ŠTA JE PRAVILNA, A ŠTA NEPRAVILNA ISPOVEST U CRKVI: Sveštenik Oliver Subotić otkriva u čemu vernici najčešće greše

Postoje trenuci u životu verujućeg čoveka kada tišina hrama postane glasnija od svih reči. Pred ikonama, uz miris tamjana i svetlost kandila, čovek se suočava sa samim sobom. Upravo tada dolazi trenutak ispovesti, ne kao formalnosti, ne kao običaja, nego kao dubokog susreta sa sopstvenom savešću i sa milošću Božjom. Međutim, između istinske ispovesti i one površne, brzoplete ili pogrešno shvaćene razlika može biti ogromna. U pravoslavnoj tradiciji ispovest nije samo izgovaranje grehova, već put pokajanja, promene i obnove života.

Ipak, praksa pokazuje da mnogi vernici često ne razumeju dovoljno duboko smisao ove svete tajne. Zbog toga sveštenici sve češće ukazuju na razliku između pravilne i nepravilne ispovesti. Među onima koji su o toj temi govorili vrlo otvoreno nalazi se i sveštenik Oliver Subotić, koji upozorava na nekoliko pojava koje su se u crkvenoj svakodnevici ustalile, iako nisu u skladu sa duhom predanja.

Ispovest tokom liturgije - ustaljena praksa koja nije pravilo

On najpre skreće pažnju na praksu koja je postala gotovo uobičajena u mnogim hramovima - ispovedanje tokom same liturgije, naročito u vreme velikih postova.

- Na početku razmatranja pravilne i nepravilne ispovesti osvrnimo se na prilično ustaljenu praksu ispovedanja tokom liturgije, koja je u našim hramovima osobito primetna tokom postova, kada dolaze mnogi ljudi kojih nije bilo tokom godine na službi. Ta pojava je krajnje snishođenje i suštinski gledano je nepravilnost, pa i suprotnost sa onim što je svetotajinski poredak Crkve. Tu vrstu ispovesti treba izbegavati po svaku cenu i njoj pribeći samo u slučaju krajnje nužde, znajući da je u pitanju veliko snishođenje Crkve onim ljudima koji nisu dovoljno upućeni u značenje i sam proces ispovesti, i koji možda prvi put dolaze na nju - kaže otac oliver, prenosi portal Misionarskog odeljena Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke.

Shutterstock/Klavdiia Arziukova

 

Drugim rečima, crkva ponekad dopušta takvu praksu iz pastoralne brige, ali ona nikada nije zamišljena kao redovan način ispovedanja. Liturgija je, po svojoj prirodi, zajedničko sabranje vernih oko Hrista, dok ispovest traži mir, sabranost i vreme za ozbiljan razgovor između čoveka i njegovog duhovnika.

Zbog toga otac Oliver upozorava da posebno zabrinjava kada se takav izuzetak pretvara u pravilo među onima koji već godinama žive crkvenim životom.

- Ovde je posebno zabrinjavajući fenomen hrišćana koji godinama redovno dolaze na svetu Liturgiju i ispovedaju se povremeno tokom službe (što će reći, u redovnim uslovima koriste pristup vanrednog stanja), što predstavlja i grešku i greh, i nanosi ogromnu štetu crkvenom životu. Ovde stvari treba reći sasvim otvoreno: ukoliko liturgijski hrišćanin istrajava na praksi ispovesti tokom svete Liturgije, onda je to ne samo duhovna shizofrenija, već i greh nepoštovanja prema svetinji i svesno remećenje najsvetije službe na svetu.

U takvoj situaciji, naglašava on, u nezgodnom položaju nalazi se i sam sveštenik koji ispoveda, jer bi u tom trenutku trebalo da učestvuje u bogosluženju zajedno sa ostalim služiteljima.

Zato sveštenik Oliver Subotić postavlja i jedno vrlo praktično pitanje: šta zapravo može stati u nekoliko minuta koliko najčešće traje takva "liturgijska ispovest. 

- Uostalom, da se upitamo i nešto sasvim praktično: šta to čovek može da ispovedi za dva-tri minuta koliko u proseku traju te ‘liturgijske ispovesti’ (više i ne mogu trajati, jer pred ispovedaonicom tokom postova obično čeka na desetine ljudi). Dakle, ako u praksi i postoji iz nekih razloga, ispovest tokom svete liturgije je neka vrsta vanredne situacije koju treba svesti na minimum, tako što će se ljudi liturgijski prosvećivati, a tu vrstu ispovesti vremenom ukinuti.

"Nisam nikog ubio" - rečenica koja često skriva površno sagledavanje greha

Međutim, problem nepravilne ispovesti ne završava se samo na pitanju vremena i mesta. Postoji još jedna pojava koja je možda još rasprostranjenija površno ispovedanje grehova.

