Zašto ne nosi krst, kako mu se pravilno obraća i kada mu ne treba prilaziti - to su detalji koje većina vernika nikada nije učila.
Događaj tokom proskomidije u atinskoj bolnici za leprozne objašnjava zbog čega Crkva razlikuje ličnu molitvu od pomena na svetoj liturgiji i kome je mesto na liturgijskim ceduljicama sa imenima
Dok su propovedali Jevanđelje, prolazili su kroz tamnice, mučenja i smrt, a sudbine pojedinih Hristovih učenika i danas bude divljenje i nevericu.
Iako se često smatraju istim pojmom, u pravoslavnom predanju reč je o dve različite duhovne uloge koje oblikuju vernikov put, a sveti oci posebno naglašavaju važnost poverenja, poslušnosti i duhovnog rukovođenja.
U razgovoru o sve prisutnijem fenomenu Nebojša Lazić objašnjava zašto se vera lako pretvara u ritual, a ritual u rutinu.
Sveštenik upozorava da stanje koje liči na duhovno prosvetljenje može postati ozbiljna obmana koja čoveka odvaja od Crkve i narušava njegov odnos prema drugima.
Od nekadašnja dva poljupca do prepoznatljivog znaka identiteta, ovaj gest prerastao je u potvrdu vere, istorije i pripadnosti – dok isti pravoslavni okvir kod drugih naroda nije dobio isto značenje.
Iza obećanja o "tajnim znanjima" često se kriju strah, nemir i duhovna pometnja — a mitropolit pirejski ukazuje na posledice koje ne treba ignorisati.
Protođakon Sergije Epifancev objašnjava zbog čega izraz koji mnogi smatraju ponižavajućim zapravo govori o slobodi od greha, a ne o ropstvu.
Dok se rasprave najčešće vode oko marama i kapa, sveštenik pri hramu Svetog Ilije na Mirijevu objašnjava zašto upadljiva garderoba, neprimerene boje i zanemarivanje crkvenog bontona mnogo češće dovode do opomena u hramu.
Između doslovnog čitanja Jevanđelja i crkvenog predanja otvara se pitanje koje izaziva rasprave među vernicima – sveštenik Matijas Froze daje odgovor koji menja ugao posmatranja.
Zašto je ispovest postala „propusnica“ za Pričešće, šta o tome kažu kanoni i Sveti Oci i zbog čega protojerej Vadim Gladkij upozorava da se vera ne sme svesti na red i pečat.
Govoreći o pticama, veliki srpski duhovnik ostavio je snažnu pouku o nezadovoljstvu koje čovek sam nosi u sebi i miru koji počinje tek onda kada nauči da bude blagodaran.
Srodnik Svetog Pavla i jedan od Sedamdesetorice, upamćen je kao misionar koji je Jevanđelje nosio kroz rimske provincije, rušio paganske hramove i zajedno sa Svetom Junijom svedočio veru kroz propoved, čudesa i mučeništvo.
Predstojatelj Srpske pravoslavne crkve služio je liturgiju u Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja, a posebnu pažnju izazvali su darovi, poruke o Časnom Pojasu i dodela najvišeg monaškog čina igumanu manastira Podmajne.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Dok su vernici u tišini prilazili Časnom pojasu i ostavljali priloge, malo ko je slutio da će ti darovi postati pomoć porodicama na Kosovu i Metohiji koje žive u neizvesnosti, ali čuvaju veru i ognjišta.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Otvarajući predavanje igumana Jefrema, patrijarh srpski saopštio blagu vest da se boravak Časnog pojasa produžava zbog velikog broja vernika koji danima pristižu iz cele Srbije i regiona.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Čudotvorni pojas svečano je dočekan u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu, uz najviše crkvene počasti i more vernika koje je ispunilo centar prestonice.
Pouka svetogorskog starca otkriva kako se iz osećaja nepravde rađa sukob među ljudima i na koji način se taj tihi mehanizam može prekinuti pre nego što preraste u razdor između najbližih.
Hiljade ljudi satima čekaju u tišini pred Časnim pojasom, stvarajući prizor koji menja sliku grada i otvara pitanje duhovne stvarnosti Srbije.
Jednostavan recept iz pravoslavne tradicije spaja šumske plodove, miris luka i sporo pečenje pod sačem, u jelo koje je hranilo generacije tokom posta.
