Pomenuti na liturgiji nekoga ko nema nikoga da ga se seti - to je čin istinske milosti.
U vremenu kada se čovek sve više zatvara u svoje brige i potrebe, zaboravljajući na druge, Crkva nas neprestano podseća da je suština hrišćanskog života ljubav prema bližnjem.
Ta ljubav ne ogleda se samo u rečima ili spoljašnjim delima, već i u onome što činimo u tišini, daleko od pogleda sveta, pred licem Božjim.
Mnogi vernici revnosno dolaze u hram, pale sveće, ostavljaju priloge i donose imena svojih najmilijih da se pominju na liturgiji.
Ipak, često se dešava da se krug tih imena zadržava samo na porodici i prijateljima, dok oni koji su zaboravljeni od svih ostaju i bez molitvenog pomena.
A upravo tu se otkriva dublji smisao hrišćanske žrtve. Pomenuti na liturgiji nekoga ko nema nikoga da ga se seti - to je čin istinske milosti. To je tiha, ali snažna žrtva ljubavi, koja ne traži uzvrat niti priznanje.
Takva molitva postaje most između ovog i onog sveta, dar koji se ne meri zemaljskim merilima.
U svetu gde se milostinja najčešće poistovećuje s materijalnim davanjem, zaboravljamo da postoje i uzvišeniji oblici darivanja. Dati hleb gladnom ili odeću siromašnom jeste veliko delo, ali postoji i ona skrivena milostinja - molitva za one kojih se niko ne seća. To je dar koji dotiče večnost jer se ne završava ovde, već se nastavlja pred Bogom.
Upravo zato sveti oci naglašavaju da čovek ne treba da živi samo za sebe i svoje već da proširi srce i na one nepoznate, usamljene i zaboravljene. Jer u Božjim očima, svaki takav čin ima neizmernu vrednost.
Kako je govorio starac Kleopa:
- Kada sastavljaš, čedo, pomenik svojih za liturgiju, stavi i jednog ili dvoje siromaha, ili koju udovicu koju nema ko da pominje i umrla je sirota. Velika je to milostinja. To se zove duhovna milostinja. Veća je nego kada daješ čoveku haljinu ili jelo jer mu pomažeš s one strane, u večnosti.
Posebno mesto u pravoslavnom shvatanju milostinje zauzima briga o bolesnima i nemoćnima.
Crkva uči da Gospod nije dužan da ispuni svaku ljudsku želju, već da čoveku daruje ono što je za njegovo spasenje.
Ono što je izgubljeno često biva nadoknađeno na način koji čovek nije mogao ni da zamisli.
Pravoslavno predanje uči da se odnos sa Bogom ne stvara naglo niti samo spoljašnjim pravilima, već promenom srca i načina života.
U jednoj od svojih pouka Svetogorac otkriva gde počinje gubitak unutrašnjeg mira i zašto se upravo tu krije prekretnica između rasutosti i molitvenog spokojstva.
Nakon požara koji je progutao unutrašnjost doma i pričinio veliku materijalnu štetu, vatrogasci su među gareži i urušenim stvarima pronašli potpuno očuvanu ikonu, dok je brza intervencija sprečila tragediju i omogućila da svi izađu bez povreda.
Sećanje na ovog svetitelja iz 4. veka otkriva život ispunjen odricanjem, molitvom i verom koja je, prema predanju, ostavila trag i posle njegove smrti, kroz miro koje je lečilo i menjalo živote vernika.
U izjavi saučešća upućenoj porodici Knežević nema lakih uteha ni objašnjenja za prerani odlazak deteta, već tiho saosećanje i priziv vere u trenutku kada bol prevazilazi svaku ljudsku meru.
U vremenu kada se emocije potiskuju i tuga skriva, pouka velikog srpskog duhovnika 20. veka pomaže da pronađemo spokoj u duši i oslobodimo se negativnih posledica stresa i napetosti.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Dan posvećen ovoj svetiteljki, zaštitnici vernika, treba provesti u miru i molitvi. Crkva nas podseća da izbegnemo praznoverje i dočekamo praznik u čistoj veri.
U jednoj od svojih pouka Svetogorac otkriva gde počinje gubitak unutrašnjeg mira i zašto se upravo tu krije prekretnica između rasutosti i molitvenog spokojstva.
Nakon požara koji je progutao unutrašnjost doma i pričinio veliku materijalnu štetu, vatrogasci su među gareži i urušenim stvarima pronašli potpuno očuvanu ikonu, dok je brza intervencija sprečila tragediju i omogućila da svi izađu bez povreda.
U vremenu kada se emocije potiskuju i tuga skriva, pouka velikog srpskog duhovnika 20. veka pomaže da pronađemo spokoj u duši i oslobodimo se negativnih posledica stresa i napetosti.
Bogorodica je bila svedok njegovog raspeća na Veliki petak, najtužniji hrišćanski dan, noseći krst majčinske ljubavi.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
Za samo nekoliko nedelja smenjuju se Đurđevdan, Markovdan, Vasilije Ostroški, Spasovdan i niz drugih praznika, uz retka liturgijska poklapanja i gust raspored koji će mnogim porodicama promeniti uobičajene navike.
Razdvajamo autentično svedočanstvo o svetiteljki od mitova, uključujući i priču o navodnom susretu sa Staljinom, i otkrivamo kako je zaista izgledao njen život u vremenu progona i stradanja.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako privlačne ideje i teorije mogu postati prostor u kome čovek gubi sigurnost duhovnog oslonca i ne primećuje trenutak kada se udaljava od onoga što smatra istinom.
