KAKO SE PRAVILNO PRIPREMITI ZA ISPOVEST: Otac Oliver Subotić otkriva zašto mnogi dolaze nespremni i propuštaju suštinu pokajanja

Postoji trenutak u životu svakog hrišćanina kada zastane pred sobom. Bez izgovora, bez objašnjenja, bez skrivanja iza tuđih slabosti. Taj trenutak u pravoslavnoj tradiciji naziva se . sveta tajna ispovesti i pokajanja. To nije puka formalnost niti kratak razgovor sa sveštenikom pre pričešća. Ispovest je susret sa istinom o sopstvenoj duši, trenutak u kojem čovek prestaje da beži od sebe i počinje da traži lek za ono što ga iznutra razara. Zbog toga Crkva od samih početaka uči da se za ispovest treba pripremiti ozbiljno i promišljeno, jer ona nije samo izgovaranje grehova, već put ka istinskom preobražaju.

Upravnik Misionarskog odeljenja Arhijepiskopije beogradsko-karlovačke, sveštenik Oliver Subotić podseća na jednu jednostavnu, ali duboku misao koja stoji u crkvenoj molitvi: „Nema čoveka da živi, a da ne greši.“

U toj rečenici sadržana je realnost ljudskog života. Niko nije bezgrešan, ali to ne znači da greh treba prihvatiti kao nešto normalno i nepromenljivo. Naprotiv, smisao pokajanja jeste stalna borba da se čovek očisti od onoga što ga udaljava od Boga. Otac Oliver objašnjava da je važno razviti svest o potrebi tog očišćenja: greh treba što temeljitije iskoreniti, ponavljanje grehova svesti na minimum, a teške grehe – kada ih jednom ispovedimo – nikada više ne ponavljati. Tek kada čovek u sebi probudi takvu svest i želju za promenom, dolazi vreme da potraži sveštenika i započne ozbiljnu pripremu za ispovest.

Ispovest nije formalnost - već lečenje duše

U pravoslavlju, ispovest nije samo religijski čin, već duhovni proces ozdravljenja. Zbog toga se ona često poredi sa medicinom. Kao što se telesne rane moraju očistiti i previti da ne bi zagnojile, tako se i rane duše moraju izneti na videlo. Ako ostanu skrivene, one postepeno razaraju čoveka. Upravo zato je priprema za ispovest neophodna – ona pomaže da čovek razume šta se zaista događa u njegovoj unutrašnjosti.

Sveštenik Oliver Subotić to objašnjava upečatljivom slikom:

- Za ispovest je uvek potrebna priprema, budući da je ispovest terapeutski postupak koji treba da čisti i leči rane naše duše, da se ne bi zagnojile, usmrdele i, ne daj Bože, kao takve bile prenete u večnost - kaže otac Oliver, prenosi portal Misionarskog odelenja Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. 

Printscreen/Youtube/Dok anđeli spavaju

 

On naglašava da sveštenik u tom trenutku ne nastupa kao policajac koji istražuje krivicu niti kao sudija koji izriče kaznu. Njegova uloga je drugačija - on je lekar duše. Pažljivo sluša kakva je rana na duši čoveka koji stoji pred njim, da bi mogao da je očisti, previje i ponudi odgovarajući duhovni lek. U toj analogiji, pravi lekar duše je zapravo sam Hristos, dok je sveštenik samo Njegov sluga. Zbog toga je važno pronaći duhovno iskusnog sveštenika koji može pomoći u lečenju duhovnih rana.

Kako izabrati sveštenika za ispovest

Ipak, pravoslavna tradicija upozorava i na jednu drugu krajnost – preteranu probirljivost. Svaki kanonski sveštenik ima blagodat da vrši svete tajne, pa se ispovest ne sme odlagati samo zato što čovek čeka „idealnog“ duhovnika. Često je sasvim dovoljno obratiti se svom parohijskom svešteniku.

Otac Oliver to objašnjava praktičnim poređenjem sa medicinom:

- U slučaju da je on samo ‘lekar opšte prakse’, biće i to dovoljno da zaleči većinu rana naše duše, a za one koje su teške i komplikovane, daće nam ‘uput’ za dalje.

Drugim rečima, važnije je započeti proces pokajanja nego beskonačno odlagati ispovest u potrazi za savršenim duhovnikom. Crkva postoji upravo zato da bi čoveku pružila put ozdravljenja.

Najveća greška koju vernici prave na ispovesti

Da bi ispovest zaista bila korisna, potrebno je i konkretno razmišljanje o sopstvenom životu. Kao što se za lekarski pregled često priprema medicinska dokumentacija ili analize, tako se i za ispovest treba pripremiti unutrašnjim ispitivanjem savesti. Čovek treba da razmisli o svojim postupcima, mislima i navikama, da pokuša da razume gde je pogrešio i šta ga udaljava od Boga i bližnjih.

