U razgovoru o sve prisutnijem fenomenu Nebojša Lazić objašnjava zašto se vera lako pretvara u ritual, a ritual u rutinu.
U gradovima i mestima širom Srbije sve češće se može primetiti prizor koji, u zavisnosti od posmatrača, izaziva različite reakcije: ljudi koji se, prolazeći pored crkve ili hrama, prekrste - u automobilu, autobusu ili dok hodaju. Ponekad to čine gotovo neprimetno i diskretno, a ponekad vrlo uočljivo, jasnim pokretom koji traje samo trenutak, ali ostavlja utisak u javnom prostoru.
Za jedne je to prirodan izraz vere i poštovanja prema svetinji. Za druge, to otvara pitanje da li je reč o iskrenoj pobožnosti ili o navici koja se vremenom ustalila kao društveni obrazac - gotovo refleks koji se ponavlja bez dubljeg promišljanja.
U tom kontekstu teolog Nebojša Lazić podseća da u pravoslavnoj tradiciji ne postoji strogo propisan trenutak kada čovek treba da se prekrsti jer je krsni znak pre svega čin slobode.
- Autentični izraz naše vere i pobožnosti, umesto da doživimo kao slobodu, mi smo počeli da tumačimo pogrešno i da ga doživljavamo kao prepreku - navodi Lazić za portal 24sedam, objašnjavajući da se čin krštenja ispred hrama često može razumeti kao spontani izraz zahvalnosti, a ne kao obaveza.
Prema njegovim rečima, savremeni čovek koji živi u stalnoj žurbi i obavezama, u trenutku kada ugleda hram Božji često se kratko zaustavi u mislima i "podseti sebe na Boga", što se može shvatiti kao unutrašnji čin zahvalnosti, a ne kao ritual koji mora da se izvrši na tačno određen način.
- Zahvalnost ne može da bude nametnuta obaveza jer onda ne bi bila zahvalnost - ističe Lazić, naglašavajući razliku između slobodnog izraza vere i mehaničkog ponavljanja radnje.
Ono što ovaj fenomen čini posebno zanimljivim jeste njegova dvostruka priroda: s jedne strane to je lični verski čin, a s druge strane javno vidljiv gest koji lako postaje deo kolektivnog ponašanja.
Upravo tu se otvara i šire pitanje odnosa između crkvene prakse, narodnog verovanja i običaja koji su kroz istoriju dobili religijsku interpretaciju.
Lazić podseća da mnogi običaji koje danas vezujemo za veru zapravo imaju praktično, istorijsko poreklo, a ne nužno teološko značenje. Kao primer navodi pogrebne običaje:
- Zašto se pokojnik nosi u povorci i zašto se zastaje na tri mesta? U srednjem veku, tokom epidemija, groblja su bila udaljena od naselja, pa su ljudi koji su nosili kovčeg morali povremeno da naprave predah - objašnjava on, ukazujući da se iza mnogih rituala kriju svakodnevne potrebe, a ne mistična značenja.
Slično tome, dodaje, i pojedini postupci nakon sahrane, poput pranja ruku, imaju pre svega higijenski, a ne ritualno-magijski karakter.
- To nije nikakav magijski ritual, već higijenska mera radi sprečavanja širenja zaraze - navodi Lazić, naglašavajući koliko se lako praktične navike s vremenom pretvaraju u simboličke radnje.
Jedan od primera koji teolog navodi jeste i nekadašnji običaj "kupovine mlade", koji je kroz istoriju bio društveno prihvaćen, ali je kasnije i zakonski zabranjen.
- Mladoženja je nekada novcem otkupljivao mladu od njene porodice, a te sume su ponekad bile basnoslovne. Knez Aleksandar Karađorđević je još 1846. zabranio taj običaj, smatrajući ga protivnim ljudskom dostojanstvu - podseća Lazić.
Ovaj primer, iako istorijski udaljen, koristi se kao ilustracija kako običaji mogu da pređu put od društvene norme do prakse koja kasnije postaje neprihvatljiva ili se potpuno redefiniše.
U završnici svog tumačenja Lazić se vraća osnovnoj ideji - da vera ne bi trebalo da bude skup krutih obrazaca ponašanja, već prostor slobode.
- Ne treba robovati običajima. Bog je iznad običaja. Rituali i običaji deo su kulturnog nasleđa i nisu verski obredi ukoliko nisu povezani s Crkvom. Vera oslobađa, a ne porobljava - zaključuje teolog.
U tom smislu i pitanje krštenja pri prolasku pored crkve ostaje otvoreno: da li je to intimni, spontani izraz zahvalnosti ili društveno ukorenjena navika koja se prenosi gotovo bez razmišljanja?
Možda upravo u toj neodređenosti leži i suština ovog fenomena, između lične vere i javnog ponašanja, između tradicije i savremenog života, između slobode i navike.
Iako je ova praksa uobičajena među mnogim vernicima, Đurđević ističe da nije obavezna i ljudi mogu birati da li će je slediti ili ne. Dok se rasprave najčešće vode oko marama i kapa, sveštenik pri hramu Svetog Ilije na Mirijevu objašnjava zašto upadljiva garderoba, neprimerene boje i zanemarivanje crkvenog bontona mnogo češće dovode do opomena u hramu. Kada dođu bolest, gubitak, strah ili potpuni osećaj bezizlaza, svi postaju vernici. Sveštenik upozorava da stanje koje liči na duhovno prosvetljenje može postati ozbiljna obmana koja čoveka odvaja od Crkve i narušava njegov odnos prema drugima.
Printscreen/TV Happy
Kada običaj postane "pravilo"
Vera kao sloboda, a ne obaveza
Duhovna riznica
16:15 | 02.02.2026
DA LI TREBA DA SE OKRENEMO KA OLTARU KAD IZLAZIMO IZ CRKVE: Teolog o onome što mnogi vernici rade, a ne znaju ključnu stvar
Duhovna riznica
16:17 | 04.02.2026
MODNIM DETALJIMA I BOJOM ODEĆE KRŠE CRKVENA PRAVILA, PA DOBIJAJU OPOMENU: Otac Borislav otkriva koje su najčešće greške vernika u odevanju
Duhovna riznica
10:33 | 03.05.2026
DA LI JE OKRETANJE CRKVI ZAISTA REŠENJE ZA SVE PROBLEME? Otac Haralambos o najvećoj zabludi ljudi
Duhovna riznica
23:55 | 09.05.2026
O OVOJ OBMANI SE U CRKVI RETKO GOVORI: Otac Bojan Krstanović objašnjava šta je prelest i zbog čega može biti pogubna
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
U knjizi "Kod starca Porfirija" Konstantinos Janicijotis beleži susret sa supružnicima kojima je svetitelj ukazao na posledice manjka ljubavi među roditeljima, koje mogu uticati na dete još pre rođenja.
Bio je rimski oficir, a potom je postao episkop i propovedao Jevanđelje među neznabošcima, uprkos progonima i stradanjima.
Mekan i mirisan, ovaj oblik tamjana koristi se u pravoslavnim hramovima i domovima, a njegov način izrade vezuje se za svetogorsku tradiciju.
Praznički dani obeleženi su životom pod otvorenim nebom, simbolima zahvalnosti i sećanjem na put kroz pustinju, dok se porodice okupljaju uz molitve, prazničnu trpezu i drevne običaje.
Sveštenički čin primio je 1981. godine u manastiru Kovilju, a tokom službe bio je paroh u više mesta Eparhije bačke.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
U mnogim hramovima šapatom se prenosi upozorenje da se ne ljubi ikona neposredno nakon primanja Svetih Tajni. Da li je to zaista crkveno pravilo ili samo lično tumačenje? Sveštenik Jevgenij Murzin daje jednostavan odgovor.
Protojerej Aleksandar Iljašenko je na jednostavan način razjasnio sve pojmove koji mogu zbuniti verni narod i objasnio šta svaka građevina znači za bogosluženje i verski život.
Udaljavanje od Crkve je veoma opasno po čoveka.
Vreme koje čovek dobrovoljno posveti crkvi dobija dublji smisao.
U knjizi "Kod starca Porfirija" Konstantinos Janicijotis beleži susret sa supružnicima kojima je svetitelj ukazao na posledice manjka ljubavi među roditeljima, koje mogu uticati na dete još pre rođenja.
Mekan i mirisan, ovaj oblik tamjana koristi se u pravoslavnim hramovima i domovima, a njegov način izrade vezuje se za svetogorsku tradiciju.
Pouka velikog svetitelja govori zašto bliskost lako preraste u očekivanje i kako ljubav može da bude pravi temelj odnosa.
U društvu, u kojem je Isus živeo, udarac nije uvek bio samo fizički čin, objašnjava otac Bane.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Isusovu molitvu ne zovu slučajno "molitva nad molitvama".
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Med, slad, suve šljive i orasi spojeni su u starinsku poslasticu koja se vezuje za Trojice-Sergijevu lavru i grad Sergijev Posad.
Na praznik Svetih Joakima i Ane služena sveta arhijerejska Liturgija, a slavski darovi osvećeni u Kraljevoj crkvi.
Sedam dana provode u posebno napravljenim kolibama, koriste četiri biljke u obredu, a na trpezi se pojavljuju med, sezonske namirnice i punjeni kupus.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