Na to otac Oliver ukazuje kroz gotovo tipičan primer rečenice koju sveštenici često čuju na početku ispovesti.

- Na drugom mestu kod nepravilnog pristupa ispovesti treba navesti ozbiljan problem koji je u naše vreme često prisutan, a tiče se površnog ispovedanja grehova. Naime, solidan broj ljudi koji se na taj način ispovedaju razgovor sa sveštenikom počinju rečima opravdanja koje glase otprilike ovako: "Nisam nikog ubio, nisam ništa ukrao, nisam prevario…’, da bi se u nastavku obično dodalo nešto poput: ‘nemam ništa posebno da ispovedim, imam samo svakodnevne grehe". Upitajmo se: da li stvari stoje baš tako kao što se navodi u pomenutim "formulama"?

U pravoslavnoj tradiciji ispovest zaista podrazumeva da čovek prvo prizna teške i očigledne grehe, ukoliko postoje. Ali naglašavanje da ih nema često znači da se čovek nije ozbiljno zagledao u sopstveni život.

Zbog toga Subotić podseća na osnovni princip ispovesti: ne govori se o onome što nismo učinili, već o onome što zaista nosimo na savesti.

Greh nije samo delo - počinje u srcu

- Za početak, potvrdimo da na ispovesti nesumnjivo prvo treba poći od teških grehova, očiglednih, ukoliko postoje sa znanjem da nema greha koji Bog neće oprostiti ukoliko se čovek pokajao, ispovedio i ako je greh zamrzeo. Koliko je samo bivših ubica, razbojnika, bludnika, razvratnika… posle dubokog pokajanja doživelo temeljnu promenu i postalo svetog života! Uostalom, prvi čovek koji je ušao u raj bio je pokajani razbojnik (sr. Lk. 23, 42–43).

SPC/Eparija Zvorničko-Tuzlanska

 

Ali čak i kada čovek misli da nije učinio najteže grehe, dublje razmišljanje često otkriva drugačiju sliku. Kao primer Subotić navodi pitanje abortusa, koje u savremenom društvu mnogi ne povezuju sa pojmom ubistva, iako hrišćanska etika na to gleda upravo tako.

- Krenimo od greha ubistva, koji je jedan od najtežih, toliko težak da ga je prosečan sveštenik na ispovesti tokom svog života čuo tek nekoliko puta. Zar svesni i namerni abortus, takođe, nije ubistvo? Koliko je miliona nerođenih beba u Srbiji pobijeno posle Drugog svetskog rata do danas, pod uticajem bezbožne ideologije koja je nasilno instalirana na ovim prostorima? Pritom, greh ubistva nerođenog deteta nije samo greh žene, već i muža koji na to pristaje.

Sitni svakodnevni gresi koji vremenom postaju teret

Na sličan način, upozorava on, treba razmišljati i o pojmu krađe. Mnogi ljudi olako tvrde da nikada ništa nisu ukrali, ali kada se pogledaju konkretne životne situacije, stvari postaju složenije.

- Do sličnog zaključka ćemo doći kada je reč o krađi… No ima li koga od nas da nije prepisivao na ispitima u školi ili na fakultetu? Zar prepisivanje nije krađa tuđeg znanja i nepošteno sticanje ocena? A šta tek reći za masovne slučajeve sistemske korupcije i kontroverznih poslovnih ‘aranžmana’, u kojima se potkupljivanjem službenika dobijaju poslovi? Zar to nije nečasno zadobijanje zarade - kaže otac Oliver i dodaje:

- Isto važi i sa grehom preljube, čije se nečinjenje, u nizu sa prethodna dva, obično navodi kao nekakva ‘abolicija’ pred sveštenikom, koji se, očigledno, ne doživljava kao lekar, već kao inspektor kriminalističke policije. Doduše, greh klasične preljube sveštenik će s vremena na vreme i čuti na ispovesti, no daleko češće će čuti da nije počinjen (i to će biti naglašeno na samom početku ispovesti, da se zna).

Ispovest kao iskreno duhovno lečenje, a ne formalnost

- No obično se zaboravlja da preljuba nije samo pitanje učinjenog dela, već i onoga što se događa u srcu – Gospod Isus Hristos nas jasno upozorava da je u činu preljube svaki onaj koji u svom srcu gaji želju da bude u intimnom odnosu sa nekim ko mu ne pripada po zakonu Božjem (sr. Mt. 5, 28). Tu je logika ovog sveta potpuno drugačija jer pred ovosvetovnim sudom neko ko na delu nikad nije prevario supružnika, a svakodnevno svesno mašta o drugim osobama i gaji bludne misli prema njima, biće proglašen nevinim, no pred sudom Božjim takav supružnik je neveran jer čini preljubu u svom srcu, koje je duhovni centar bića.

