Događaj tokom proskomidije u atinskoj bolnici za leprozne objašnjava zbog čega Crkva razlikuje ličnu molitvu od pomena na svetoj liturgiji i kome je mesto na liturgijskim ceduljicama sa imenima
Papirići sa imenima za proskomidiju ostavljaju se pred svaku liturgiju na posebno označeno mesto u hramu, uz sveće i priloge. Upravo tada kod mnogih vernika javlja se dilema - da li među imenima mogu da napišu i nekoga ko nije kršten u Pravoslavnoj crkvi? Zbog bojazni da ne budu pogrešno shvaćeni, neki vernici ne usuđuju se ni da pitaju sveštenika da li na ceduljici za proskomidiju mogu da ispišu imena dragih ljudi koji nisu kršteni. Odgovor na to pitanje, kroz upečatljivo svedočenje iz života Starca Evmenija, prenosi mitropolit morski Neofit.
VAŽNO JE DA IMAMO I DUHOVNIKA I DUHOVNOG OCA: Neki vernici čak i ne znaju razliku, a sveti oci upozoravaju da život bez dvostrukog oslonca može da bude opasan
- Jednom mi je Sveti starac Evmenije (Saridakis) poverio šta se dogodilo kada je na proskomidiji pokušao da pomene čuvenog evropskog humanistu Raula Foleroa. On je bio rimokatolik i veoma dobar čovek, dobročinitelj bolnice za leprozne i, uopšte, leproznih bolesnika, i zato je Starac Evmenije odlučio da izvadi česticu za njega na proskomidiji. Bogoslužio je u crkvi Svetih Besrebrenika, koja pripada bolnici za leprozne "Sveta Varvara", u Atini.
Tada je anđeo Gospodnji tri puta izbacio česticu iz svetog diskosa. Pošto je anđeo treći put sklonio česticu, pojavio se pred Starcem i rekao mu da na Svetom Predloženju ima mesta samo za članove Crkve. Objasnio mu je da na molitvi na brojanici može da pominje sve: jeretike, inoslavne, ubice, zločince, razvratnike, žive i upokojene, sve ljude iz cele vaseljene. Međutim, na evharistijskom uznošenju (anafora) može da pominje samo pravoslavne, jer su samo oni članovi Jedne Svete Saborne i Apostolske Crkve - istakao je mitropolit Neofit.
Mitropolit Neofit na slikovit način pravi jasnu razliku između lične molitve i pomena na proskomidiji. Vernik može da se moli za svakog čoveka, bez obzira na to kojoj veri pripada, ali imena koja se predaju za proskomidiju, prema pravoslavnom učenju, odnose se na krštene pravoslavne hrišćane.
Zato pitanje jednog imena na liturgijskoj ceduljici nije samo stvar običaja, već i razumevanja šta proskomidija predstavlja u životu Crkve
Između doslovnog čitanja Jevanđelja i crkvenog predanja otvara se pitanje koje izaziva rasprave među vernicima – sveštenik Matijas Froze daje odgovor koji menja ugao posmatranja. Pomenuti na liturgiji nekoga ko nema nikoga da ga se seti - to je čin istinske milosti. Iza obećanja o "tajnim znanjima" često se kriju strah, nemir i duhovna pometnja — a mitropolit pirejski ukazuje na posledice koje ne treba ignorisati. Od nekadašnja dva poljupca do prepoznatljivog znaka identiteta, ovaj gest prerastao je u potvrdu vere, istorije i pripadnosti – dok isti pravoslavni okvir kod drugih naroda nije dobio isto značenje.
