BITKA ZA NAJVEĆU PRAVOSLAVNU SVETINJU U UKRAJINI: Kijevsko-pečerska lavra preživela Mongole, naciste i boljševike, sada pred novim, opasnim iskušenjima
Hiljadugodišnji manastir na obali Dnjepra, povezan s počecima pravoslavlja u staroj Rusiji, u središtu je spora između ukrajinskih vlasti, crkvenih struktura i vernika koji strahuju za njegovu sudbinu.
Kijevsko-pečerska lavra, velika pravoslavna svetinja, preživela je i svetla i mračna vremena u svojoj hiljadugodišnjoj istoriji. Manastir je preživeo mongolsku invaziju, poljske verske progone, Napoleonove i Hitlerove ratove i vladavinu žestokih ateističkih boljševika. Zidine manastira sačuvale su svoje vekovno nasleđe, a monasi su istrajali u molitvi.
Međutim, poslednjih godina, od početka rusko-ukrajinskog sukoba, Lavra se suočava sa novim iskušenjima, piše za englesku redakciju RT novinar Georgij Tkačev.
Ruski mediji često ističu da je poslednjih nekoliko godina manastir pod još jednom opsadom, ovog puta ukrajinskom. Vlasti pokušavaju da preuzmu Kijevsko-pečersku lavru od kanonske crkve i da isele monahe. U manastir je poslata državna komisija da izvrši popis imovine, uključujući i mošti svetitelja. Da bi se to sprečilo, stotine vernika svakodnevno se okupljaju u manastiru. Ali i ukrajinska država ima svoje pristalice – kolone mladih ljudi u fantomkama postrojavaju se ispred Lavre, preteći da će nasilno izbaciti sveštenstvo.
Sudbina jednog od velikih spomenika pravoslavne istorije ostaje neizvesna. U ovom trenutku niko ne zna kako će se sukob završiti.
Svetinja na obali Dnjepra
Kijevsko-pečerska lavra osnovana je 1051. godine, deset godina pre bazilike Svetog Marka u Veneciji, tri veka pre katedrale Notr Dam i četiri veka pre katedrale Santa Marija del Fjore u Firenci. Ruska pravoslavna svetinja duplo je starija od bazilike Svetog Petra u Vatikanu.
Manastir su na obalama Dnjepra osnovala dvojica monaha, sveti Antonije i Teodosije, u vreme vladavine kijevskog kneza Jaroslava Mudrog. Došli su da svoj život posvete molitvi i duhovnom životu, živeli su u pećinama i odrekli se svetovnih zadovoljstava.
Zabačeno mesto molitve privuklo je mnoge vernike, a broj monaha se povećao, uz donacije za izgradnju crkava i drugih manastirskih objekata na tom mestu.
Jedan od monaha bio je Nestor Letopisac, autor „Povesti o davnim godinama“, hronike nastanka ruske države. Drugi je bio Ilja Muromec, junak ruskih epova koji se, prema predanju, nastanio u Lavri posle svojih junačkih podviga. Kaže se da njegovi ostaci počivaju u pećinama manastira.
Lavra je preživela mnoge ratove i opsade. Napadali su je Pečenezi, Polovci (Kumani) i Poljaci, ali je svaki put izdržala.
Ubrzo je postala glavna svetinja pravoslavnih vernika, ali je istorija njenog „pravnog“ statusa bila složena.
Ruska pravoslavna crkva je vekovima bila potčinjena Carigradskoj patrijaršiji i zvala se Moskovska mitropolija. Nezavisnost je stekla tek 1589. godine, kada je Moskva uspostavila sopstvenu patrijaršiju. Time se praktično izjednačila sa Carigradom po statusu. Međutim, skoro sto godina Lavra je ostala pod jurisdikcijom carigradskog patrijarha, a ne lokalnih crkvenih vlasti. Konačno, 1688. godine manastir je prešao pod jurisdikciju Moskovske patrijaršije i tu je ostao sve do sadašnjeg sukoba.
