Zbog čega pravoslavni hrišćani sveštenike oslovljavaju sa „oče“, iako Hristos kaže: „Nikoga na zemlji ne zovite ocem“? To pitanje godinama izaziva nedoumice među hrišćanima izvan Pravoslavne crkve, ali i među onima koji tek ulaze u veru. Naizgled jednostavna Hristova reč iz Jevanđelja po Mateju (23,9): „I ocem ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan Otac koji je na nebesima“, često se doživljava kao jasna zabrana svakog takvog obraćanja. Upravo toj dilemi posvetio je poseban video na Youtube kanalu Eparhije sveštenik Matijas Freze iz Ruske pravoslavne parohije Svetog Hristofora u Majncu, nudeći tumačenje koje se oslanja na biblijski tekst, crkveno iskustvo i pravoslavno predanje.
U svom obraćanju, objavljenom 27. januara 2026. godine, sveštenik Matijas Freze polazi od stava da se Hristove reči ne smeju čitati izdvojeno niti površno. On podseća da Crkva nikada nije razumela ovu zapovest kao zabranu ni telesnog ni duhovnog očinstva, već kao upozorenje protiv pogrešnog shvatanja autoriteta. Kao ključni biblijski primer navodi apostola Pavla, koji sebe u Prvoj poslanici Korinćanima naziva duhovnim ocem vernika - ne zato što prisvaja Božju ulogu, već zato što preuzima odgovornost za one koje je u veri rodio.
Šta je Hristos zaista osporio u Jevanđelju po Mateju
Prema ovom tumačenju, duhovno očinstvo nije izvor života, niti pravo koje se polaže nad drugima. Ono ne stvara novu vlast, već podrazumeva služenje. Sveštenik ne daje ono što je njegovo, već prenosi ono što je sam primio od Boga. Zato se, kako ističe Freze, pravi smisao Hristove opomene odnosi na samouzdizanje, zloupotrebu moći i autoritet koji se odvaja od Boga i počinje da stoji sam za sebe.
Posebnu pažnju on posvećuje opasnostima izopačenog duhovnog vođstva. Tamo gde se duhovnik postavlja kao zamena za savest, gde se vera gradi na strahu ili se zahteva poslušnost lišena ljubavi, duhovno očinstvo prestaje da bude hrišćansko. U pravoslavnom razumevanju, naglašava sveštenik, sve ostaje izvedeno i uslovljeno: Bog je jedini Otac, a sveštenik je samo sluga, nosilac odgovornosti i spremnosti na žrtvu.
Duhovni autoritet između služenja i odgovornosti
Istovremeno, sveštenik Matijas Freze upozorava i na suprotnu krajnost - potpuno odbacivanje svakog autoriteta. Vera, prema njegovim rečima, ne raste u izolaciji. Ona se rađa i sazreva u odnosu. Zdravo duhovno očinstvo prepoznaje se po smirenju, otvorenosti i usmerenosti ka Hristu, jer ono čoveka ne vezuje za sebe, već ga postepeno vodi ka Bogu.
Dilema oko oslovljavanja sveštenika sa „oče“ razrešava se tek kada se Hristove reči sagledaju u njihovoj punini. Jedan je Otac - Bog. Sve drugo u Crkvi ima smisla samo ukoliko na Njega upućuje, bez zamagljivanja, bez prisvajanja i bez straha. Upravo u toj prozirnosti, kako poručuje sveštenik Matijas Freze, nalazi se i granica i pravi smisao svakog duhovnog autoriteta.
U iskrenom i nenametljivom promišljanju, otac Hrizostom Filipesku razotkriva kako se iz gomile protivrečnih sudova rađa i pritisak koji svaki sveštenik nosi, pokazujući koliko su brzopleti utisci često daleko od istine o njegovom pozivu.
Protojerej Tarasije Zabudjko rasvetljava nedoumicu o kojoj se u parohijama najčešće govori tiho, objašnjavajući da se suština ove zabrane ne tiče vrednovanja žene, već svetosti mesta na kojem se savršava Bezkrvna Žrtva.
Pravoslavna Crkva na zle pomisli gleda kao na demonske napade i deo neprekidne duhovne borbe koju čovek vodi tokom čitavog života.
I najverniji hrišćani ponekad se nađu pred dilemom: gde prestaje poverenje, a gde počinje lična odgovornost, a veliki svetitelji pravoslavlja nude trezven, dubok i iznenađujuće savremen odgovor o odnosu prema svešteniku.
