Evo kako je Jovanjdan proslavljen u Manastiru Ostrog (FOTO)

Jovanjdan u Ostrogu nikada ne liči na kalendarsku obavezu. On se tamo događa kao susret - tih, sabran i dubok, kao da se i kamen na steni na kojoj manastir stoji na trenutak utiša i sluša. Tako je bilo i danas, kada je praznik Sabor Svetog Jovana Krstitelja molitveno proslavljen u ostroškoj svetinji, bez spoljašnje pompe, ali s onom unutrašnjom punoćom zbog koje se čovek vraća kući drugačiji nego što je došao.

Liturgija koja je sabrala i monahe i narod

U Crkvi Svete Trojice u Donjem Ostrogu služena je sveta liturgija. Načalstvovao je jeromonah Nikolaj, ostroški sabrat, uz sasluživanje arhimandrita Mirona i jerođakona Sergija. Pojali su monasi, a zajedno s njima i narod - ne kao publika, već kao zajednica koja diše istim ritmom. Nije bilo potrebe da se išta objašnjava: sama liturgija je govorila. Verni su pristupili svetom pričešću i taj trenutak sabranosti, kada se red ljudi polako i tiho približava svetoj čaši, imao je onu vrstu dostojanstva koju nije moguće inscenirati - ona se ili dogodi ili ne.

SPC / Mitropolija crnogorsko-primorska

 

U besedi je podsećano zašto Crkva baš dan posle Bogojavljenja sabira pogled i srce oko ličnosti Svetog Jovana Krstitelja. To nije slučajan raspored u crkvenom kalendaru. Onaj koji je položio ruku na glavu Gospodnju i poslužio tajni božanskog krštenja nije mogao ostati u senci praznika. Naprotiv - njegov lik ostaje kao svedočanstvo smirenja koje ne traži mesto, ali dobija večnost. Zato se Krstitelj proslavlja saborno, pesmom i molitvom, jer se ljudi sabiraju ne samo da bi se setili jednog događaja već da bi se podsetili mere prema kojoj se meri vera.

Zašto se praznik zove Sabor i šta on znači danas

Upravo u toj reči - sabor, krije se suština praznika. Sabiranje ne kao puko okupljanje, već kao vraćanje jednom istom izvoru. Tako je bilo kroz vekove, u svim crkvama, a naročito u onima koje su posvećene Svetom Jovanu: na Jordanu, gde je Hristos kršten, u Sevastiji, gde je Krstitelj postradao, u Antiohiji, gde je čuvana njegova desna ruka, i u Carigradu, gde je ta svetinja svečano preneta. Predanje pamti da je to bilo uoči Bogojavljenja, u času kada se vrši osvećenje vode, i da se tada činilo kao da je sam Krstitelj, nevidljivo, prisutan. Radost cara i naroda nije bila zbog samog događaja, već zbog osećaja da se nebo još jednom dotaklo zemlje.

 

U Ostrogu se taj dodir ne objašnjava - on se prepoznaje. U tišini posle liturgije, u pogledu ljudi koji se ne poznaju, a razumeju, u načinu na koji se izlazi iz hrama malo sporije nego što se u njega ušlo. Jovanjdan je tamo proslavljen upravo tako: bez žurbe, potrebe da se nešto doda ili pojača. Samo s molitvom da se, po zagovoru Svetog Jovana, svi još jednom saberemo - ne samo oko oltara od kamena već i oko onog nerukotvorenog, večnog, kome se ide celim životom.

I možda je baš u tome odgovor zašto Ostrog na praznike ne postaje bučniji, nego tiši. Jer postoje dani kada se ne govori mnogo, već sluša. A Jovanjdan je upravo takav dan.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara