Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Nije slučajno što se ime Svetog Jovana izgovara sa posebnom vrstom poštovanja. Njegov život bio je granica između starog i novog, između navike i promene, između čoveka koji ostaje isti i čoveka koji se usuđuje da se preobrati. Zato je Jovanjdan mnogo više od crkvenog praznika: to je dan koji podseća da vera ne počinje u rečima, nego u odluci da se sopstveni život pogleda bez izgovora.
Srpska pravoslavna crkva danas, 20. januara, proslavlja Sabor Svetog Jovana Krstitelja - Jovanjdan, praznik koji dolazi odmah posle Bogojavljenja i koji u sebi nosi tihu, ali snažnu poruku o pokajanju, promeni i novom početku. U mnogim domovima širom srpskih zemalja ovaj dan se obeležava i kao krsna slava, pa se za trpezama, uz sveću i slavski kolač, ne okuplja samo porodica, već i sećanje na onoga koji je svojim životom i rečju pripremao put Hristu.
Sveti Jovan Krstitelj stoji na granici Starog i Novog zaveta - poslednji prorok i prvi svedok dolaska Spasitelja. Njegova uloga nije bila da privuče pažnju na sebe, već da je usmeri ka Onome koji dolazi. Zato ga Crkva naziva Pretečom: onim koji ide ispred, koji budi savest i poziva na unutrašnji preokret. Nije slučajno što se njegov sabor slavi odmah posle Bogojavljenja, kada se Hristos javlja svetu na Jordanu - jer bez Jovanovog svedočenja, bez njegovog poziva na pokajanje, taj događaj ne bi imao puninu značenja koju danas prepoznajemo.
U narodu, Jovanjdan ima posebno mesto. Kao krsna slava, on nije samo porodični praznik, već i podsetnik na zavet: da se život ne meri samo onim što se stiče, već i onim što se u sebi preobražava. Sveti Jovan, asketa pustinje i propovednik istine, ostaje simbol čoveka koji se ne miri sa površnošću, koji ne zaobilazi teška pitanja i koji veruje da nijedna promena ne počinje spolja, već u dubini srca.
Zato bi upravo danas, na njegov dan, valjalo da zastanemo i učinimo ono što često odlažemo: da se pomolimo Svetom Jovanu Preteči i da, makar na trenutak, iskreno pogledamo u sebe. Molitva nije bekstvo od stvarnosti, već susret sa njom u njenoj najdubljoj ravni.
Krstitelju Hristov, propovedniče pokajanja, ne prezri mene pokajnika, nego, udružen sa nebeskim vojnicima, moli se Gospodu za mene nedostojnog, utučenog, nemoćnog i tužnog, zapalog u mnoge nevolje, izmučenog burnim mislima uma moga, jer sam ja pećina zlih dela, te nema kraja mojoj grehovnoj navici. Um je moj prikovan za zemaljske stvari. Šta ću učiniti? Ne znam. I kome da pribegnem, da spasena bude duša moja?
Samo tebi, sveti Jovane, koji si imenjak blagodati, jer znam da si posle Bogorodice najveći između rođenih od žena, jer si se udostojio da dodirneš glavu Cara Hrista, Jagnjeta Božjeg, koje uzima greh sveta. Moli Njega za moju grešnu dušu, da bar od sada, u jedanaesti čas, ponesem blagi teret i primim platu sa poslednjima.
O, Krstitelju Hristov, časni Pretečo, poslednji proroče, prvi mučeniče, postnika i pustinjaka nastavniče, učitelju čistote i prisni druže Hristov, tebe molim, tebi pribegavam: ne odreci mi svoju pomoć, nego me podigni, palog u mnoge grehe, obnovi mi dušu pokajanjem kao drugim krštenjem, jer si začetnik i jednoga i drugoga: krštenjem spirajući praroditeljski greh, a pokajanjem očišćujući svako rđavo delo. Očisti me, oskrnavljenog gresima, i uvedi me tamo gde ništa nečisto ne ulazi – u Carstvo Nebesko. Amin.
Jovanjdan nas podseća na zadatak koji stoji pred svakim čovekom: da se ne zadovolji onim što jeste, već da ima hrabrosti da krene putem unutrašnje promene. U tome je i tiha, ali trajna snaga ovog praznika.
Preporuke sa društvenih mreža i pojedinih portala unose zabunu među pravoslavne vernike, namećući katoličku molitvu koja nikada nije bila deo pravoslavnog predanja.
Otkrijte kako molitveno posredovanje roditelja Presvete Bogorodice može zaštititi vernike i doneti unutrašnji mir.
U svakodnevici često čujemo savete da se molimo — pred spavanje, pre obroka, u radosti i u nevolji. Ali da li znamo šta svaka molitva znači i zbog čega je razumevanje njenih oblika ključno za dublji duhovni život?
Šta se zaista dešava u hramovima u ove dane, zašto se voda ne svodi na „lek za sve“ i kako Crkva gleda na agijasmu, njenu snagu i njenu svrhu u životu vernika.
Pravoslavno shvatanje ljubavi podrazumeva žrtvu, odricanje i slobodu.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, sveštenik pri Hramu Svete Trojice u Starom gradu Budvi objašnjava na koji način priprema, blagoslov i vrlinski život supružnika mogu izgraditi istinsku bračnu zajednicu.
Sastojci za ovu poslasticu mere se u šoljama i kašikama, priprema je laka, a svaki zalogaj donosi toplinu i miris doma.
Ova svetinja povezuje Jerusalim, Svetu Goru i prvog arhiepiskopa srpskog i govori o blizini Boga na način koji se ne zaboravlja.
Navikli smo da veru pretvaramo u spisak zahteva i obećanja, ali Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u jednoj kratkoj misli ruši tu logiku i vraća nas na pitanje koje ne može da se zaobiđe: šta zapravo znači stati pred Boga bez trgovine i bez računa?
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Na praznik Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja pročitajte molitvu Preteči Hristovom koja smiruje dušu i donosi blagodet.
Bez pompe i velikih reči, u molitvi i sabranosti, Sabor Svetog Jovana Krstitelja u ostroškoj svetinji protekao je kao retka prilika da se vera ne objašnjava - već doživi.
Preteča Gospodnji jedini je svetac koji se u Pravoslavnoj crkvi proslavlja čak sedam puta godišnje – kroz praznike koji prate njegov život, služenje, stradanje i čudesnu istoriju njegove najveće svetinje.
Otkrijte zbog čega praznik Rođenja Svetog Jovana Preteče nosi ime koje danas zvuči strano našem narodu i šta mistični običaji ovog dana otkrivaju o staroj veri i jeziku.
Pravoslavno shvatanje ljubavi podrazumeva žrtvu, odricanje i slobodu.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, sveštenik pri Hramu Svete Trojice u Starom gradu Budvi objašnjava na koji način priprema, blagoslov i vrlinski život supružnika mogu izgraditi istinsku bračnu zajednicu.
Navikli smo da veru pretvaramo u spisak zahteva i obećanja, ali Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u jednoj kratkoj misli ruši tu logiku i vraća nas na pitanje koje ne može da se zaobiđe: šta zapravo znači stati pred Boga bez trgovine i bez računa?
U kratkoj, ali nemilosrdno preciznoj pouci, veliki duhovnik pokazuje kako čovek, bežeći od blagodarnosti, sam sebi zatvara vrata smisla – i zašto se Bogu najčešće vraćamo tek kada nas život pritisne do kraja.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Stihovi 2:284-285 iz Kurana otkrivaju kako svaka misao, delo i osećanje oblikuju našu svakodnevnicu i podsećaju na odgovornost pred Božijom prisutnošću.
U kratkoj, ali nemilosrdno preciznoj pouci, veliki duhovnik pokazuje kako čovek, bežeći od blagodarnosti, sam sebi zatvara vrata smisla – i zašto se Bogu najčešće vraćamo tek kada nas život pritisne do kraja.
Od Morinja do Kotora, život i mučeništvo Mihaila Barbića dobija večnu slavu – uz liturgijsko prisustvo mitropolita Joanikija i arhijereja, vera i hrabrost ovog sveštenika zasijali su kao svetionik za generacije vernika.
