Potresna priča sa duhovne tribine razotkriva zašto ogorčenost zatvara vrata Svetinje i kako bol može postati prepreka, a ne put.
Postoje rane koje ne krvare spolja, ali iznutra godinama razaraju čoveka. U njima se mešaju povređenost, izdaja, bes i osećaj da je pravda ostala nedorečena. Takva stanja danas nisu retkost – porodice se raspadaju, odnosi se pretvaraju u sudnice, a oproštaj se često doživljava kao slabost. Ipak, jedno svedočenje i jedna pouka, izrečeni mirno i bez ublažavanja, pokazuju da je problem dublji, ali i da postoji izlaz. Na njega ukazuje pouka mitropolit morfski Neofit.
Na jednoj duhovnoj tribini, mitropolit Neofit ispričao je sledeće:
- Jedan čovek je došao da se ispovedi i rekao mi je: ‘Moja žena je umrla, a ja sam posle saznao da je imala ljubavnika. Sada idem na njen grob i proklinjem je da ide u pakao zato što me je prevarila i zato što me nije volela.’ Na kraju ispovesti me je pitao kada može da se pričesti. Rekao sam mu – nikad! Sa čuđenjem i nevericom ponovio je, nikada? I ja sam mu ponovio, nikada - kazao je mitropolit Neofit, arhijerej Kiparske pravoslavne crkve, a zatim dodao:
- Ako ne oprostimo, ne možemo da se pričestimo, kao što kažemo u molitvi pre pričešća: ‘Budimo u miru sa onima koji su nas ožalostili.’ Suština učenja Pravoslavne crkve jeste praštanje. Praštanju vas niko drugi neće učiti ni psiholozi, ni psihijatri, ni gurui, ni mediji. A svet je pun razvoda zato što nismo naučili kako da oprostimo jedni drugima.
Pravoslavlje ne poriče bol, niti umanjuje nepravdu, ali postavlja merilo koje je teško i zahtevno – merilo srca oslobođenog mržnje. Pričešće nije nagrada za povređene, već svedočanstvo da je čovek izabrao mir umesto osvete.
Pouka mitropolita Neofita pogađa samu srž savremenih lomova: ljudi traže isceljenje, ali zadržavaju osudu; žele bliskost sa Bogom, ali ne i raskid sa gnevom. Pravoslavni odgovor je kratak i neumoljiv – praštanje nije opcija, već put. On ne briše prošlost, ali otvara mogućnost da se čovek iz tame unutrašnje borbe vrati svetlosti zajedništva. Bez toga, vrata Svetinje ostaju zatvorena, ne kao kazna, već kao opomena da se vera ne živi jezikom, nego promenjenim srcem.
Na praznik Svetog Kirila Aleksandrijskog, umirovljeni episkop Jovan, nekadašnji iguman manastira Ostrog, služio je Liturgiju i održao potresnu besedu o zavisti među Srbima, postu koji nije dijeta i svetosti kao jedinom putu spasenja.
Mnogi turisti iz pravoslavnih zemalja žele da prime Svete tajne u Sabornoj crkvi Svetog Jovana Vladimira, ali pravila su jasna – a za neke i iznenađujuća.
Zašto je ispovest postala „propusnica“ za Pričešće, šta o tome kažu kanoni i Sveti Oci i zbog čega protojerej Vadim Gladkij upozorava da se vera ne sme svesti na red i pečat.
Osvećeno ulje vekovima izaziva dilemu između vere i očekivanja čuda, dok pravoslavni jerarsi ističu da je suština u molitvi i unutrašnjoj promeni, a ne u samom predmetu.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Upravnik Misionarskog odeljenja AEM objašnjava zašto Sveta tajna ispovesti nije formalnost pred pričešće, već lečenje duše - da da čovek preispita sebe i zašto je iskrena priprema ključna za istinsku promenu života
Mnogi vernici su u nedoumici zbog različitih tumačenja o pripremi za Svetu tajnu pričešća. Osnivač Srpske pravoslavne crkve je u svom Nomokanonu ostavio precizne smernice koje i danas osvetljavaju put ka dostojnom pričešćivanju.
Prema rečima moskovskog mitropolita iz 19. veka, čovek pred putirom ne stoji kao pred simbolom, već pred ognjem koji preobražava greh, leči unutrašnje rane i otvara perspektivu večnog života.
Osvećeno ulje vekovima izaziva dilemu između vere i očekivanja čuda, dok pravoslavni jerarsi ističu da je suština u molitvi i unutrašnjoj promeni, a ne u samom predmetu.
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
I zaista, svaki Srbin danas domaćin, i svaka majka Srpkinja danas na Kosovu je na putu svetoga kneza Lazara i majke Jugovića, istakao je mitropolit Joanikije.
Mozaična ikona Presvete Bogorodice Odigitrije, pred kojom je, prema predanju, poslednje trenutke proveo otac Svetog Save, prvi put je izneta iz riznice Manastira Hilandar i predstavljena javnosti u prestonom gradu Srbije.
Kroz biblijske primere od Eve i Kaina do Jude, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za subotu 5. sedmice Velikog posta pokazuje da se svako delo vraća kao posledica u svoje vreme, bez izuzetka i zaborava.
Pouka svetogorskog starca otkriva šta čovek treba da učini kada mu se učini da je izgubio pravac i da su mu se svi planovi raspali, i zašto upravo tada počinje najvažniji preokret.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
