Potresna priča sa duhovne tribine razotkriva zašto ogorčenost zatvara vrata Svetinje i kako bol može postati prepreka, a ne put.
Postoje rane koje ne krvare spolja, ali iznutra godinama razaraju čoveka. U njima se mešaju povređenost, izdaja, bes i osećaj da je pravda ostala nedorečena. Takva stanja danas nisu retkost – porodice se raspadaju, odnosi se pretvaraju u sudnice, a oproštaj se često doživljava kao slabost. Ipak, jedno svedočenje i jedna pouka, izrečeni mirno i bez ublažavanja, pokazuju da je problem dublji, ali i da postoji izlaz. Na njega ukazuje pouka mitropolit morfski Neofit.
Na jednoj duhovnoj tribini, mitropolit Neofit ispričao je sledeće:
- Jedan čovek je došao da se ispovedi i rekao mi je: ‘Moja žena je umrla, a ja sam posle saznao da je imala ljubavnika. Sada idem na njen grob i proklinjem je da ide u pakao zato što me je prevarila i zato što me nije volela.’ Na kraju ispovesti me je pitao kada može da se pričesti. Rekao sam mu – nikad! Sa čuđenjem i nevericom ponovio je, nikada? I ja sam mu ponovio, nikada - kazao je mitropolit Neofit, arhijerej Kiparske pravoslavne crkve, a zatim dodao:
- Ako ne oprostimo, ne možemo da se pričestimo, kao što kažemo u molitvi pre pričešća: ‘Budimo u miru sa onima koji su nas ožalostili.’ Suština učenja Pravoslavne crkve jeste praštanje. Praštanju vas niko drugi neće učiti ni psiholozi, ni psihijatri, ni gurui, ni mediji. A svet je pun razvoda zato što nismo naučili kako da oprostimo jedni drugima.
Pravoslavlje ne poriče bol, niti umanjuje nepravdu, ali postavlja merilo koje je teško i zahtevno – merilo srca oslobođenog mržnje. Pričešće nije nagrada za povređene, već svedočanstvo da je čovek izabrao mir umesto osvete.
Pouka mitropolita Neofita pogađa samu srž savremenih lomova: ljudi traže isceljenje, ali zadržavaju osudu; žele bliskost sa Bogom, ali ne i raskid sa gnevom. Pravoslavni odgovor je kratak i neumoljiv – praštanje nije opcija, već put. On ne briše prošlost, ali otvara mogućnost da se čovek iz tame unutrašnje borbe vrati svetlosti zajedništva. Bez toga, vrata Svetinje ostaju zatvorena, ne kao kazna, već kao opomena da se vera ne živi jezikom, nego promenjenim srcem.
Na praznik Svetog Kirila Aleksandrijskog, umirovljeni episkop Jovan, nekadašnji iguman manastira Ostrog, služio je Liturgiju i održao potresnu besedu o zavisti među Srbima, postu koji nije dijeta i svetosti kao jedinom putu spasenja.
Mnogi turisti iz pravoslavnih zemalja žele da prime Svete tajne u Sabornoj crkvi Svetog Jovana Vladimira, ali pravila su jasna – a za neke i iznenađujuća.
Zašto je ispovest postala „propusnica“ za Pričešće, šta o tome kažu kanoni i Sveti Oci i zbog čega protojerej Vadim Gladkij upozorava da se vera ne sme svesti na red i pečat.
Od Hristovih reči o Pričešću do Tomine sumnje i pažljivo usmerene svetlosti, svaki prizor na čuvenom remek-delu ima svoje značenje, a perspektiva stvara utisak da se i posmatrač nalazi za trpezom.
U besedi za subotu 18. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički donosi snažno razmišljanje o onome što ljudi smatraju najvećim blagom i o putu kojim se, prema Hristovim rečima, dolazi do Oca.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog velikomučenika Jevstatija po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Svetog sveštenomučenika Dionisija Areopagita. Katolička crkva obeležava Svetog Dionizija Areopagita, Jevreji obeležavaju Šmini aceret, dok muslimani nemaju veliki praznik.
Majka se požalila svetogorskom starcu da joj sin više ne obraća pažnju, a njegov savet bio je neočekivan: da prestane da mu govori šta mora da uradi i da svoju brigu pokaže na drugi način.
Nekadašnji rimski vojskovođa Plakida posle krštenja izgubio je ženu i sinove i 15 godina živeo kao najamnik, a kada ih je ponovo pronašao, zajedno sa njima stradao je za Hrista.
U svetu u kojem sve više ljudi poseže za okultnim rešenjima, reči jednog od najvoljenijih duhovnika Pravoslavne Crkve razbijaju iluzije: zlo može delovati samo ako mu čovek sam otvori vrata. Pokajanje, ispovest i čisto srce postaju neprobojni štit – duhovna zaštita koja ne zna za poraz.
Otac Evgenije navodi primere nesuglasica, rana iz prošlosti i nerazumevanja bližnjih s kojima se susretao tokom svoje službe. Otkriva kako je, na samrtnom času svoje majke, sin učinio ono najvažnije – omogućio joj da ode s ovog sveta u miru, pomirena s Bogom i sobom.
Od Hristovih reči o Pričešću do Tomine sumnje i pažljivo usmerene svetlosti, svaki prizor na čuvenom remek-delu ima svoje značenje, a perspektiva stvara utisak da se i posmatrač nalazi za trpezom.
U besedi za subotu 18. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički donosi snažno razmišljanje o onome što ljudi smatraju najvećim blagom i o putu kojim se, prema Hristovim rečima, dolazi do Oca.
Majka se požalila svetogorskom starcu da joj sin više ne obraća pažnju, a njegov savet bio je neočekivan: da prestane da mu govori šta mora da uradi i da svoju brigu pokaže na drugi način.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Obeležavanje godišnjice okupilo je predstavnike Srbije i Severne Makedonije, pripadnike Vojske Srbije i brojne Srbe, uz molitvu za 1.321 vojnika koji počivaju na bitoljskom vojničkom groblju.
Ne kuva se na šporetu, već se svaki plod puni četvrtinom jezgra oraha i peče u šećeru i cimetu. Iz rerne izlazi sočan, mirisan i gust zalogaj, a u tegli može da sačeka hladnije dane.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