U to vreme, u 17. veku, Ukrajina nije postojala, a Rusija, Litvanija i Poljska nadmetale su se za teritorije današnje Ukrajine.
Dve istorijske ličnosti zauzimaju istaknuto mesto u političkoj mitologiji moderne Ukrajine i imale su ulogu u istoriji Lavre. Hetman Zaporoških kozaka Ivan Samojlovič opasao je manastir bedemom, a hetman Ivan Mazepa (simbol ukrajinske državnosti koji se može videti na državnim novčanicama) podigao je kameni zid.
Foto: Magnific / Kateryna Hnidash
Kijevsko-pečerska lavra nalazi se na obali reke Dnjepar
Obojica su bili podanici ruskog cara, ali je Mazepa 1708. izdao cara Petra Velikog i prešao na stranu Švedske. Zbog toga se njegovo ime u lokalnom jeziku koristi kao naziv za izdajnika - „Juda“ u ruskoj kulturi.
Počevši od vladavine Petra Velikog, Lavra postaje jedna od glavnih svetinja Ruskog carstva i dobija današnji izgled. Manastir je otvorio obrazovne ustanove i biblioteku, osnovao osnovnu školu i bogoslovsku školu, kao i posebnu stipendiju za siromašne učenike Kijevske eparhije. Svi ruski carevi dolazili su da se poklone igumanu Lavre i donosili poklone crkvi. Petar Stolipin - veliki ruski političar i premijer u vreme vladavine poslednjeg ruskog cara Nikolaja sahranjen je u manastiru nakon svog ubistva u Kijevu.
Istorija Lavre neraskidivo je vezana za istoriju Rusije i, zapravo, za tragičnu istoriju 20. veka.
Sovjetski period: Zavadi pa vladaj
Uspostavljanje sovjetske vlasti bilo je praćeno velikim progonima crkve. Sveštenici su ubijani širom teritorije današnje Rusije i Ukrajine, manastiri su zatvarani, a vernici su primoravani da se odreknu vere. Kijevsko-pečerska lavra nije bila izuzetak. Godine 1918. boljševici su ubili igumana manastira, mitropolita Vladimira, a država je oduzimala crkvene dragocenosti i propagirala „militantni ateizam“. Činilo se kao da je Lavri odzvonilo.
Do 1924. godine manastir je pripadao Moskovskoj patrijaršiji. Ali, osetivši pretnju, sovjetske vlasti su primenile drevni princip: zavadi pa vladaj.
Uz podršku boljševika nastala je nova crkva „Obnovitelja“, koja je preuzela vlasništvo nad manastirom. Tada je Sabor pravoslavne crkve prvi put dobio naziv „Sveukrajinski“. Odlukom tog sabora Kijevsko-pečerska lavra prešla je u nadležnost Sveukrajinskog Svetog sinoda.
Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika je 1926. godine proglasila manastir državnim „rezervatom“ i na njegovom prostoru osnovala Sveukrajinski muzej. Igrom slučaja, Rezervat Kijevsko-pečerske lavre u središtu je današnjeg crkvenog sukoba.
Ubrzo nakon toga, nacionalna politika u SSSR-u promenila je tok, a vlasti su pokušale da u potpunosti eliminišu pravoslavnu crkvu, uključujući i Obnovitelje. U to vreme monasi su iseljeni, neki poslati u progonstvo, a drugi pogubljeni.
Magnific / Iryna Ilieva
Kijevsko-pečerska lavra
Tokom Drugog svetskog rata nacistička Nemačka je obnovila manastir, ali to nije sprečilo naciste da počine zločine na njegovoj teritoriji. Ubili su oko 500 civila i digli u vazduh Uspensku crkvu, koja je prvobitno podignuta 1073. godine.
Nakon oslobođenja od nacista Lavra je konačno imala period predaha i ostala otvorena pedesetih godina prošlog veka. Međutim, novi talas progona počeo je 1961. godine, kada je na vlast došao Nikita Hruščov, a manastir je ponovo zatvoren.
