U razgovoru o sve prisutnijem fenomenu Nebojša Lazić objašnjava zašto se vera lako pretvara u ritual, a ritual u rutinu.
U gradovima i mestima širom Srbije sve češće se može primetiti prizor koji, u zavisnosti od posmatrača, izaziva različite reakcije: ljudi koji se, prolazeći pored crkve ili hrama, prekrste - u automobilu, autobusu ili dok hodaju. Ponekad to čine gotovo neprimetno i diskretno, a ponekad vrlo uočljivo, jasnim pokretom koji traje samo trenutak, ali ostavlja utisak u javnom prostoru.
Za jedne je to prirodan izraz vere i poštovanja prema svetinji. Za druge, to otvara pitanje da li je reč o iskrenoj pobožnosti ili o navici koja se vremenom ustalila kao društveni obrazac - gotovo refleks koji se ponavlja bez dubljeg promišljanja.
U tom kontekstu teolog Nebojša Lazić podseća da u pravoslavnoj tradiciji ne postoji strogo propisan trenutak kada čovek treba da se prekrsti jer je krsni znak pre svega čin slobode.
- Autentični izraz naše vere i pobožnosti, umesto da doživimo kao slobodu, mi smo počeli da tumačimo pogrešno i da ga doživljavamo kao prepreku - navodi Lazić za portal 24sedam, objašnjavajući da se čin krštenja ispred hrama često može razumeti kao spontani izraz zahvalnosti, a ne kao obaveza.
Prema njegovim rečima, savremeni čovek koji živi u stalnoj žurbi i obavezama, u trenutku kada ugleda hram Božji često se kratko zaustavi u mislima i "podseti sebe na Boga", što se može shvatiti kao unutrašnji čin zahvalnosti, a ne kao ritual koji mora da se izvrši na tačno određen način.
- Zahvalnost ne može da bude nametnuta obaveza jer onda ne bi bila zahvalnost - ističe Lazić, naglašavajući razliku između slobodnog izraza vere i mehaničkog ponavljanja radnje.
Ono što ovaj fenomen čini posebno zanimljivim jeste njegova dvostruka priroda: s jedne strane to je lični verski čin, a s druge strane javno vidljiv gest koji lako postaje deo kolektivnog ponašanja.
Upravo tu se otvara i šire pitanje odnosa između crkvene prakse, narodnog verovanja i običaja koji su kroz istoriju dobili religijsku interpretaciju.
Lazić podseća da mnogi običaji koje danas vezujemo za veru zapravo imaju praktično, istorijsko poreklo, a ne nužno teološko značenje. Kao primer navodi pogrebne običaje:
- Zašto se pokojnik nosi u povorci i zašto se zastaje na tri mesta? U srednjem veku, tokom epidemija, groblja su bila udaljena od naselja, pa su ljudi koji su nosili kovčeg morali povremeno da naprave predah - objašnjava on, ukazujući da se iza mnogih rituala kriju svakodnevne potrebe, a ne mistična značenja.
Slično tome, dodaje, i pojedini postupci nakon sahrane, poput pranja ruku, imaju pre svega higijenski, a ne ritualno-magijski karakter.
- To nije nikakav magijski ritual, već higijenska mera radi sprečavanja širenja zaraze - navodi Lazić, naglašavajući koliko se lako praktične navike s vremenom pretvaraju u simboličke radnje.
Jedan od primera koji teolog navodi jeste i nekadašnji običaj "kupovine mlade", koji je kroz istoriju bio društveno prihvaćen, ali je kasnije i zakonski zabranjen.
- Mladoženja je nekada novcem otkupljivao mladu od njene porodice, a te sume su ponekad bile basnoslovne. Knez Aleksandar Karađorđević je još 1846. zabranio taj običaj, smatrajući ga protivnim ljudskom dostojanstvu - podseća Lazić.
Ovaj primer, iako istorijski udaljen, koristi se kao ilustracija kako običaji mogu da pređu put od društvene norme do prakse koja kasnije postaje neprihvatljiva ili se potpuno redefiniše.
U završnici svog tumačenja Lazić se vraća osnovnoj ideji - da vera ne bi trebalo da bude skup krutih obrazaca ponašanja, već prostor slobode.
- Ne treba robovati običajima. Bog je iznad običaja. Rituali i običaji deo su kulturnog nasleđa i nisu verski obredi ukoliko nisu povezani s Crkvom. Vera oslobađa, a ne porobljava - zaključuje teolog.
U tom smislu i pitanje krštenja pri prolasku pored crkve ostaje otvoreno: da li je to intimni, spontani izraz zahvalnosti ili društveno ukorenjena navika koja se prenosi gotovo bez razmišljanja?
Možda upravo u toj neodređenosti leži i suština ovog fenomena, između lične vere i javnog ponašanja, između tradicije i savremenog života, između slobode i navike.
Iako je ova praksa uobičajena među mnogim vernicima, Đurđević ističe da nije obavezna i ljudi mogu birati da li će je slediti ili ne. Dok se rasprave najčešće vode oko marama i kapa, sveštenik pri hramu Svetog Ilije na Mirijevu objašnjava zašto upadljiva garderoba, neprimerene boje i zanemarivanje crkvenog bontona mnogo češće dovode do opomena u hramu. Kada dođu bolest, gubitak, strah ili potpuni osećaj bezizlaza, svi postaju vernici. Sveštenik upozorava da stanje koje liči na duhovno prosvetljenje može postati ozbiljna obmana koja čoveka odvaja od Crkve i narušava njegov odnos prema drugima.
