Kroz kratka, precizna pitanja i odgovore, ova pouka razotkriva naše slabosti, navike i zablude, ali i pokazuje put ka unutrašnjoj snazi, miru i istinskoj veri, kakva se retko prepoznaje u svakodnevici.
Svakodnevica često izgleda isto: mnogo govorimo, a malo slušamo; lako se vređamo, a teško opraštamo; neumorno tražimo zadovoljstvo, a izbegavamo napor koji jedini donosi zrelost. U toj buci čovek često izgubi meru i orijentir. Upravo na tom mestu, gotovo iznenađujuće precizno, jedna pouka starca Simeona Atonskog otvara prostor za preispitivanje i nudi put koji nije lak, ali je jasan.
U njegovim kratkim, gotovo britkim odgovorima na suštinska pitanja kao da se sabira iskustvo celog jednog duhovnog života:
„1. Koji učitelj je najbolji? Stradanje.
Ova pouka ne ulazi u rasprave, već postavlja ogledalo. U njemu se jasno vidi koliko su vrednosti koje se nude kao poželjne često suprotne onima koje se zaista traže: tišina umesto buke, praštanje umesto dokazivanja, samosavladavanje umesto nadmetanja.
U vremenu u kojem se snaga često meri uticajem nad drugima, starac Simeon podseća na staro, ali zaboravljeno merilo: najjači je onaj koji savlada sebe. I upravo tu, u toj tihoj unutrašnjoj borbi, počinje promena koja ne zavisi od okolnosti, već od odluke.
Čitanje Jevanđelja za subotu 3. sedmice po Vaskrsu
Dela svetih apostola, začalo 21 (8,40; 9,1-19)
40. A Filip se obrete u Azotu; i prolazeći propovedaše jevanđelje svima gradovima, dok ne dođe u Kesariju.
5. A on reče: „Ko si ti, Gospode?" A Gospod reče: „Ja sam Isus koga ti goniš, teško ti je protiv bodila praćati se." 6. A on drhteći od straha reče: „Gospode, šta ću da činim?" A Gospod mu reče: „Nego ustani i uđi u grad, pa će ti se kazati šta treba da činiš." 7. A ljudi koji putovahu s njim stajahu nemi, čujući glas, a nikoga ne videći. 8. A Savle ustade sa zemlje i otvorenim očima svojim nikoga ne viđaše. Oni ga uzeše za ruku i uvedoše u Damask. 9. I beše tri dana slep, i ne jede, niti pi.
10. A u Damasku beše jedan učenik, po imenu Ananija, i reče mu Gospod u viđenju: „Ananija!" A on reče: „Evo me, Gospode!" 11. A Gospod njemu: „Ustani i idi u ulicu koja se zove Prava, i traži u domu Judinom po imenu Savla Taršanina; jer gle, on se moli Bogu, 12. i vide u viđenju čoveka, po imenu Ananiju, gde uđe i metnu ruku na njega da progleda." 13. A Ananija odgovori: „Gospode, čuo sam od mnogih za toga čoveka koliko zla počini svetima tvojima u Jerusalimu. 14. I ovde ima vlast od prvosveštenika da veže sve koji prizivaju Ime tvoje."
15. A Gospod mu reče: „Idi, jer mi je on sasud izbrani, da iznese Ime moje pred neznabošce i careve i sinove Izrailjeve; 16. a ja ću mu pokazati koliko mu valja postradati za Ime moje." 17. I otide Ananija, i uđe u kuću, i metnuvši ruke na njega reče: „Savle brate, Gospod Isus, koji ti se javi na putu kojim si išao, poslao me je da progledaš i da se ispuniš Duha Svetoga." 18. I odmah otpade od očiju njegovih kao krljušt, i progleda, i ustavši krsti se; 19. I uzevši hranu, okrepi se. I bi Savle nekoliko dana sa učenicima koji bejahu u Damasku.