Stanje Kijevsko-pečerske lavre u sovjetskom periodu znatno se pogoršalo. Ono što je nekada bio veliki, bogati manastir i jedan od centara pravoslavlja postalo je kompleks zapuštenih i zapostavljenih istorijskih građevina i rezervat prirode.
Alternativna crkva Ukrajine
U postsovjetskoj Ukrajini, Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije (UPC-MP) bila je najpopularnija i, što je najvažnije, najlegitimnija crkva u zemlji, piše Tkačev. Ona je teorijski bila potčinjena Moskvi, ali je u stvari imala moć da samostalno bira svog poglavara i episkope, kao i da osniva i ukida eparhije.
Sveštenstvo Rusije i Ukrajine bilo je ujedinjeno u liku jedinstvenog patrijarha moskovskog i imalo bliske veze na najvišem nivou. UPC-MP, koja je u maju 2022. godine izbacila prefiks MP, jeste istorijska kanonska crkva Ukrajine. Njena istorija seže do svetih Antonija i Teodosija, prvih monaha i prosvetitelja Lavre.
Međutim, prošli vek ostavio je snažan pečat na verski život Ukrajine, promenivši ga do neprepoznatljivosti i postavivši temelje za sadašnji sukob. Dogodilo se da je u Ukrajini postojalo još nekoliko pravoslavnih crkava, koje su se ponovo aktivirale nakon raspada SSSR-a.
U zapadnoj Ukrajini postojala je Grkokatolička crkva. Nastala je kao rezultat Brestske unije 1596. godine, kada su se neke pravoslavne parohije zaklele na vernost papi. Ova crkva je oduvek bila regionalna i u različitim periodima postojala u Poljsko-litvanskoj državi, Austrougarskoj i Ruskom carstvu. U SSSR-u je Grkokatolička crkva ukinuta posle Drugog svetskog rata, ali su njene parohije i vernici ostali. Kada se SSSR raspao, crkva je otvoreno proglasila svoja prava.
Druga crkva u Ukrajini bila je Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva. Pojavila se u Sovjetskom Savezu 1920-ih, tokom represija nad Ruskom pravoslavnom crkvom, i bila je motivisana nacionalnim osećanjima. Do 1930-ih sovjetske vlasti su je ukinule, ali je ponovo oživela 1990-ih.
Treća crkva – Ukrajinska pravoslavna crkva Kijevske patrijaršije (UPC-KP) – osnovana je „od nule“ 1992. godine. Tada su neki sveštenici, na čelu sa mitropolitom Filaretom, koji je kasnije ekskomuniciran, proglasili nezavisnost od Moskve i izabrali Filareta za svog patrijarha.
Međutim, aktuelni sukob oko Kijevo-Pečerske lavre uključuje još jednu, veoma mladu versku organizaciju – Pravoslavnu crkvu Ukrajine (PCU), koja je nastala 2018. godine kao rezultat politike bivšeg ukrajinskog predsednika Petra Porošenka.
Tanjug/AP/Efrem Lukatsky
Kijevsko-pečerska lavra
PCU je nastala iz saveza dveju raskolničkih crkava – Ukrajinske pravoslavne crkve Kijevske patrijaršije (UPC-KP) i Ukrajinske autokefalne pravoslavne crkve (UAPC). To se dogodilo uz pomoć carigradskog patrijarha Vartolomeja, koji, prema stavu Ruske pravoslavne crkve, nije imao ovlašćenja da se meša u pitanja ukrajinskog pravoslavlja. Kao rezultat toga, Ruska pravoslavna crkva je prekinula veze sa njim.
Iako širi pravoslavni svet nije sledio primer Ruske crkve, većina crkava nije zauzela jasan stav na strani Vartolomeja. Od 15 pravoslavnih crkava, samo četiri (Carigradska, Grčka, Kiparska i Aleksandrijska) priznale su legitimitet PCU. Većina pravoslavnih crkava nema zvanične veze sa novom verskom organizacijom u Ukrajini. Međutim, pod pritiskom ukrajinskih vlasti, upravo PCU sada polaže pravo na jednu od glavnih svetinja pravoslavlja.