Sveštenik Oliver Subotić zato navodi jednu gotovo komičnu, ali poučnu sliku:

- Zamislimo da pacijent dođe potpuno nepripremljen kod lekara i govori uopšteno da ga možda nešto boli, da ni on sam nije siguran gde ga boli, ali zna tačno ko ima kakvu bolest u komšiluku.

Klavdiia Arziukova/Shutterstock

 

Koliko god takva scena delovala besmisleno u ordinaciji, ona se često događa u crkvenom životu. Ljudi dolaze na ispovest bez pripreme, govore o tuđim slabostima ili se predstavljaju kao gotovo bezgrešni. Takav pristup ne donosi duhovnu korist, jer ispovest nije mesto za analiziranje tuđih grehova.

Iskrena ispovest, nasuprot tome, oslobađa i onoga ko se ispoveda i sveštenika koji ga sluša. Kada čovek dođe pripremljen, svestan svojih slabosti i željan promene, razgovor postaje jednostavan i blagorodan. Sveštenik tada može da sasluša, pruži konkretan duhovni savet i pročita razrešnu molitvu.

Zašto je iskren pokajnik radost za sveštenika

Otac Oliver otvoreno govori i o tome šta je za sveštenike najteže:

- Najteži deo ispovesti nisu pokajnici koji dolaze sa spremnošću da se promene, već umišljeni ‘pravednici’ koji nemaju šta da ispovede, ali ipak dolaze.

U takvim situacijama sveštenik mora da troši ogromnu energiju u pokušaju da ubedi čoveka da iskreno pogleda u sebe. Paradoks je očigledan: čovek je došao na ispovest, ali ne želi da prizna sopstvene grehe.

Zbog toga je prvi korak u pripremi za ispovest – iskrenost prema sebi. Ako neko ne zna šta bi ispovedio, korisno je da se zapita kako ga vide ljudi koji ga najbolje poznaju. Porodica, bračni drug, roditelji ili deca često jasno vide naše slabosti koje mi sami previđamo.

Sveštenik dalje predlaže nekoliko jednostavnih pitanja koja mogu pomoći u samopreispitivanju:

- Da li poštujem svoje roditelje? Da li dajem dobar primer svojoj deci? Da li savesno izvršavam svoje bračne dužnosti?

Ta pitanja, iako jednostavna, otvaraju čitav prostor za razmišljanje o svakodnevnom životu.

Jedno pitanje koje otkriva pravo stanje naše duše

Još jedan važan pokazatelj duhovnog stanja jeste odnos prema milosrđu. Hrišćanstvo nije samo ispovedanje vere rečima, već i konkretna dela ljubavi prema bližnjima.

Otac Oliver podseća na Hristove reči o Strašnom sudu:

- Biće ispitivano da li smo gladnog nahranili, žednog napojili, bolesnog i zatvorenog obišli.

Drugim rečima, odnos prema siromašnima, patnicima i slabima često otkriva pravo stanje srca. Tvrdoća, ravnodušnost i prezir prema tuđoj patnji mogu biti ozbiljan znak da je duši potrebna duhovna terapija.

Shutterstock/Klavdiia Arziukova

 

Na kraju, priprema za ispovest može biti olakšana i korišćenjem posebnih priručnika koji pomažu čoveku da sagleda različite vrste grehova i da preispita svoj život u svetlu Jevanđelja. Kada čovek postane svestan šta treba da ispovedi, potrebno je da se praktično organizuje i dogovori termin sa sveštenikom.

Otac Oliver to naglašava vrlo jasno:

- Za temeljnu ispovest potrebno je solidno vreme i ona ne može biti obavljena tako što se podrazumeva da je sveštenik dostupan "na dugme"

.

Ispovest zahteva sabranost, mir i posvećenost. Zbog toga je važno da čovek dođe samo sa tim ciljem – da ispovedi svoje grehe i primi duhovni savet. Razgovori o drugim temama ili opšta pitanja mogu se ostaviti za drugi susret.

Na kraju svog objašnjenja, sveštenik Oliver Subotić podseća da ispovest nije tek puki ritual, već dubok i ličan susret čoveka sa Bogom. U tom susretu čovek priznaje svoje slabosti, ali istovremeno dobija i snagu da započne novi život. Zato priprema za ispovest nije formalnost, već početak istinskog duhovnog ozdravljenja – puta na kojem čovek uči da se ponovo podigne svaki put kada padne.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara