U svetu u kojem sve više ljudi poseže za okultnim rešenjima, reči jednog od najvoljenijih duhovnika Pravoslavne Crkve razbijaju iluzije: zlo može delovati samo ako mu čovek sam otvori vrata. Pokajanje, ispovest i čisto srce postaju neprobojni štit – duhovna zaštita koja ne zna za poraz.
U vremenima kada se sve više ljudi okreće takozvanim „brzim rešenjima“ za životne probleme – kroz horoskope, amajlije i različite oblike magijskih rituala – podsećanje na reči svetog starca Pajsija Svetogorca postaje duhovni poziv na buđenje. Njegove reči nisu bile metafora, već jasna i direktna pouka svakome ko se pita: da li magija zaista ima moć nad čovekom?
– Magija uspeva samo ako čovek đavolu da povoda – odgovorio je starac jednoj zabrinutoj ženi koja ga je pitala da li čini uvek deluju. Njegovo objašnjenje, prožeto duhovnim autoritetom i bogonadahnućem, razobličava zablude savremenog čoveka koji, s jedne strane, nosi krst Hristov, a s druge – kuca na vrata tame.
– Ako se čovek redovno ispoveda, pokaje i ima čisto srce – nijedna magija mu ne može nauditi, makar je lopatama bacali! – govorio je starac Pajsije. To nije bio puki savet, već duhovni zakon.
U jednoj od svojih poučnih priča, starac Pajsije svedočio je o sredovečnom čoveku koji je došao s nesnosnim glavoboljama koje su mu razarale život. Lekari nisu mogli da pomognu, ali svetitelj je odmah znao – duh tame je prisutan. Kada ga je upitao da li je nekome naneo nepravdu, čovek je prvo poricao. A zatim – istina. Ostavio je devojku, a ona, ranjena i očajna, pribegla je činima.
– Idi, zatraži oproštaj. Pokaj se. Ispovedi se. I tek tada možemo čitati molitve. Inače, ni svi duhovnici sveta neće pomoći – rekao mu je starac. Bez pokajanja – nema oslobođenja.
Printscreen/YouTube
Starac Pajsije Svetogorac
U drugom slučaju, čovek je došao žaleći se da mu je žena opsednuta. Kućom je vladao nemir, noćne more, duhovna pustoš. A onda – priznanje. Bio je kod hodže, tražeći blagoslov za posao. Dobio je vodicu „za sreću“. Ni slutio nije da je tim činom otvorio vrata zlu. Starac nije oklevao da kaže istinu:
– Đavo je ušao u vašu kuću jer ste mu vi to dozvolili!
Sveti Pajsije Svetogorac svojim rečima ne ostavlja prostora za kompromis: ne postoji „malo vere“ i „malo sujeverja“. Ili si sa Hristom – ili nisi. Njegove pouke, iako ponekad deluju strogo, prožete su istinskom ljubavlju prema duši čovekovoj – onom ljubavlju koja se ne miri s tamom.
U vremenu kada se duhovna pismenost potiskuje nauštrb mistike i kvazidušovnosti, reči starca Pajsija odzvanjaju kao truba pokajanja: ispovest i čisto srce su neprobojni oklop protiv svakoga zla.
Magija ne uspeva nad onima koji su sa Bogom. Ali da bi čovek bio sa Bogom – potrebno je da se srce smiri, da poteku suze, da se razvežu jezici na ispovesti i da se duh uzdigne kroz sveto pričešće.
To je jedina „zaštita“ koju pravoslavna crkva poznaje. Sve drugo je – obmana.
Otac Evgenije navodi primere nesuglasica, rana iz prošlosti i nerazumevanja bližnjih s kojima se susretao tokom svoje službe. Otkriva kako je, na samrtnom času svoje majke, sin učinio ono najvažnije – omogućio joj da ode s ovog sveta u miru, pomirena s Bogom i sobom.
Jedan od najvoljenijih pravoslavnih svetitelja našeg doba otvoreno je govorio o rimokatolicizmu, panreligiji i zabludama koje prete da zamene veru u Hrista svetovnom vlašću pod maskom jedinstva.
Mitropolit Simferopolja i Krima i autor najčitanije pravoslavne knjige poslednjih decenija „Nesveti a sveti“ upozorava da su tarot karte više od bezazlene igre – one su zabranjeni ulaz u svet demona, koji, ako mu se otvore vrata, može razoriti čovekov um, srce i dušu.
Tokom posete manastiru u Suroti, Elena Georgiadou zabeležila je neobjašnjivu svetlost iznad groba jednog od najvoljenijih svetitelja našeg vremena. Njena objava na društvenoj mreži rasplamsala je veru i izazvala snažne emocije među pravoslavnim vernicima.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
U Ježevici, nadomak Čačka, srednjovekovni zidovi i živo narodno sabranje stapaju se u istu priču, od predanja o 1330. godini do današnjih okupljanja vernika i praznika koji i dalje pune manastirsku portu.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Društvene mreže i viralne objave sve češće određuju šta "sme", a šta "ne sme" da se radi na praznike, stvarajući nova pravila koja se predstavljaju kao tradicija.
Iako se često smatraju istim pojmom, u pravoslavnom predanju reč je o dve različite duhovne uloge koje oblikuju vernikov put, a sveti oci posebno naglašavaju važnost poverenja, poslušnosti i duhovnog rukovođenja.
Svetitelj objašnjava zašto se čovek i nakon izgovorenog praštanja vraća u vrtlog samoprekora i kako se iz tog začaranog kruga izlazi ka miru koji ne traži novo suđenje sebi.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
U besedi za 2. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Velimirović pokazuje zašto se i najveće znanje gubi bez pravog početka i kako se tek tada otvara prostor za istinsku mudrost koja ne zavisi od količine informacija.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Na Vračaru, pred odlazak Časnog pojasa Presvete Bogorodice, emotivni prizori i molitvena tišina obeležili su ispraćaj koji je, uz suze patrijarha i sabranost vernika, zatvorio 17 dana hodočašća kroz Hram Svetog Save.
U Ježevici, nadomak Čačka, srednjovekovni zidovi i živo narodno sabranje stapaju se u istu priču, od predanja o 1330. godini do današnjih okupljanja vernika i praznika koji i dalje pune manastirsku portu.
U besedi za 2. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Velimirović pokazuje zašto se i najveće znanje gubi bez pravog početka i kako se tek tada otvara prostor za istinsku mudrost koja ne zavisi od količine informacija.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