Jevanđelje Jovan, 23. zač. (6,48-54)
48. Ja sam hleb života. 49. Oci vaši jedoše manu u pustinji, i pomreše. 50. Ovo je hleb koji silazi s neba: da koji od njega jede ne umre. 51. Ja sam hleb živi koji siđe s neba; ako ko jede od ovoga hleba živeće vavek; i hleb koji ću ja dati telo je moje, koje ću ja dati za život sveta. 52. Judejci se pak prepirahu među sobom govoreći: „Kako može ovaj dati nama telo svoje da jedemo?" 53. A Isus im reče: „Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete telo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi. 54. Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni; i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan."
Osuđivanje izgleda kao sitna navika, ali pravoslavna pouka otvara dublje pitanje o stanju srca i onome što čovek najčešće ne primećuje kod sebe.
Jedan od najvećih grčkih pravoslavnih duhovnika 20. veka objasnio je zašto se prava bitka ne vodi pred ljudima, već u unutrašnjem izboru između gordosti i skromnosti.
Učenje jednog od najvećih svetitelja pravoslavlja usmerava pažnju na to da se upravo kroz različitosti gradi punoća ljudskih odnosa i razumevanja među ljudima.
Poruka ruskog svetitelja suzbija naviku koja guši nadu i otkriva kako da se padovi pretvore u početak, a ne u kraj puta.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Jovana Dekapolita po starom i Svetog proroka Jeremiju po novom kalendaru. Katolici obeležavaju praznik Svetog Josifa Radnika, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Kroz kratka, precizna pitanja i odgovore, ova pouka razotkriva naše slabosti, navike i zablude, ali i pokazuje put ka unutrašnjoj snazi, miru i istinskoj veri, kakva se retko prepoznaje u svakodnevici.
Od učenika do igumana, od progona do mirnog kraja, njegov put otkriva kako je mala monaška zajednica u Carigradu postala poslednja linija odbrane svetih ikona.
Pogođeni Novi Pazar, Tutin i Sjenica - nestali prilozi vernika, a tragovi upućuju na pažljivo isplanirane akcije dok policija pokušava da razotkrije ko stoji iza svega.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Jedna naizgled bezazlena rečenica često napravi zid tamo gde želimo promenu - veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava zašto baš tu najčešće gubimo ono što pokušavamo da spasemo.
U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.
Upozorenje velikog srpskog duhovnika 20. veka razotkriva uzrok koji mnogi izbegavaju da priznaju i pokazuje zašto se izlaz ne traži oko nas, već u ličnoj promeni.
Jedan od najvećih pravoslavnih svetitelja u jednoj rečenici sažima iskustvo trenutka u kojem se, uprkos utisku kraja, pokreće nešto drugo.
To nije nagli pad, već postepeno udaljavanje od istine, koje počinje onda kada čovek prestane da prepoznaje sopstvenu unutrašnju težinu.
Spontani pobačaj često ne donosi samo tugu, već i niz teških pitanja, preispitivanja i unutrašnjih borbi.
Promenljiv početak i fiksni završetak čine ovaj post posebnim u crkvenom kalendaru, a njegova suština ne iscrpljuje se u jelovniku - naglasak je na unutrašnjem preobražaju, molitvi i pričešću kao središtu hrišćanskog života.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za četvrtak 3. sedmice po Vaskrsu otvara se pitanje koje ne nudi utehu, već suočavanje sa silama koje nadilaze ljudsku prirodu.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
Bez struje i ikakvih oznaka, crkva-brvnara kod Duba vekovima krije ruske ikone, ratne tajne i neobično predanje o sili koja ju je sklonila od očiju ljudi, a do nje se ne dolazi slučajno.
To nije nagli pad, već postepeno udaljavanje od istine, koje počinje onda kada čovek prestane da prepoznaje sopstvenu unutrašnju težinu.
Promenljiv početak i fiksni završetak čine ovaj post posebnim u crkvenom kalendaru, a njegova suština ne iscrpljuje se u jelovniku - naglasak je na unutrašnjem preobražaju, molitvi i pričešću kao središtu hrišćanskog života.