Eparhija zvorničko-tuzlanska
Duhovna riznica
22:19 | 29.01.2026
ZAŠTO PRAVOSLAVCI SVEŠTENIKE ZOVU "OČE" KADA ISUS U JEVANĐELJU TO ZABRANJUJE: Protojerej Matijas Froze objašnjava jednu od najčešćih nedoumica vernika
Duhovna riznica
14:00 | 18.03.2026
OVO U OČIMA BOGA IMA VEĆU VREDNOST NEGO DA STE HILJADE GLADNIH NAHRANILI! Starac Kleopa otkrio šta ne smete propustiti da uradite pre liturgije
Aktuelno iz SPC
16:58 | 18.03.2026
OVO JE JEDNA OD NAJVEĆIH OPASNOSTI SAVREMENOG DRUŠTVA: Mitropolit Serafim upozorava da danas mnogi u neznanju prelaze granicu i tako srljaju u provaliju
Duhovna riznica
20:22 | 19.03.2026
ZAŠTO SE SRBI LJUBE TRI PUTA, A GRCI, TAKOĐE PRAVOSLAVCI, OSTAJU NA DVA: Jeromonah Evtimije otkriva skrivenu poruku jednog naizgled običnog pozdrava
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Strah nas ne približava Bogu i ne može zaštititi našu decu od svih tuga, naglašava čtec Sergije.
Ko zaboravi sopstveni put, lako može zaboraviti i šta ga je oblikovalo.
Nekada se ništa iz kuhinje nije olako bacalo, a naročito ne hleb. Od nekoliko skromnih sastojaka nastaje sočan obrok sa zlatnom koricom.
Vernici će se setiti svojih preminulih, a uz odlazak u hram i na groblje vezani su brojni običaji.
Useljenje u novi životni prostor u kojem su ostale ikone prethodnih vlasnika može da otvori brojna pitanja, posebno ako se zna da su u njemu ranije živeli ljudi lošeg morala.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Oslovljavanje sveštenih lica mora da bude primereno okolnostima i prilici.
Sveštenik Andrej Tkačov objašnjava kako iskušenja počinju, zašto čovek na putu ka Bogu nailazi na prepreke i na koji način se protiv zla može boriti.
Jedni žive u braku i brinu o porodici, dok drugi daju zavete bezbračnosti, poslušanja i nestjažanja, a razlikuju se i po svakodnevnim obavezama i načinu života.
Odgovor jereja Viktora Nikišova donosi zanimljivo objašnjenje o odnosu prema svetinji, ličnoj nameri i utisku koji ostavljamo na druge.
Strah nas ne približava Bogu i ne može zaštititi našu decu od svih tuga, naglašava čtec Sergije.
Ko zaboravi sopstveni put, lako može zaboraviti i šta ga je oblikovalo.
Useljenje u novi životni prostor u kojem su ostale ikone prethodnih vlasnika može da otvori brojna pitanja, posebno ako se zna da su u njemu ranije živeli ljudi lošeg morala.
U besedi za četvrtak 19. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači Hristovo svedočanstvo o zajedničkom bogatstvu Oca i Sina i podseća da Božji darovi prevazilaze sve što ljudski um može da zamisli.
Ko zaboravi sopstveni put, lako može zaboraviti i šta ga je oblikovalo.
Niko u manastiru nije znao njen pravi identitet.
Dok jedni prvi put dolaze na Gazimestan, drugi mu se vraćaju godinama, a prizor stotina Srba koji u tišini i molitvi odaju počast knezu Lazaru i kosovskim junacima svedoči da sećanje na stradale ne bledi.
Crkva ne odbacuje medicinu, ali ističe da lekovi samo umiruju telo, dok se duša leči ispovešću, liturgijom i menjanjem sebe.
Pouka velikog svetitelja usmerava pažnju na slobodu izbora, ličnu odgovornost i mogućnost povratka Gospodu čak i posle pada.
Niko u manastiru nije znao njen pravi identitet.
Dok jedni prvi put dolaze na Gazimestan, drugi mu se vraćaju godinama, a prizor stotina Srba koji u tišini i molitvi odaju počast knezu Lazaru i kosovskim junacima svedoči da sećanje na stradale ne bledi.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