Drugim rečima, ispovest nije sudski zapisnik u kojem se proverava da li je neko prekršio određene spoljašnje norme. Ona zadire mnogo dublje – u stanje srca. Pravoslavna duhovnost od samog početka naglašava da je greh mnogo više od vidljivog dela. Misao, želja i unutrašnje raspoloženje čoveka imaju veliku težinu pred Bogom kao i spoljašnji postupak. Zato se na ispovesti ne dolazi da bi se dokazala sopstvena „ispravnost“, već da bi se otkrile skrivene rane duše.

Shutterstock/Mykola Komarovskyy

 

Drugim rečima, ispovest nije sudski zapisnik u kojem se proverava da li je neko prekršio određene spoljašnje norme. Ona zadire mnogo dublje, u stanje srca. Pravoslavna duhovnost od samog početka naglašava da je greh mnogo više od vidljivog dela. Misao, želja i unutrašnje raspoloženje čoveka imaju istu težinu pred Bogom kao i spoljašnji postupak. Zato se na ispovest ne dolazi da bi se dokazala sopstvena „ispravnost“, već da bi se otkrile skrivene rane duše.

Greh nije samo delo - već i stanje srca

Otac Oliver ukazuje i na drugu rečenicu koja se često čuje pred analojem – rečenicu koja naizgled deluje bezazleno, ali u sebi krije ozbiljnu duhovnu zamku.

- Jednako problematična rečenica je druga pomenuta „formula“, tipa „nemam ništa posebno da ispovedim, imam samo svakodnevne grehe“. Zaboravlja se, pritom, da i ti „svakodnevni gresi“ mogu biti opasni ako se talože u meri da u jednom trenutku postanu nečija druga priroda. Čovek, recimo, svakog dana ponešto slaže, izmisli, izgovori poluistine… i na kraju postane lažov i prevarant, što postane njegova (bes)karakterna osobina. Drugi se svaki dan svađa, raspravlja, podiže glas… i u jednom trenutku postane toliko težak za okolinu da je sa njim jako teško živeti i svi ga zaobilaze u širokom luku jer ljudima konstantno nanosi duševnu bol. I tako dalje i tako redom, za svaki od tih naizgled „sitnih“ grehova koji se odnekud podrazumevaju. U tom smislu, svejedno je da li u torbi čovek nosi jedan kamen od stotinu kila (odnosno neki teži greh na duši) ili hiljadu kamenčića od po sto grama (odnosno hiljadu nagomilanih „malih“ grehova koji su se nataložili) – na leđima će nositi istu težinu.

Upravo u tim „sitnim“ gresima često se krije najveća opasnost. Veliki padovi umeju da potresu savest i pokrenu čoveka na pokajanje. Mali, svakodnevni prestupi, međutim, lako se opravdavaju i vremenom postaju navika. Tako čovek neprimetno počne da živi sa grehom kao sa nečim normalnim.

Zašto se mali gresi ne smeju potcenjivati

Sveštenik dalje koristi upečatljivo poređenje kako bi objasnio zašto je važno ispovedati i ono što nam izgleda beznačajno.

- Kada se riba izvuče na obalu, svejedno je da li je upecana pomoću velike mreže ili je izvučena na neku malu udicu koja se zakačila za peraje, kada je upecana, metod kojim je izvučena iz vode gubi važnost. Stoga je važno da ispovesti pristupimo tako da ispovedamo ne samo velike „mreže“ u koje smo se upecali, nego i malene „udice“ na koje se često pecamo, a na njih često ne obraćamo pažnju. To znači da nema „uobičajenih“ grehova na koje treba da se sviknemo, svaki greh je prljavština koju treba sprati sa duše i ne treba ga zanemarivati kao opasnost, koliko god nam delovao kao beznačajan.

Printscreen/Youtube/Dok anđeli spavaju

 

Ova slika jasno pokazuje suštinu: greh, bio on velik ili mali, uvek udaljava čoveka od Boga. Zbog toga pravilna ispovest podrazumeva budnu savest koja prepoznaje i ono što se na prvi pogled čini bezazlenim.

Zabluda o "razrešnoj molitvi bez ispovesti"

Poseban problem, prema rečima oca Olivera, predstavlja i pogrešno shvatanje razrešne molitve, koju neki vernici doživljavaju kao formalnost potrebnu za pričešće.

