OVO JE JEDNO OD NAJJAČIH ORUŽJA ĐAVOLA! Mitropolit Atanasije kaže čim ovo osetite, krenite u borbu

U duhovnoj borbi koja traje od pada čoveka pa do danas, cilj neprijatelja nije samo da čoveka navede na greh, već da ga udalji od Boga. Greh je sredstvo, ali je krajnji cilj – prekid zajednice sa Tvorcem.

Kada čovek izgubi živu vezu sa Bogom, kada u njemu oslabi želja za molitvom, pokajanjem i borbom protiv strasti, tada se ostvaruje ono što je đavolu najpotrebnije: duhovna paraliza.

Pravoslavno učenje jasno govori da đavo nema vlast nad čovekom ako mu čovek sam ne otvori vrata. Njegova najveća obmana nije u otvorenom napadu, već u tihoj sugestiji da nema smisla boriti se, da je čovek slab, bezvredan i nedostojan Boga.

Tako se u srcu rađa malodušnost, a malodušnost vodi u ravnodušnost. Kada nestane odvažnosti da se suprotstavimo strastima, tada greh postaje navika, a navika stanje u kojem se čovek miri sa padom.

Sveti oci su govorili da je očajanje vrhunac iskušenja, jer tada čovek prestaje da veruje da je Božije dete. A upravo je to najveća laž. Čovek može pasti, može zalutati, ali nikada ne prestaje da bude prizvan na spasenje.

Shutterstock/KDdesign_photo_video

 

Đavo želi da u nama ubije želju za ustajanjem, da nas ubedi kako je borba uzaludna. Međutim, Crkva uči da nijedan pad nije konačan dokle god postoji pokajanje.

Pokajanje u pravoslavlju nije puko osećanje krivice niti samosažaljenje. To je povratak Ocu, svesno i hrabro priznanje da smo pogrešili, ali i svedočenje da želimo da budemo sa Njim. U tom pokretu srca krije se pobeda nad neprijateljem. 

Na tu suštinsku istinu podseća i mitropolit Atanasije Limasolski:

pravoslavie.ru

 

- Jedno od najjačih oružja našeg neprijatelja jeste da ubije u nama želju i odvažnost u protivljenju grehovima i strastima. Na tome putu Bog nam daje lek, lek pokajanja. Ali ne treba se kajati tek tako, kao čovek sa osećanjem krivice, već kao dete Božije. Nikakav greh i nijedan đavo, ne može nas lišiti prava da budemo deca Božija - istakao je on pa dodao:

- Možemo da stanemo pred Boga i kažemo: "Da, ja sam kao čovek odstupio, zalutao, ali nisam te se odrekao i ištem spasenje". Čovek u Crkvi ne treba da se oseća kao ništavan, svi smo od Boga prizvani da postanemo bogovi po blagodati. Dakle, čovek u Crkvi postaje car, a ne ništak. Takvim njega čini Bog. Jer ni svetitelji nisu živeli setom, već pokajanjem u kojem su oni osvešćivali sebe kao decu Božiju. Ova životna sila ih je vodila direktno ka Prestolu Oca Nebeskog.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara