hirotonisan za episkopa šabačkog. Kao da su time obojici porasle ambicije – knjazu Milošu da se učvrsti na narodnom tronu, a vladici Melentiju da ga s tog mesta smeni.
Ovom drugom ambicija je došla glave jer se vođa Drugog srpskog ustanka surovo obračunavao sa svakim ko bi mogao da ga ugrozi. A vladika užičko-valjevsko-rudnički i arhiepiskop šabački, kako se potpisivao, bio je više nego izvesna pretnja. Knjaz Miloš je zazirao od ovog uglednog, izuzetno pismenog, bogatog i ambicioznog vladike, pa je odlučio da ga preventivno ukloni. I, naravno, da nije bio jedini na spisku za odstrel.
Sudbina vladike Melentija zadesila je i druge velikane srpske revolucije, počev od vožda Karađorđa, preko kneza Sime Markovića, vojvode Mladena Milovanovića, Petra Nikolajevića Molera, Pavla Cukića, Tome Vučića-Perišića, Stojana Čupića zvanog Zmaj od Noćaja...
Jedna od prvih žrtava bio je knez Sima Marković. Jedan od najznačajnijih vojvoda u Prvom srpskom ustanku, predsednik Praviteljstvujušćeg sovjeta i prvi ministar finansija u Srbiji bio je oštra opozicija knjazu Milošu. Zajedno s Pavlom Cukićem organizovao je i ustanak protiv njegove autorativne vlasti, ali je ona ugušena, Sima je uhapšen i predat Turcima. Beogradskom veziru Marašli Ali-paši predstavljeno je da se bunio isključivo protiv turske vlasti, te ga je on pogubio na Kalemegdanu, krajem marta 1817.
Praksa da Turci pogubljuju srpske glavešine, a da, pritom, protiv njih, nisu imali ništa, odnosno da samo ispunjavaju želje nemilosrdnog knjaza, potvrdila se i u slučaju Petra Nikolajevića Molera. Vojvoda Sokolske nahije tokom Prvog srpskog ustanka i predsednik Narodne kancelarije zamerio se Obrenoviću stavom da Srbija ne bi trebalo da ima jednog neprikosnovenog vođu, već da bi njome trebalo da upravlja telo u kojem bi, pored Miloša i njega, bili još i Pavle Cukić i prota Mateja Nenadović.
Protivljenje ovakvom stavu Obrenović iskazao je tako što ih je obojicu ubio, i Molera i Cukića. Zapravo, Moleru je takođe presudio turski vezir, ponovo na insistiranje knjaza Miloša, dok su Pavla Cukića knjaževi momci ubili u Rogači, na obroncima Kosmaja.
Prota Mateja Nenadović pripadao je jednoj od najuglednijih, najbogatijih i najuticajnijih srpskih porodica, pa knjaz, očigledno, nije smeo da se i s njim otvoreno obračuna. Ali ga je zato javno ponizio i uvredio. Naime, prota je bio udovac i svešteno lice, a knjaz ga je primorao da se ponovo oženi, što je bilo zabranjeno i suprotno crkvenim zakonima.
Knjaz Miloš je strahovao i od srpske emigracije koju su mahom činili ustanici iz Prvog srpskog ustanka, u narodu poštovaniji i popularniji od njega. S toga je pratio i osluškivao šta se dešava u inostranstvu. Kad god bi čuo da se neko vratio u Srbiju, po pravilu, poslao bi "odbor za doček", koji bi povratnika preko noći skratio za glavu.
Jedan od najpoznatijih povratnika iz emigracije bio je i vojvoda Mladen Milovanović, predsednik Sovjeta i Karađorđeva desna ruka. Za razliku od ostalih, on se odmah javio Milošu s jasnim zahtevom: ili da ga pusti da živi u Srbiji ili da ga odmah pogubi. Miloš je odglumio iznenađenje, primio ga je s najvećim počastima, ali ga je samo nekoliko meseci kasnije uputio ka Crnoj Gori. Kao pratnju mu je dodelio zlatiborskog serdara Jovana Mićića, kome je poručio da vojvoda ne sme da stigne "ni tamo ni ovamo".
