Otac Evgenije navodi primere nesuglasica, rana iz prošlosti i nerazumevanja bližnjih s kojima se susretao tokom svoje službe. Otkriva kako je, na samrtnom času svoje majke, sin učinio ono najvažnije – omogućio joj da ode s ovog sveta u miru, pomirena s Bogom i sobom.
U jednoj porodici između dece i majke vladali su veliki nesporazumi – prosto, loši odnosi. Ali kada je sin odrastao i spoznao veru, posvetio se molitvi i učinio da se njegova majka, na umoru, ispovedi i pričesti. Zamolili su jedno drugo za oproštaj – i njen zemaljski život završio se u miru.
Kada su je sveštenici opojali, u srcima svih prisutnih zavladala je radost, kao da su se duše oslobodile tamnice i u slobodi kliču i pevaju.
- Često među bližnjima nastaju nesporazumi, veći ili manji, koji im ne dopuštaju da žive u miru. A kada neko umre, može izgledati kao velika nesreća – ali tada više ništa ne stoji na putu ljubavi. Sve prepreke nestaju zajedno sa zemaljskim životom, i tada ljubav može zaista da zavlada. Nastupaju mir i radost - istakao je otac Evgenije, sveštenik Ruske pravoslavne crkve, poreklom iz Donbasa.
Shutterstock/Mircea Moira
Sveštenik, ilustracija
On je ovu priču o majci, sinu i pobedi ljubavi posle njenog odlaska više puta delio sa svojim parohijanima, naravno, bez otkrivanja identiteta aktera.
- Ispostavlja se da Gospod sve premudro uređuje, tako da događaji iz života jednih ljudi nisu značajni samo za njih, već donose duhovnu korist i drugima, pa čak i onima koji su im potpuno nepoznati. Ništa u ovom svetu nije slučajno - rekao je otac Evgenije i prisetio se još jedne priče iz svoje parohije:
- Došao mi je čovek sa štakom i rekao: "Oče, roditelji su mi umrli jedan za drugim, zatim i tetka. Onda najbolji prijatelj. Dete mi je završilo u bolnici, žena takođe. Ja sam doživeo udes i slomio nogu. Šta da radim?". Rekoh mu: "Gospod vas priziva Sebi." A on je pitao: "Kako?! Znači, svi oni su umrli i razboleli se zbog mene?!"
Otac Evgenije kaže da je čoveku odgovorio da svako ima svoj put, svoje vreme da ode, da se razboli i da ozdravi.
- Ali Gospod sve uređuje tako da ništa ne prođe bez smisla i koristi za nekoga. Tako On plete okolnosti da bi svako od nas osetio Njegov dodir. Dodiri Božiji...
Shutterstock/Allatrust
Liturgija, Ilustracija
Otac Evgenije kaže da ga je sve ovo veoma pogodilo, ali se pribrao i čoveku dao pouku kroz priču:
- Ispričao sam mu priču o sinu i njegovoj preminuloj majci. Taj čovek je imao oca koji je davno preminuo. A dok je bio živ – neprestano je pravio haos. Pio, lumpovao, pravio nerede. Tukao ženu, sina... Sin je odrastao, zasnovao svoju porodicu, ali je i dalje mrzeo oca, kao što ga je mrzeo u detinjstvu. Nije mogao da mu oprosti suze majke, modrice na njenom licu, ni to kako se sklanjao po ćoškovima, drhteći od straha. Kako je zazirao od dolaska kući i sa zavišću posmatrao srećne porodice drugih ljudi. Kao tinejdžer, sanjao je samo o tome da ga ubije ili otruje. Da mu se osveti za sve muke. Ali nije ga ubio, nije ga otrovao – jer je on sam umro. Samo, nije mu od toga postalo lakše - kaže otac Evgenije i nastavlja:
- Dugo je živeo s tom gorčinom, ali kada je spoznao veru, počeo da se moli i traži istinu, srce mu se promenilo. Shvatio je da nije on taj koji sudi i da samo praštanje donosi mir. Posle mnogo godina, u molitvi je prvi put izustio: 'Gospode, pomiluj dušu mog oca.' Tada je prvi put osetio mir. Gospod sve vodi ka spasenju, samo ako mu otvorimo srce.
Nedugo pre smrti, taj otac je oko vrata stavio krst, koji ranije nikada nije nosio. Možda je naslutio skori kraj i osetio ništavnost svog života. Povuklo ga je ka Bogu. Ali, tako često biva. Kada je stavio taj krst, njegovi bližnji su ga posmatrali s prezirom: „Ceo život nam uništavaš, ponašaš se kao zver, piješ nam krv, a sada još i krst nosiš!“ Tako su razmišljali. A trebalo je da se raduju – čovek se iz tame okrenuo ka svetlu. Ali tada još nisu dolazili u crkvu. Njima je to delovalo kao licemerje.
Shutterstock/Fresnel
Liturgija, Ilustracija
Otac Evgenije dalje kaže:
- Taj čovek, koji je nosio krst, jednom ga je, u pijanom bunilu, strgao i bacio. Ali kada se otreznio, podigao ga je, poljubio i ponovo stavio. Nedugo zatim je umro. A u njegovom sinu je ostala ogorčenost za ceo život. Deset godina nakon očeve smrti i dalje ga je mrzeo. A onda je pronašao veru. Prošlo je još deset godina. Deset godina je dolazio u crkvu – i nije mogao da oprosti.
- A onda sam, sasvim slučajno, pred njim ispričao priču o majci i deci koja su imala nesuglasice, ali su one nestale s njenim odlaskom. Govorio sam o tome kako smrt ne mora biti nesreća, već trijumf ljubavi. Nisam to rekao namerno, nisam ni pomislio na njega.“
Sveštenik Evgenije ističe da mu je ova misao prosto izletela, a zatim nastavlja priču:
- U tom trenutku, lice tog čoveka se promenilo, nekako se izgladilo. Kasnije mi je rekao da je u tom trenu potpuno drugačije sagledao svoju prošlost i smrt svog oca. Ne sa mržnjom, već sa sažaljenjem. U srcu mu je postalo toplije, rodila se želja da se moli za njega. Shvatio je da je prava beda – to kako je njegov otac živeo. Da nema veće nemaštine od one kada čovek nema Boga.
I tada se setio – setio se trenutka kada je njegov otac, nakon što je sam bacio krst, ponovo posegnuo za njim, podigao ga, poljubio i stavio oko vrata. Da, otišao je bez ispovesti i pričešća. Ali možda mu je, zbog tog jednog unutrašnjeg pokreta, Gospod ipak darovao milost. I dvadeset godina nakon smrti, sin je konačno počeo da se moli za njega. I svima je postalo lakše.
Otac Evgenije završava priču podsećajući na to da živimo u vremenu u kojem svi grešimo. Život na zemlji je prolazan. I uvrede su u vremenu, i loša sećanja.
Profimedia
Sveštenik, ilustracija
- Ako čovek veruje da mu je ovo prolazno, materijalno postojanje jedino što ima, onda mu se čini da su mu svi oni koji su ga povredili uništili jedini život koji mu je dat. I tada mu ne ostaje ništa.
Tako onaj koji te je uvredio postaje tvoj najveći neprijatelj, jer ti je, po tvom shvatanju, upropastio sve što si imao. I to jeste ogromna tragedija. Ako nemamo duhovni pogled na život, sve postaje bolno, teško. I nemoguće nam je da shvatimo kako su mogli da razapnu Hrista, a On je rekao: "Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine."
Sveštenik Evgenije ističe da je ljudskom umu teško da zamisli takvo praštanje.
- Kako je moguće izgovoriti te reči u takvoj situaciji? Kada bi se tako nešto dogodilo tebi ili tvojima, govorio bi i postupao sasvim drugačije. Ali to je zato što je čovek zatvoren u okvirima vremena i ove prolazne egzistencije. Kao da je to jedino bogatstvo koje poseduje. A pogled mu se ne proteže dalje – do večnosti. I tu mu se sve završava.
Otac Evgenije podseća da, ako na ovaj prolazni svet gledamo kao na svoje najveće bogatstvo, a večnost ne zauzima važno mesto u našim mislima, sve nas može slomiti.
- Ali kada ispred sebe vidiš večnost, koju ne možeš izbeći, tada na sve gledaš drugačije.
Nastojatelj hrama posvećenog svetom Nikolaju u Kuznjecu objašnjava zašto nije svaki duhovnik istovremeno i duhovni otac i govori o razlici koja određuje put spasenja, kao i o suštini odnosa između pastira i njegovog duhovnog čeda.
Emotivni stihovi autorke Dragane D. Mirković u izvođenju mlade Jane Koprivice promoviše humanitarnu inicijativu "Dom za mame", donoseći poruku nade i vere za sve žene u teškim životnim okolnostima.
Pravoslavci danas molitveno proslavljaju Svete apostole Filimona, Apfiju i Arhipa po starom kalendaru i Svetog Savu Prepodobnog po novom, katolici su u periodu Adventa, muslimani idu na džumu-namaz, a u judaizmu dan je posvećen redovnoj molitvi i svakodnevnim verskim dužnostima.
Ajeti 62:9-10 iz Al Džumu‘e otkrivaju kako trenutak predanosti Bogu i traganje za blagodetima mogu preoblikovati svakodnevni život, donoseći unutrašnji mir i ravnotežu između duhovnog i materijalnog sveta.
Mnogi misle da se Bogu prilazi kroz neprekidni napor i kaznu nad sobom, ali pouka svetogorskog starca otkriva zašto taj smer često vodi u umor, a ne u mir.
U svetinji u srcu Beograda, patrijarh srpski Porfirije ispričao dirljivu priču o milosti Majke Božje koja prevazilazi naše slabosti i grehe, podsećajući vernike da je put ka večnom životu uvek otvoren za one koji veruju.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
U najmračnije doba sovjetskog progona, kada su im pretili smrt i glad, ocu Pavlu Bojku se, po svedočenju njegovog sina, takođe sveštenika, javio Sveti Nikola, a potom se pojavio tajanstveni starac koji mu je pokazao put spasenja.
Ukoliko verujete u njihovu moć, bitno je da znate šta oni predstavljaju i kako Crkva gleda na to, a onda možete doneti odluku da li su za vas i vaš dom ili ipak ne.
Oslanjajući se na stručna iskustva, ali i na pravoslavna učenja, psiholog Gljeb Tkačenko objašnjava zašto slepa poslušnost može ugroziti brak i kako pravi autoritet u porodici proizilazi iz poverenja, a ne iz prisile.
Mnogi misle da se Bogu prilazi kroz neprekidni napor i kaznu nad sobom, ali pouka svetogorskog starca otkriva zašto taj smer često vodi u umor, a ne u mir.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Sve više vernika priznaje da im se molitva pretvorila u praznu naviku, ali pouka starca sa Atosa pokazuje da problem nije u rečima, već u odnosu koji gradimo sa Bogorodicom i Bogom.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Na manastirskom imanju, nakon požara i decenija bez uzgoja, bratstvo uz pomoć svetogorskih monaha i molitvu igumana Metodija obnavlja poljoprivrednu tradiciju, dajući novi život ekonomiji i duhovnom životu manastira.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
Kosovsko-albanski advokat Toma Gaši tražio uklanjanje srpskog hrama, dok Crkva upozorava na direktan govor mržnje, istorijsku netrpeljivost i ugrožavanje svetinja u postkonfliktnom okruženju.
Dan sećanja kada je trogodišnja Marija dovedena pred lice Gospodnje Crkva čuva kao jedan od ključnih trenutaka duhovne istorije – praznik koji vernike poziva na Liturgiju, pričešće i unutrašnje sabiranje.
Monah otkriva recept iz svog „Svetogorskog kuvara“ – jednostavan, aromatičan hleb s maslinama i paprikom, koji od običnog obroka pravi malu meditaciju u vašoj kuhinji i unosi duh Hilandara u dom.
