Vernici dolaze na Ostrog upravo zbog čuda koja se, kako tvrde, i danas tamo dešavaju – isceljenja, unutrašnjeg mira, duhovnih preokreta.
U manastiru Ostrog, urezanom visoko u stenu planine iznad Nikšića, svakodnevno se sabiraju hiljade vernika iz svih krajeva sveta. Dolaze u tišini, s molitvom, nadom, zahvalnošću ili potragom za mirom. Ono što tu pronalaze često prevazilazi reči – jer Ostrog nije samo arhitektonsko čudo, ni istorijski spomenik. To je, kako mnogi vernici svedoče, mesto žive vere i dodira sa nečim večnim.
U centru tog duhovnog iskustva nalazi se netruležno telo Svetog Vasilija Ostroškog, koje i danas istovremeno i zbunjuje i oduševljava ljude.
Vernici dolaze upravo zbog čuda koja se, kako tvrde, i danas dešavaju – isceljenja, unutrašnjeg mira, duhovnih preokreta. Mnogi veruju da je prisustvo svetitelja na tom mestu opipljivo, uprkos tome što je upokojeni još 1671. godine.
Julia Raketic/Shutterstock
Sveti Vasilije Ostroški
Govoreći o tom jedinstvenom fenomenu, otac Gojko Perović ističe da nije reč o nekoj “mistici” u trivijalnom smislu, već o dubokoj istini hrišćanske vere:
– Sveti Vasilije Ostroški je verovao da je Hristos vaskrsao, toliko i tako da je njega Bog ostavio posle smrti netruležnog i tačno pokazao da on jeste umro, biološki, ali da nije mrtav. Hajde, ko će da kaže rečenicu: "Sveti Vasilije je mrtav". To ne može da se kaže, pre svega što to nije istina. Ta rečenica možda je gramatički ispravna, ali nije istinita. Kad uđeš tamo u onu malu crkvicu (na Ostrogu), osećaš da je živ, življi nego svi mi ovde. E, to je sila Hristovog vaskrsenja, to je tema večnoga života.
Na praznik jednog od najvoljenijih svetitelja pravoslavlja, pred moštima Ostroškog Čudotvorca okupili su se vernici iz svih krajeva sveta, dok su reči mitropolita crnogorsko-primorskog, miris tamjana i suze pokajanja pretvorili liturgiju u predokus raja.
Na praznik Svetog Kirila Aleksandrijskog, umirovljeni episkop Jovan, nekadašnji iguman manastira Ostrog, služio je Liturgiju i održao potresnu besedu o zavisti među Srbima, postu koji nije dijeta i svetosti kao jedinom putu spasenja.
Sanja i Srđan svakodnevno se bore za tuđe živote na intenzivnoj nezi, a sada su u svetinji pod Ostrogom odlučili da jedno drugome poklone dušu i srce za večnost.
Ikonopisac Mijalko Đunisijević lik Svetog Vasilija prenеo je sa crkvenih fresaka na javni zid u Nikšiću, stvarajući prostor gde se vera i umetnost susreću i gde prolaznici svakodnevno pronalaze duhovnu inspiraciju.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Nekada se kuvao bez mnogo komplikovanja, od namirnica koje su bile pri ruci, a upravo spoj povrća, začina i kremastog završetka daje mu poseban karakter.
U vreme cara Prova Trofim i Savatije odbili su da učestvuju u obredu posvećenom Apolonu, dok je senator Dorimedont zbog svoje vere podelio njihovo stradanje.
Razgovor u Novom Sadu obuhvatio je i pitanje vrednosti koje mladi usvajaju tokom školovanja, kao i budućnost visokoškolske ustanove koja bi nosila ime prvog srpskog arhiepiskopa.
Plamen se širi planinskim područjem u blizini jedne od najvećih pravoslavnih svetinja na Balkanu, dok se sa posebnom pažnjom prati situacija oko manastirskog kompleksa i dalje širenje požara.
Planirana solarna elektrana u okolini manastirskog kompleksa izazvala je zabrinutost zbog mogućeg narušavanja prirodnog ambijenta i duhovnog značaja prostora koji vekovima privlači hodočasnike.
Iskušenik Miloš primio je monaško ime Ilija, a mitropolit crnogorsko-primorski u besedi je govorio o Svetom proroku, lažnim prorocima današnjice i pouci koju svaki hrišćanin može da pronađe u njegovom životu.
Iako se projekat ne nalazi na manastirskom zemljištu, planirani kompleks otvorio je pitanje očuvanja ambijenta, pogleda i duhovnog doživljaja puta ka mestu gde počivaju mošti Svetog Vasilija Ostroškog.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Da li je dovoljno da čoveku bude žao zbog učinjenog ili se od njega traži mnogo dublja promena? Svetogorski starac ukazuje gde počinje istinsko preobraženje i čemu ono vodi.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Da li je dovoljno da čoveku bude žao zbog učinjenog ili se od njega traži mnogo dublja promena? Svetogorski starac ukazuje gde počinje istinsko preobraženje i čemu ono vodi.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