Nema dokaza, ali Miloš Obrenović je, po svemu sudeći, stajao i iza ubistava Stojana Čupića, zvanog Zmaj od Noćaja, ali i njegovog Rudničanina Arsenija Lome. Obojica su stekla veliki ugled tokom Prvog srpskog ustanka i, kao takvi, predstavljali su veliku pretnju za njegove interese.
U narodu kažu, kako seješ tako i žanješ. Ne znamo da li se to odnosi na knjaza Miloša, ali je činjenica da je u braku s kneginjom Ljubicom izrodio desetoro dece. Nadživelo ga je samo troje, a samo osam godina nakon njegove smrti, s ubistvom kneza Mihaila, ugasila se i njegova loza.
U prazničnoj besedi vladika Ilarion govorio o Krstu kao putokazu koji vraća Hristu, dok je poglavar Srpske pravoslavne crkve pozvao na dobro, vrlinu, žrtvu, darivanje i jedinstvo među ljudima.
Pouka svetogorskog starca govori o monahu koji je pokušao da se skloni pred napadima demona, ali i o onome što se od vernika traži u trenutku kada ga savladaju strah, nemir i osećaj nemoći.
U središtu je jerarh koji uzdiže Krst, ali pažnju privlače i dve carske ličnosti i dvojica đakona. Stručni izvori objašnjavaju šta predstavljaju i kako je nastala ova upečatljiva kompozicija.
Sveštenik Jevgenije Murzin objašnjava zbog čega su radost spasenja i sećanje na Hristovo stradanje neraskidivo povezani.
: U besedi za nedelju 17. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava šta takvo jedinstvo zaista znači i kako se čovek po blagodati Božjoj približava Gospodu kroz ljubav, poslušnost, dobrotu i žrtvu.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Rukopis iz 12. veka, nastao po narudžbini kneza Miroslava, zbog svoje osetljivosti javnosti se izlaže svega nekoliko dana godišnje
Svečani doček u srcu patrijaršijskog kompleksa, poklon pred svetinjama i poruka o miru, razumevanju i duhovnoj povezanosti naroda iz Peći.
Na obalama Bistrice vekovima opstaje kompleks u kojem se prepliću tragovi Svetog Save, srpskih patrijaraha, srednjovekovnih vladara i manje poznatih priča ispisanih u kamenu, freskama i obnovama kroz različite epohe.
U Pećkoj patrijaršiji liturgijski proslavljen praznik posvećen ovoj čudotvornoj ikoni.
Pouka svetogorskog starca govori o monahu koji je pokušao da se skloni pred napadima demona, ali i o onome što se od vernika traži u trenutku kada ga savladaju strah, nemir i osećaj nemoći.
U središtu je jerarh koji uzdiže Krst, ali pažnju privlače i dve carske ličnosti i dvojica đakona. Stručni izvori objašnjavaju šta predstavljaju i kako je nastala ova upečatljiva kompozicija.
Sveštenik Jevgenije Murzin objašnjava zbog čega su radost spasenja i sećanje na Hristovo stradanje neraskidivo povezani.
: U besedi za nedelju 17. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava šta takvo jedinstvo zaista znači i kako se čovek po blagodati Božjoj približava Gospodu kroz ljubav, poslušnost, dobrotu i žrtvu.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Bog ih je, prema predanju, obdario i darom čudotvorstva, pa su kod njih dolazili brojni bolesnici tražeći isceljenje.
Od večernjeg bdenija do praznične liturgije, čina Vozdviženja i celivanja Časnog krsta, ovo su najvažniji trenuci bogosluženja koje bi parohijani trebalo da poznaju.
Ruski svetitelj govorio je o borbi sa strastima, promeni misli i delima koja čoveka vode ka Bogu.
Ovaj praznik čuva sećanje na pronalazak svetinje na Golgoti, njeno odnošenje u Persiju i povratak u Jerusalim, uz priču o caru Irakliju koji je Krst poneo bosonog.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
