Zli ljudi najčešće ne podnose ono što ih razobličava.
U životu se često postavlja pitanje zašto su upravo dobri ljudi meta nepravde i zlih postupaka. Odgovor koji daje pravoslavno iskustvo ne traži uzrok samo u spoljašnjem svetu, već pre svega u stanju ljudskog srca.
Dobrota, smirenje i spremnost na praštanje ne pružaju otpor kakav pružaju gordost i sila, pa oni koji su skloni zlu u takvim ljudima vide lakšu metu za svoje postupke.
Zli ljudi najčešće ne podnose ono što ih razobličava. Pred istinskom dobrotom, njihova savest, iako često potisnuta, biva uznemirena. Umesto da se promene, oni neretko pokušavaju da potisnu ili povrede upravo one koji ih podsećaju na ono što sami nisu. Zato napad često nije usmeren na slabost dobrih, već na snagu njihove unutrašnje čistoće.
Sa druge strane, dobri ljudi, zbog svoje savesti i osećajnosti, ne ulaze lako u sukob i ne uzvraćaju istom merom. Upravo ta spremnost na trpljenje i razumevanje, koja je vrlina, u očima zlih postaje prostor za nepravdu. Tako se stvara privid da su dobri slabiji, iako je u pitanju sasvim suprotno - unutrašnja snaga koja ne traži da se dokazuje silom.
Pravoslavno učenje vidi i dublji smisao u tome: kroz nepravdu i iskušenja, dobrota se potvrđuje i učvršćuje. Čovek tada pokazuje da li će ostati veran ljubavi ili će podleći istim onim obrascima koje osuđuje.
Zato takve situacije nisu samo posledica zla u svetu, već i prilika da se dobro ne pokoleba.
O tome je govorio i Prepodobni Simeon Persijski:
"Duhovno osećajni i revnosni ljudi, koji sve (duhovne obaveze) ispunjavaju marljivo, obično doživljavaju da se bezosećajni ljudi prema njima odnose nepravedno, no iz ljubavi stalno popuštaju nepravednima, a ljubav Božija svagda prebiva sa njima.
Oni zbog svoje velike osećajnosti često sami sebe muče, preuveličavajući svoje neznatna sagrešenja ili primajući na sebe odgovornost za tuđe greške. Međutim, Bog ih uslađuje svojom rajskom dobrotom i duhovno ih ukrepljuje.
Onaj ko vređa druge povređuje samoga sebe, a ko sa radošću prihvata uvrede koje mu drugi nanose zaslužuje večnu nagradu u izobilju. Često Bog predaje dobre ljude u ruke zlih ljudi, da bi im dobri ljudi preneli svoju dobrotu i zaslužili nebesku nagradu".
Pravoslavna duhovnost uči da se istinska borba ne vodi protiv drugih ljudi, već protiv sopstvenih slabosti.
Mnogi podvizi koji se u hrišćanskom životu smatraju uzvišenim - post, molitva, milostinja - mogu izgubiti svoju suštinu ukoliko postanu sredstvo za zadobijanje ljudskog priznanja.
Pravoslavno iskustvo podseća da se snaga čoveka ne meri time koliko može da uzvrati, već koliko može da podnese i oprosti.
Osećaj bespomoćnosti sve češće postaje deo svakodnevice.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog sveštenomučenika Metodija po starom kalendaru, dok se po novom kalendaru obeležava Sveti mučenik Jankit. Katolička crkva obeležava spomendan Svetog Tome apostola, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Kada život postane pretežak i izgubi se osećaj smisla, pravoslavno predanje nudi drugačije viđenje: iskušenja nisu znak napuštanja, već put koji se kasnije otkriva kao vođenje kroz veru i istrajnost.
Pored duhovnog rada, ostavio je dubok trag u hrišćanskoj književnosti.
Na ulazu u manastir stoje uputstva koja nisu puka pravila ponašanja, već deo viševekovnog poretka Svete Gore. Zašto se određene navike ostavljaju pred kapijom Atosa i kakvu poruku Epistati upućuju poklonicima?
Od hramova do krsnih slava u domovima, ovi znaci vere imaju duboku simboliku, ali Crkva upozorava na granicu između pobožnosti i narodnih verovanja koja se udaljavaju od njenog učenja.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Istorija i svakodnevica svedoče da ono što je nepravedno stečeno ne ostaje trajno.
Ono što je izgubljeno često biva nadoknađeno na način koji čovek nije mogao ni da zamisli.
Mnogi duhovnici podsećaju da ljubav i dobrota nisu samo reči, već dela koja nose težinu večnosti.
Sveti Pajsije podseća na događaje iz Svetog pisma u kojima su Božiji ljudi pokazali opravdano negodovanje.
Kada život postane pretežak i izgubi se osećaj smisla, pravoslavno predanje nudi drugačije viđenje: iskušenja nisu znak napuštanja, već put koji se kasnije otkriva kao vođenje kroz veru i istrajnost.
Na ulazu u manastir stoje uputstva koja nisu puka pravila ponašanja, već deo viševekovnog poretka Svete Gore. Zašto se određene navike ostavljaju pred kapijom Atosa i kakvu poruku Epistati upućuju poklonicima?
Od hramova do krsnih slava u domovima, ovi znaci vere imaju duboku simboliku, ali Crkva upozorava na granicu između pobožnosti i narodnih verovanja koja se udaljavaju od njenog učenja.
Nema izuzetaka kada je u pitanju krštenje upokojenih.
Pripovetka o prazniku koji nas uči da se prava vera vidi kroz ljubav, dobrotu i dela učinjena za druge
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
I zaista, svaki Srbin danas domaćin, i svaka majka Srpkinja danas na Kosovu je na putu svetoga kneza Lazara i majke Jugovića, istakao je mitropolit Joanikije.
Mozaična ikona Presvete Bogorodice Odigitrije, pred kojom je, prema predanju, poslednje trenutke proveo otac Svetog Save, prvi put je izneta iz riznice Manastira Hilandar i predstavljena javnosti u prestonom gradu Srbije.
Rukopoloženje koje se dogodilo u sredu je prvo rukopoloženje biskupa koje je to bratstvo obavilo od 1988. godine.
Hristos je decu postavio kao primer svima koji žele da zadobiju Carstvo nebesko.
Od brašna, kakaa, mineralne vode i nekoliko uobičajenih namirnica nastaje jednostavna poslastica koja se priprema bez mnogo truda, a ostaje vazdušasta, punog ukusa i prijatne voćne svežine.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
