Kada je reč o pitanju pravilima odevanja za odlazak u hram, rasprava se u javnosti često svodi na jednu jedinu dilemu: marama ili bez marame za žene, kapa ili gola glava za muškarce. Mediji, forumi i društvene mreže godinama se vrte oko tih pitanja, kao da se pravila crkvenog ponašanja završavaju na ivici kose. A zapravo, upravo tu počinje zaborav suštine - poštovanje svetinje ne prestaje onog trenutka kada pokrijemo ili otkrijemo glavu.
Zašto se suština često gubi u raspravama o maramama i kapama
U pravoslavnoj tradiciji pitanje odevanja u crkvi nije modni kodeks, već izraz unutrašnjeg stava. Zato nije retkost da se desi paradoks: žena uđe u hram sa maramom, muškarac skine kačket pred ikonostasom, ali ostatkom garderobe - kratkim suknjama, modnim dodacima, šortsevima, uskim majicama, jarkim bojama ili upadljivim detaljima, zapravo zanemare osnovna pravila pristojnosti. Spolja ispunjeno, suštinski promašeno.
Odlazak u hram traži dostojanstvo, ne demonstraciju
O tome govori i jerej Borislav Petrić, sveštenik pri hramu Svetog Ilije na Mirijevu, koji ističe da se odlazak u crkvu ne razlikuje mnogo od odlaska u bilo koju ozbiljnu instituciju u kojoj se očekuju dostojanstveno ponašanje i primeren izgled.
– Verujem da je ulazak u crkvu isto kao kada ulazimo u neke druge institucije, gde se očekuje pristojnost oblačenja. Da ne dolazimo otkriveni, pogotovo tokom letnjih meseci. Da ne dolazimo u kratkim pantalonama i kratkim suknjama. Takođe, ne treba dolaziti obučeni u drečave boje, kao da niko drugi ne postoji tu. Ne treba da se ponašamo kao da ulazimo u prostor koji je samo za nas važan. To je dom Božji – istakao je sveštenik Borislav Petrić za Prvu televiziju.
Tišina, smernost i pažnja - zaboravljena pravila u hramu
Pored odeće, sveštenik podseća i na ponašanje koje prati ulazak u hram. Tišina, smernost i pažnja nisu formalnost, već deo elementarnog poštovanja. Kada toga nema, opomena je neizbežna.
– Bitno je da li poznajemo te ljude. Ukoliko ih poznajemo, opominjemo ih u domovima kada osvećujemo vodu za Vaskrs ili slavu. To dolazi od elementarnog vaspitanja i kulture koja iz doma dolazi – dodaje otac Borislav.
Šminka i detalji koji mogu postati ozbiljan problem
Posebno osetljiva tema, o kojoj se ređe govori bez nelagode, tiče se šminke i modnih detalja koji u crkvenom prostoru mogu biti neprikladni. Veliki šeširi, kačketi, tamne naočare, ali i izražena šminka, nisu samo estetsko pitanje, već mogu postati i praktičan problem, naročito tokom pričešća.
– Kada imamo situaciju da neko uđe sa velikim šeširom, kačketom, tamnim naočarima ili sa malo više karmina na usnama, moramo da skrenemo pažnju jer moramo da pazimo na druge ljude. Na pričešću je to posebno važno, jer taj ruž može da ostane na svetoj kašičici i tada moramo da prekinemo pričešće. I kada skrećemo pažnju, trudimo se da to bude blago i sa ljubavlju, ne sa velikim prekorom. Međutim, ukoliko se to ponavlja, moramo da budemo strogi – zaključuje sveštenik Borislav Petrić.
Rasprave o maramama i kapama, koliko god bile glasne, često zaklanjaju jednostavnu istinu: pravila odevanja u crkvi nisu spisak zabrana, već poziv na skromnost i obzir prema drugima. Hram ne traži savršenstvo, ali traži meru. A ona se ne vidi samo na glavi, već u celini – od odeće, preko ponašanja, do svesti zašto smo uopšte prešli njegov prag.
U iskrenom i nenametljivom promišljanju, otac Hrizostom Filipesku razotkriva kako se iz gomile protivrečnih sudova rađa i pritisak koji svaki sveštenik nosi, pokazujući koliko su brzopleti utisci često daleko od istine o njegovom pozivu.
Protojerej Tarasije Zabudjko rasvetljava nedoumicu o kojoj se u parohijama najčešće govori tiho, objašnjavajući da se suština ove zabrane ne tiče vrednovanja žene, već svetosti mesta na kojem se savršava Bezkrvna Žrtva.
Između doslovnog čitanja Jevanđelja i crkvenog predanja otvara se pitanje koje izaziva rasprave među vernicima – sveštenik Matijas Froze daje odgovor koji menja ugao posmatranja.
Iako je ova praksa uobičajena među mnogim vernicima, Đurđević ističe da nije obavezna i ljudi mogu birati da li će je slediti ili ne.