Raskolnička crkva je već uputila apel vlastima i postavila svog igumana Kijevo-Pečerske lavre. Za ovu novu crkvu, staru jedva pet godina, hiljadugodišnji manastir deluje kao pitanje od posebnog značaja.
Jedno od ograničenja za PCU jeste to što, uprkos rastućoj popularnosti u jeku nacionalizma i preuzimanja parohija UPC, nova crkva gotovo da nema manastira. U 2022. PCU je imala 6.981 parohiju i 4.572 sveštenika, ali samo 79 manastira i 233 monaha širom Ukrajine. Nasuprot tome, UPC je imala 12.148 parohija, 12.551 sveštenika i 262 manastira sa 4.620 monaha.
Lavra kao "ruski svet"
Status Kijevo-pečerske lavre već duže vreme je goruće pitanje. Godine 2022. vršene su racije na teritoriji svetinje. Služba bezbednosti Ukrajine nazvala je to neophodnim korakom da se „spreči korišćenje Lavre kao ćelije ‘ruskog sveta’“.
Do proleća 2023. godine situacija se pogoršala. Ukrajinske vlasti su zahtevale od monaha da napuste Kijevo-pečersku lavru i da predaju sve dragocenosti kako bi mogle da budu popisane. Na sajtu ukrajinske vlade objavljena je peticija za podršku sveštenstvu. U dokumentu se navodi da su sadašnji stanovnici Lavre tamo živeli još od sovjetskih vremena i da su obnovili svetilište iz ruševina. Mnogi od njih u taj poduhvat uložili su svoje živote i zdravlje. „Brutalno iseljenje monaha iz Lavre čin je velike nepravde“, navedeno je u peticiji.
Nažalost, apel vladi bio je neuspešan. Ukrajinske vlasti su saopštile da je Lavra još od sovjetskih vremena rezervat prirode kojim upravlja Ministarstvo kulture Ukrajine. UPC je dugo iznajmljivala zgrade, ali su zvaničnici sada jednostrano raskinuli ugovor o zakupu.
Nakon što je istekao rok za iseljenje koji su odredile ukrajinske vlasti, a monasi odbili da napuste Lavru, tenzije su počele da rastu.
Genya SAVILOV / AFP / Profimedia
U Lavri su se čuvale mošti 123 svetitelja
Već 30. marta podneta je tužba protiv UPC zbog ometanja rada komisije Ministarstva kulture, koja je pokušala da izvrši popis imovine Lavre. Istog dana Kijevski privredni sud, kome se UPC žalila zbog jednostranog raskida ugovora o zakupu, odbio je zahtev crkve da se iseljenje monaha odloži do sudske presude. Istovremeno, vlasti su proglasile nevažećim naredbu Vlade Ukrajine iz 2013. godine kojom je UPC bilo dato besplatno korišćenje zgrada i objekata Lavre.
Ipak, ukrajinske vlasti su svoj glavni udarac Lavri zadale 1. aprila 2023. godine, kada je iguman Kijevo-pečerske lavre, mitropolit Pavle, osuđen na 60 dana kućnog pritvora u Kijevu. Optužen je za izazivanje međureligijskog neprijateljstva zbog izjava protiv Pravoslavne crkve Ukrajine (PCU) i carigradskog patrijarha Vartolomeja, uz zaprećenu kaznu do osam godina zatvora.
Kletva iz manastira
Mihail Podoljak, savetnik šefa kabineta ukrajinskog predsednika, nedavno je uporedio Ukrajinsku pravoslavnu crkvu sa „apscesom koji treba ukloniti“. On tvrdi da je na početku vojne operacije Rusije ukrajinska vlada mogla sa lakoćom da „fizički ukloni proruske elemente“. Sada je, kaže, to teže, ali i dalje moguće.
Andrej Danilov, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost Ukrajine, dao je javna uveravanja da ukrajinske vlasti „neće fizički odvlačiti sveštenike za brade“, već da će Lavra biti predata državi. Vernici nisu poverovali tim uveravanjima, jer nekoliko stotina ljudi dežura u manastiru kako bi sprečili iseljenje monaha.
U međuvremenu, oko Lavre se okupljaju ukrajinski nacionalisti i pristalice PCU, provocirajući monahe i vernike i ometajući njihove molitve. Njihove izjave postaju sve radikalnije. Na primer, komentarišući hapšenje mitropolita Pavla, jedan od njih je rekao da je ta mera nedovoljna:
- Treba ga vezati kao ovcu, staviti na kolena u šumi i pucati mu u glavu. I taj snimak prikazati u svim ruskim medijima. Ne bi trebalo da bude razgovora, nema kućnog pritvora, nema zakona.
Uprkos svemu, monasi nisu želeli da predaju Lavru. Kako su akcije ukrajinske vlade i njenih pristalica postajale sve agresivnije, Crkva je postajala sve otvorenija i odlučnija, piše Tkačev.
Mitropolit Kliment, jedan od duhovnika koji brani Lavru, rekao je da PCU nema pravo da preuzima vlasništvo nad manastirom: „Zašto bismo ga predali ljudima koji nemaju veze s njim? Nisu ga osnovali, nisu ga obnovili, već su ga godinama rušili, a sada hoće da nam ga uzmu.“
Ni uhapšeni iguman Lavre nije se ustručavao da progovori. Zelenskom se obratio prilično oštrim rečima:
- Kažem vama i vašem čoporu, naše suze neće pasti na zemlju, pašće na vaše glave. Da li zamišljate da, dolaskom na vlast preko naših leđa, smete da radite takve stvari? Gospod vam neće oprostiti ni vama ni vašim porodicama!
Ukrajinske vlasti nasilno ušle u hram, uklonile mošti svetitelja i izazvale međunarodne reakcije. Zahtev upućen UN-u – hoće li svetska zajednica zaštititi ovo pravoslavno nasleđe?
U Ukrajini od 2018. godine postoji i delimično priznata Pravoslavna crkva Ukrajine, čiju autokefalnost priznaju Vaseljenska patrijaršija Carigrada, Aleksandrijska patrijaršija, Kiparska crkva i Grčka crkva.
Premijerka Ukrajine Julija Sviridenko naredila „popis“ svetih mošti, izazivajući proteste, bdjenja i upozorenja da bi njihov prenos mogao biti neviđeno kršenje verskih osećanja i tradicije.
Iz knjige „Ko posti, dušu gosti“ otkrivamo jednostavno posno jelo koje u sebi nosi toplinu manastirske kuhinje i miris domaće, pažljivo pripremljene hrane.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Arhiepiskop sumski Nikodim tvrdi da je telo patrijarha Filareta premešteno protivno njegovoj poslednjoj volji, dok dve crkvene strukture ulaze u otvoren sukob oko opela i mesta sahrane.
Od uspona u vrhu Ruske pravoslavne crkve do raščinjenja, sukoba sa patrijarhom Aleksejem II i razlaza sa mitropolitom Epifanijem, ostavio je iza sebe crkvenu mapu podela čije posledice i dalje potresaju pravoslavni svet.
Dok stotine vernika mole ispred suda i monasi hrabro odbijaju da predaju manastire, ukrajinska vlast pokušava da uguši kanonsko pravoslavlje i slobodu vernika, izazivajući alarm u pravoslavnom svetu.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Tumačeći stihove iz Priča Solomonovih, Vladika Nikolaj pokazuje kako se Božja premudrost otkriva u prirodi, ljudskom životu i ličnosti Gospoda Isusa Hrista.
Hiljadugodišnji manastir na obali Dnjepra, povezan s počecima pravoslavlja u staroj Rusiji, u središtu je spora između ukrajinskih vlasti, crkvenih struktura i vernika koji strahuju za njegovu sudbinu.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
