U svetu u kojem sve više ljudi poseže za okultnim rešenjima, reči jednog od najvoljenijih duhovnika Pravoslavne Crkve razbijaju iluzije: zlo može delovati samo ako mu čovek sam otvori vrata. Pokajanje, ispovest i čisto srce postaju neprobojni štit – duhovna zaštita koja ne zna za poraz.
U vremenima kada se sve više ljudi okreće takozvanim „brzim rešenjima“ za životne probleme – kroz horoskope, amajlije i različite oblike magijskih rituala – podsećanje na reči svetog starca Pajsija Svetogorca postaje duhovni poziv na buđenje. Njegove reči nisu bile metafora, već jasna i direktna pouka svakome ko se pita: da li magija zaista ima moć nad čovekom?
– Magija uspeva samo ako čovek đavolu da povoda – odgovorio je starac jednoj zabrinutoj ženi koja ga je pitala da li čini uvek deluju. Njegovo objašnjenje, prožeto duhovnim autoritetom i bogonadahnućem, razobličava zablude savremenog čoveka koji, s jedne strane, nosi krst Hristov, a s druge – kuca na vrata tame.
– Ako se čovek redovno ispoveda, pokaje i ima čisto srce – nijedna magija mu ne može nauditi, makar je lopatama bacali! – govorio je starac Pajsije. To nije bio puki savet, već duhovni zakon.
U jednoj od svojih poučnih priča, starac Pajsije svedočio je o sredovečnom čoveku koji je došao s nesnosnim glavoboljama koje su mu razarale život. Lekari nisu mogli da pomognu, ali svetitelj je odmah znao – duh tame je prisutan. Kada ga je upitao da li je nekome naneo nepravdu, čovek je prvo poricao. A zatim – istina. Ostavio je devojku, a ona, ranjena i očajna, pribegla je činima.
– Idi, zatraži oproštaj. Pokaj se. Ispovedi se. I tek tada možemo čitati molitve. Inače, ni svi duhovnici sveta neće pomoći – rekao mu je starac. Bez pokajanja – nema oslobođenja.
Printscreen/YouTube
Starac Pajsije Svetogorac
U drugom slučaju, čovek je došao žaleći se da mu je žena opsednuta. Kućom je vladao nemir, noćne more, duhovna pustoš. A onda – priznanje. Bio je kod hodže, tražeći blagoslov za posao. Dobio je vodicu „za sreću“. Ni slutio nije da je tim činom otvorio vrata zlu. Starac nije oklevao da kaže istinu:
– Đavo je ušao u vašu kuću jer ste mu vi to dozvolili!
Sveti Pajsije Svetogorac svojim rečima ne ostavlja prostora za kompromis: ne postoji „malo vere“ i „malo sujeverja“. Ili si sa Hristom – ili nisi. Njegove pouke, iako ponekad deluju strogo, prožete su istinskom ljubavlju prema duši čovekovoj – onom ljubavlju koja se ne miri s tamom.
U vremenu kada se duhovna pismenost potiskuje nauštrb mistike i kvazidušovnosti, reči starca Pajsija odzvanjaju kao truba pokajanja: ispovest i čisto srce su neprobojni oklop protiv svakoga zla.
Magija ne uspeva nad onima koji su sa Bogom. Ali da bi čovek bio sa Bogom – potrebno je da se srce smiri, da poteku suze, da se razvežu jezici na ispovesti i da se duh uzdigne kroz sveto pričešće.
To je jedina „zaštita“ koju pravoslavna crkva poznaje. Sve drugo je – obmana.
Otac Evgenije navodi primere nesuglasica, rana iz prošlosti i nerazumevanja bližnjih s kojima se susretao tokom svoje službe. Otkriva kako je, na samrtnom času svoje majke, sin učinio ono najvažnije – omogućio joj da ode s ovog sveta u miru, pomirena s Bogom i sobom.
Jedan od najvoljenijih pravoslavnih svetitelja našeg doba otvoreno je govorio o rimokatolicizmu, panreligiji i zabludama koje prete da zamene veru u Hrista svetovnom vlašću pod maskom jedinstva.
Mitropolit Simferopolja i Krima i autor najčitanije pravoslavne knjige poslednjih decenija „Nesveti a sveti“ upozorava da su tarot karte više od bezazlene igre – one su zabranjeni ulaz u svet demona, koji, ako mu se otvore vrata, može razoriti čovekov um, srce i dušu.
Tokom posete manastiru u Suroti, Elena Georgiadou zabeležila je neobjašnjivu svetlost iznad groba jednog od najvoljenijih svetitelja našeg vremena. Njena objava na društvenoj mreži rasplamsala je veru i izazvala snažne emocije među pravoslavnim vernicima.
Gotovo četiri decenije otac Slobodan bio je oslonac parohijanima, predvodio sveštenstvo kao arhijerejski namesnik i ostavio snažan trag u crkvenom životu.
U strahu od nove državne podele i potrage za sigurnim osloncem, deo stanovnika dalmatinskog ostrva prešao je u pravoslavnu veru, što je pokrenulo niz reakcija, sukoba i dugotrajan proces koji će se završiti tek posle Drugog svetskog rata.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Od odlaska na groblje, rada i suza do ispovesti i porodičnih odluka – jereji Pravoslavne crkve otkrivaju gde prestaje tradicija, a počinju zablude koje se iz godine u godinu prenose kao pravilo.
Od Svetog Jovana Zlatousta do vladike Nikolaja Velimirovića, glasovi svetih opominju da starina nije merilo istine, između krsne slave i sujeverja otkriva se tanka linija koju savremeni čovek često previđa.
U strahu od nove državne podele i potrage za sigurnim osloncem, deo stanovnika dalmatinskog ostrva prešao je u pravoslavnu veru, što je pokrenulo niz reakcija, sukoba i dugotrajan proces koji će se završiti tek posle Drugog svetskog rata.
U besedi za sredu 3. sedmicu po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako čovek, i pored znanja o posledicama greha, često ostaje nepromenjen i zarobljen u obrascima koje i sam prepoznaje kao pogrešne.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Desert iz hercegovačkog kraja nastaje spajanjem voćnog namaza, brašna i vode, zatim se kratko peče i preliva toplim šećernim sirupom, čime dobija prepoznatljivu tamnu aromu.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete mučenice Agapiju, Hioniju i Irinu po starom i Svete apostole Jasona i Sosipatra po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svete Katarine Sijenske, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