Printscreen/TV Happy
Kada običaj postane "pravilo"
Vera kao sloboda, a ne obaveza
Duhovna riznica
16:15 | 02.02.2026
DA LI TREBA DA SE OKRENEMO KA OLTARU KAD IZLAZIMO IZ CRKVE: Teolog o onome što mnogi vernici rade, a ne znaju ključnu stvar
Duhovna riznica
16:17 | 04.02.2026
MODNIM DETALJIMA I BOJOM ODEĆE KRŠE CRKVENA PRAVILA, PA DOBIJAJU OPOMENU: Otac Borislav otkriva koje su najčešće greške vernika u odevanju
Duhovna riznica
10:33 | 03.05.2026
DA LI JE OKRETANJE CRKVI ZAISTA REŠENJE ZA SVE PROBLEME? Otac Haralambos o najvećoj zabludi ljudi
Duhovna riznica
23:55 | 09.05.2026
O OVOJ OBMANI SE U CRKVI RETKO GOVORI: Otac Bojan Krstanović objašnjava šta je prelest i zbog čega može biti pogubna
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Svetogorski starac objašnjava šta se događa u čoveku kada se smiri, zadobije blagodat Božiju i prestane da dozvoljava brigama da mu zavladaju dušom.
Porodica Maraš prošlog leta došla je u manastir sa željom da dobije dete, a nekoliko nedelja kasnije Milena je saznala da je trudna. Dečaku su dali ime po Svetom Jakovu Tumanskom, a danas su ga doveli da primi Svetu tajnu krštenja.
Ova starinska poslastica sa šljivama i bademima nosi ime Mihajla Pupina, kome je, prema predanju, upravo ona bila omiljena.
Njihov život bio je ispunjen propovedanjem, služenjem Crkvi, stradanjem i podnošenjem različitih iskušenja.
Peticija je predata crnogorskim državnim zvaničnicima, dok istorijski navodi i pismo mitropolita Amfilohija svedoče o starom hramu Svete Trojice i litijskoj tradiciji koja je vekovima okupljala vernike na vrhu Rumije.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Starešina Hrama Svete Trojice u Mudrakovcu upozorio vernike na pojačano misionarsko delovanje nepravoslavnih zajednica.
Crkveni Tipik određuje i dane kada se opelo ne služi.
Veliki ruski svetitelj govorio je da krsni znak nije običan pokret ruke, već molitva, zaštita i svedočanstvo pripadnosti Hristu, zbog čega vernik treba da mu pristupa sa pažnjom, strahopoštovanjem i živom verom.
Kako jedan jednostavan pokret može zaštititi dušu i umiriti duh – pouka velikog svetitelja našeg vremena otkriva zašto se pravilno osenjivanje ne sme zanemariti.
Reči ruskog svetitelja nude neočekivano jednostavan odgovor onima koje pritiskaju misli, nemir i osećaj da im je duša postala tesna.
Krstni znak je prvo što čovek dobija prilikom krštenja.
Svetogorski starac objašnjava šta se događa u čoveku kada se smiri, zadobije blagodat Božiju i prestane da dozvoljava brigama da mu zavladaju dušom.
Porodica Maraš prošlog leta došla je u manastir sa željom da dobije dete, a nekoliko nedelja kasnije Milena je saznala da je trudna. Dečaku su dali ime po Svetom Jakovu Tumanskom, a danas su ga doveli da primi Svetu tajnu krštenja.
Peticija je predata crnogorskim državnim zvaničnicima, dok istorijski navodi i pismo mitropolita Amfilohija svedoče o starom hramu Svete Trojice i litijskoj tradiciji koja je vekovima okupljala vernike na vrhu Rumije.
Posle smrti patrijarha Adrijana car je zabranio izbor njegovog naslednika i stavio Crkvu pod državnu kontrolu, dok su njegove reforme i promene verskih običaja deo sveštenstva i naroda videli kao potvrdu najstrašnijih proročanstava.
Porodica Maraš prošlog leta došla je u manastir sa željom da dobije dete, a nekoliko nedelja kasnije Milena je saznala da je trudna. Dečaku su dali ime po Svetom Jakovu Tumanskom, a danas su ga doveli da primi Svetu tajnu krštenja.
Kada Pavle i Lenka pronađu neobičnu kutiju sa krstom i krenu za tragovima koje je ostavila njihova tetka Snežana, otkriće da se najveće blago ne krije u kutiji, već u srcu čoveka.
Šestorica osumnjičenih uhapšena su zbog incidenta u manastiru Svetog Jakova, dok hrišćanski predstavnici upozoravaju na sve učestalije nasilje nad vernicima i svetinjama u Jerusalimu.
Posebnu umetničku vrednost predstavlja ikonostas od orahovog drveta, izrađen 1833. godine.
U razgovoru sa Džoni Ernst i predstavnicima Ambasade SAD u Prištini otvorena su najosetljivija pitanja položaja Crkve i vernog naroda, od zaštite Visokih Dečana i uloge KFOR-a do pritisaka, hapšenja i sve dubljeg nepoverenja.
Crkva upozorila da incident nije slučajan i zatražila hitnu reakciju nadležnih, ali vernike pozvala da ostanu mirni, dostojanstveni i nepokolebljivi u veri: "Nećemo na mržnju odgovarati mržnjom".
U besedi za utorak 11. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o vremenu koje je čoveku još ostavljeno za pokajanje, upozoravajući da će nastupiti dan koji neće biti prilika za promenu, već za konačni sud.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
