U razgovoru o sve prisutnijem fenomenu Nebojša Lazić objašnjava zašto se vera lako pretvara u ritual, a ritual u rutinu.
U gradovima i mestima širom Srbije sve češće se može primetiti prizor koji, u zavisnosti od posmatrača, izaziva različite reakcije: ljudi koji se, prolazeći pored crkve ili hrama, prekrste - u automobilu, autobusu ili dok hodaju. Ponekad to čine gotovo neprimetno i diskretno, a ponekad vrlo uočljivo, jasnim pokretom koji traje samo trenutak, ali ostavlja utisak u javnom prostoru.
Za jedne je to prirodan izraz vere i poštovanja prema svetinji. Za druge, to otvara pitanje da li je reč o iskrenoj pobožnosti ili o navici koja se vremenom ustalila kao društveni obrazac - gotovo refleks koji se ponavlja bez dubljeg promišljanja.
U tom kontekstu teolog Nebojša Lazić podseća da u pravoslavnoj tradiciji ne postoji strogo propisan trenutak kada čovek treba da se prekrsti jer je krsni znak pre svega čin slobode.
- Autentični izraz naše vere i pobožnosti, umesto da doživimo kao slobodu, mi smo počeli da tumačimo pogrešno i da ga doživljavamo kao prepreku - navodi Lazić za portal 24sedam, objašnjavajući da se čin krštenja ispred hrama često može razumeti kao spontani izraz zahvalnosti, a ne kao obaveza.
Prema njegovim rečima, savremeni čovek koji živi u stalnoj žurbi i obavezama, u trenutku kada ugleda hram Božji često se kratko zaustavi u mislima i "podseti sebe na Boga", što se može shvatiti kao unutrašnji čin zahvalnosti, a ne kao ritual koji mora da se izvrši na tačno određen način.
- Zahvalnost ne može da bude nametnuta obaveza jer onda ne bi bila zahvalnost - ističe Lazić, naglašavajući razliku između slobodnog izraza vere i mehaničkog ponavljanja radnje.
Ono što ovaj fenomen čini posebno zanimljivim jeste njegova dvostruka priroda: s jedne strane to je lični verski čin, a s druge strane javno vidljiv gest koji lako postaje deo kolektivnog ponašanja.
Upravo tu se otvara i šire pitanje odnosa između crkvene prakse, narodnog verovanja i običaja koji su kroz istoriju dobili religijsku interpretaciju.
Lazić podseća da mnogi običaji koje danas vezujemo za veru zapravo imaju praktično, istorijsko poreklo, a ne nužno teološko značenje. Kao primer navodi pogrebne običaje:
- Zašto se pokojnik nosi u povorci i zašto se zastaje na tri mesta? U srednjem veku, tokom epidemija, groblja su bila udaljena od naselja, pa su ljudi koji su nosili kovčeg morali povremeno da naprave predah - objašnjava on, ukazujući da se iza mnogih rituala kriju svakodnevne potrebe, a ne mistična značenja.
Slično tome, dodaje, i pojedini postupci nakon sahrane, poput pranja ruku, imaju pre svega higijenski, a ne ritualno-magijski karakter.
- To nije nikakav magijski ritual, već higijenska mera radi sprečavanja širenja zaraze - navodi Lazić, naglašavajući koliko se lako praktične navike s vremenom pretvaraju u simboličke radnje.
Jedan od primera koji teolog navodi jeste i nekadašnji običaj "kupovine mlade", koji je kroz istoriju bio društveno prihvaćen, ali je kasnije i zakonski zabranjen.
- Mladoženja je nekada novcem otkupljivao mladu od njene porodice, a te sume su ponekad bile basnoslovne. Knez Aleksandar Karađorđević je još 1846. zabranio taj običaj, smatrajući ga protivnim ljudskom dostojanstvu - podseća Lazić.
Ovaj primer, iako istorijski udaljen, koristi se kao ilustracija kako običaji mogu da pređu put od društvene norme do prakse koja kasnije postaje neprihvatljiva ili se potpuno redefiniše.
U završnici svog tumačenja Lazić se vraća osnovnoj ideji - da vera ne bi trebalo da bude skup krutih obrazaca ponašanja, već prostor slobode.
- Ne treba robovati običajima. Bog je iznad običaja. Rituali i običaji deo su kulturnog nasleđa i nisu verski obredi ukoliko nisu povezani s Crkvom. Vera oslobađa, a ne porobljava - zaključuje teolog.
U tom smislu i pitanje krštenja pri prolasku pored crkve ostaje otvoreno: da li je to intimni, spontani izraz zahvalnosti ili društveno ukorenjena navika koja se prenosi gotovo bez razmišljanja?
Možda upravo u toj neodređenosti leži i suština ovog fenomena, između lične vere i javnog ponašanja, između tradicije i savremenog života, između slobode i navike.
Iako je ova praksa uobičajena među mnogim vernicima, Đurđević ističe da nije obavezna i ljudi mogu birati da li će je slediti ili ne. Dok se rasprave najčešće vode oko marama i kapa, sveštenik pri hramu Svetog Ilije na Mirijevu objašnjava zašto upadljiva garderoba, neprimerene boje i zanemarivanje crkvenog bontona mnogo češće dovode do opomena u hramu. Kada dođu bolest, gubitak, strah ili potpuni osećaj bezizlaza, svi postaju vernici. Sveštenik upozorava da stanje koje liči na duhovno prosvetljenje može postati ozbiljna obmana koja čoveka odvaja od Crkve i narušava njegov odnos prema drugima.
Printscreen/TV Happy
Kada običaj postane "pravilo"
Vera kao sloboda, a ne obaveza
Duhovna riznica
16:15 | 02.02.2026
DA LI TREBA DA SE OKRENEMO KA OLTARU KAD IZLAZIMO IZ CRKVE: Teolog o onome što mnogi vernici rade, a ne znaju ključnu stvar
Duhovna riznica
16:17 | 04.02.2026
MODNIM DETALJIMA I BOJOM ODEĆE KRŠE CRKVENA PRAVILA, PA DOBIJAJU OPOMENU: Otac Borislav otkriva koje su najčešće greške vernika u odevanju
Duhovna riznica
10:33 | 03.05.2026
DA LI JE OKRETANJE CRKVI ZAISTA REŠENJE ZA SVE PROBLEME? Otac Haralambos o najvećoj zabludi ljudi
Duhovna riznica
23:55 | 09.05.2026
O OVOJ OBMANI SE U CRKVI RETKO GOVORI: Otac Bojan Krstanović objašnjava šta je prelest i zbog čega može biti pogubna
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
U kombinaciji testa i krompira krije se priča o pravoslavnim običajima, porodičnim okupljanjima i toplini domaće kuhinje koja se prenosi s kolena na koleno.
U svakodnevnom životu mnogi su iskusili da ih nisu povredili otvoreni neprijatelji, već oni koji su se predstavljali kao prijatelji.
Svečani početak Sabora označen je nakon liturgije tradicionalnim "prizivom Duha Svetog" u kripti Hrama Svetog Save.
Ova svetinja postala je novo veliko hodočasničko središte Hercegovine, gde se prepliću istorija, vera i narodna predanja o pronalasku moštiju majke Ostroškog Čudotvorca.
U razgovoru o sve prisutnijem fenomenu Nebojša Lazić objašnjava zašto se vera lako pretvara u ritual, a ritual u rutinu.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Kako jedan jednostavan pokret može zaštititi dušu i umiriti duh – pouka velikog svetitelja našeg vremena otkriva zašto se pravilno osenjivanje ne sme zanemariti.
Reči ruskog svetitelja nude neočekivano jednostavan odgovor onima koje pritiskaju misli, nemir i osećaj da im je duša postala tesna.
Krstni znak je prvo što čovek dobija prilikom krštenja.
Ovaj izvor duhovne snage i sigurnosti osvetljava put vernom narodu ka božanskoj milosti, donoseći zaštitu i utehu.
U svakodnevnom životu mnogi su iskusili da ih nisu povredili otvoreni neprijatelji, već oni koji su se predstavljali kao prijatelji.
Prema tumačenju Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog, apostol Pavle ne govori o simbolici, već o stvarnom stanju čoveka koji bez Hristove svetlosti ostaje "bez života".
U vremenu kada se tuđi život sve češće posmatra kroz osuđujuću prizmu, staro pravilo iz pravoslavne duhovne tradicije podseća da brz sud ne govori o drugima koliko o stanju onoga ko sudi.
Presveta Bogorodica i svi svetitelji svojim životom svedočili su da nema veće utehe od Božje milosti.
Svečani početak Sabora označen je nakon liturgije tradicionalnim "prizivom Duha Svetog" u kripti Hrama Svetog Save.
Ova svetinja postala je novo veliko hodočasničko središte Hercegovine, gde se prepliću istorija, vera i narodna predanja o pronalasku moštiju majke Ostroškog Čudotvorca.
Kod Trebinja se nalazi Tvrdoš, jedna od najstarijih pravoslavnih svetinja na Balkanu, mesto koje su obnavljali mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije, vraćajući mu nekadašnji značaj.
Maramice ostaju na ovom mestu sedam dana, a zatim se zakopavaju i muka večno ostaje u zemlji.
Prema tumačenju Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog, apostol Pavle ne govori o simbolici, već o stvarnom stanju čoveka koji bez Hristove svetlosti ostaje "bez života".
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog apostola Jakova Zevedejevog po starom i Svetu mučenicu Glikeriju po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Blažene Djevice Marije Fatimske, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
U vremenu kada se tuđi život sve češće posmatra kroz osuđujuću prizmu, staro pravilo iz pravoslavne duhovne tradicije podseća da brz sud ne govori o drugima koliko o stanju onoga ko sudi.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