- Posebno problematična rečenica koja se, takođe, ustalila (uz prethodne dve navedene) jeste „treba mi samo razrešna molitva da se pričestim“ i njene varijacije koje sveštenik, takođe, redovno ima prilike da čuje. Pođimo od besmislene ideje da je moguće pročitati razrešnu molitvu bez ispovesti konkretnih grehova. No od čega razrešiti čoveka ako ničim nije svezan? Uostalom, već će jedno brzo početno ispitivanje savesti pokazati da uvek imamo makar nešto da ispovedimo, budući da grešimo rečju, delom i mišlju, svesno i nesvesno. Ukoliko nesvesne grehe ostavimo po strani i usmerimo se samo na svesne (one koje znamo i za koje smo svesni svoje odgovornosti), upitajmo se koliko smo samo puta zgrešili jezikom…

Zatim sveštenik nabraja niz svakodnevnih situacija koje pokazuju koliko često čovek greši upravo rečima, kroz laž, ogovaranje, uvredu, podsmeh, bespotrebno brbljanje ili neprilične reakcije. Te sitne slabosti su gotovo svima poznate, ali ih mnogi retko iznose na ispovesti.

Opasnost površne ispovesti

Iz tog razloga otac Oliver naglašava da površna ispovest može stvoriti opasnu iluziju da je duša izlečena.

- Osnovni problem kod površnog, nepravilnog pristupa ispovesti jeste što čoveka drži u lažnom uverenju da je iscelio dušu, a u stvari je samo stavio filter preko gnojne rane i napravio još veći problem jer će rana tek da se zagnoji. Stoga treba naglasiti da pravilna ispovest podrazumeva iskreno, konkretno i lično ispovedanje grehova. Na prvom mestu iskreno, sa osećajem pokajanja. Ispovesti koje se svode na iščitavanje raznih listi bez osećaja žalosti zbog učinjenog greha to svakako nisu…

Drugim rečima, ispovest nije administrativni čin, već susret sa istinom o sebi. Spisak grehova može pomoći kao podsetnik, ali ako iza izgovorenih reči ne stoji pokajanje, sama forma gubi smisao.

Kako izgleda pravilna ispovest u pravoslavnoj praksi

Sveštenik zatim objašnjava da ispovest mora biti i konkretna – ni previše uopštena, ali ni opterećena suvišnim detaljima.

- Drugo, ispovest treba da je konkretna, a to znači ni suviše uopštena ni suviše detaljna…

Printscreen/Youtube/Radostь moя

 

Kada čovek samo kaže da se „ponekad svađa“, to ostavlja mnogo nejasnoća. Ali kada prizna da ima svadljivu narav, da često ulazi u sukobe sa bližnjima i da mu je teško da se pomiri – tada sveštenik dobija jasniju sliku duhovne rane i može dati pravi savet. Sa druge strane, detaljno prepričavanje svake pojedinačne situacije može zamagliti suštinu i oduzeti vreme predviđeno za ispovest.

Posebna pažnja potrebna je kada se ispovedaju bludni gresi, jer tu ljudi često upadaju u dve krajnosti, ili govore previše uopšteno, ili ulaze u nepotrebne detalje.

- Ulaska u krajnosti uopštenosti sa jedne strane, a krajnjeg detaljisanja sa druge, treba se posebno čuvati kada je reč o bludnim gresima…

Otac Oliver naglašava da sveštenik nema problem sa pokajanim grešnikom, već sa čovekom koji pokušava da sakrije istinu iza opštih izraza. Ipak, nepotrebni opisi takođe nisu korisni, jer ispovest nije mesto za prepričavanje greha, već za njegovo isceljenje.

Na kraju, sveštenik podseća na još jednu važnu stvar, ispovest mora biti lična.

- Jako je važno naglasiti da ispovedanje treba da bude lično, što znači da čovek dolazi da ispovedi svoje, a ne tuđe grehe…

Neretko se dešava da ljudi na ispovesti počnu da govore o postupcima svojih bližnjih, nesvesno upadajući u osudu. Međutim, ispovest nije razgovor o tuđim slabostima, već ogledalo sopstvene savesti.

Zato otac Oliver savetuje da se ispovest započne onim što čoveka najviše pritiska.

- Na kraju, prilikom ispovedanja se treba držati strategije da se najpre kažu najteži i najozbiljniji gresi koji muče čoveka…

Takav pristup otvara put iskrenom duhovnom lečenju.

Pravilna ispovest, dakle, nije brz ritual niti formalna priprema za pričešće. To je trenutak u kojem čovek prestaje da se brani pred sopstvenom savešću i iznosi pred Boga ono što zaista nosi u sebi. Tek tada reči razrešne molitve postaju ono što zaista jesu – ne puka forma, već početak istinskog ozdravljenja duše.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara