Otac Evgenije navodi primere nesuglasica, rana iz prošlosti i nerazumevanja bližnjih s kojima se susretao tokom svoje službe. Otkriva kako je, na samrtnom času svoje majke, sin učinio ono najvažnije – omogućio joj da ode s ovog sveta u miru, pomirena s Bogom i sobom.
U jednoj porodici između dece i majke vladali su veliki nesporazumi – prosto, loši odnosi. Ali kada je sin odrastao i spoznao veru, posvetio se molitvi i učinio da se njegova majka, na umoru, ispovedi i pričesti. Zamolili su jedno drugo za oproštaj – i njen zemaljski život završio se u miru.
Kada su je sveštenici opojali, u srcima svih prisutnih zavladala je radost, kao da su se duše oslobodile tamnice i u slobodi kliču i pevaju.
- Često među bližnjima nastaju nesporazumi, veći ili manji, koji im ne dopuštaju da žive u miru. A kada neko umre, može izgledati kao velika nesreća – ali tada više ništa ne stoji na putu ljubavi. Sve prepreke nestaju zajedno sa zemaljskim životom, i tada ljubav može zaista da zavlada. Nastupaju mir i radost - istakao je otac Evgenije, sveštenik Ruske pravoslavne crkve, poreklom iz Donbasa.
Shutterstock/Mircea Moira
Sveštenik, ilustracija
On je ovu priču o majci, sinu i pobedi ljubavi posle njenog odlaska više puta delio sa svojim parohijanima, naravno, bez otkrivanja identiteta aktera.
- Ispostavlja se da Gospod sve premudro uređuje, tako da događaji iz života jednih ljudi nisu značajni samo za njih, već donose duhovnu korist i drugima, pa čak i onima koji su im potpuno nepoznati. Ništa u ovom svetu nije slučajno - rekao je otac Evgenije i prisetio se još jedne priče iz svoje parohije:
- Došao mi je čovek sa štakom i rekao: "Oče, roditelji su mi umrli jedan za drugim, zatim i tetka. Onda najbolji prijatelj. Dete mi je završilo u bolnici, žena takođe. Ja sam doživeo udes i slomio nogu. Šta da radim?". Rekoh mu: "Gospod vas priziva Sebi." A on je pitao: "Kako?! Znači, svi oni su umrli i razboleli se zbog mene?!"
Otac Evgenije kaže da je čoveku odgovorio da svako ima svoj put, svoje vreme da ode, da se razboli i da ozdravi.
- Ali Gospod sve uređuje tako da ništa ne prođe bez smisla i koristi za nekoga. Tako On plete okolnosti da bi svako od nas osetio Njegov dodir. Dodiri Božiji...
Shutterstock/Allatrust
Liturgija, Ilustracija
Otac Evgenije kaže da ga je sve ovo veoma pogodilo, ali se pribrao i čoveku dao pouku kroz priču:
- Ispričao sam mu priču o sinu i njegovoj preminuloj majci. Taj čovek je imao oca koji je davno preminuo. A dok je bio živ – neprestano je pravio haos. Pio, lumpovao, pravio nerede. Tukao ženu, sina... Sin je odrastao, zasnovao svoju porodicu, ali je i dalje mrzeo oca, kao što ga je mrzeo u detinjstvu. Nije mogao da mu oprosti suze majke, modrice na njenom licu, ni to kako se sklanjao po ćoškovima, drhteći od straha. Kako je zazirao od dolaska kući i sa zavišću posmatrao srećne porodice drugih ljudi. Kao tinejdžer, sanjao je samo o tome da ga ubije ili otruje. Da mu se osveti za sve muke. Ali nije ga ubio, nije ga otrovao – jer je on sam umro. Samo, nije mu od toga postalo lakše - kaže otac Evgenije i nastavlja:
- Dugo je živeo s tom gorčinom, ali kada je spoznao veru, počeo da se moli i traži istinu, srce mu se promenilo. Shvatio je da nije on taj koji sudi i da samo praštanje donosi mir. Posle mnogo godina, u molitvi je prvi put izustio: 'Gospode, pomiluj dušu mog oca.' Tada je prvi put osetio mir. Gospod sve vodi ka spasenju, samo ako mu otvorimo srce.
Nedugo pre smrti, taj otac je oko vrata stavio krst, koji ranije nikada nije nosio. Možda je naslutio skori kraj i osetio ništavnost svog života. Povuklo ga je ka Bogu. Ali, tako često biva. Kada je stavio taj krst, njegovi bližnji su ga posmatrali s prezirom: „Ceo život nam uništavaš, ponašaš se kao zver, piješ nam krv, a sada još i krst nosiš!“ Tako su razmišljali. A trebalo je da se raduju – čovek se iz tame okrenuo ka svetlu. Ali tada još nisu dolazili u crkvu. Njima je to delovalo kao licemerje.
Shutterstock/Fresnel
Liturgija, Ilustracija
Otac Evgenije dalje kaže:
- Taj čovek, koji je nosio krst, jednom ga je, u pijanom bunilu, strgao i bacio. Ali kada se otreznio, podigao ga je, poljubio i ponovo stavio. Nedugo zatim je umro. A u njegovom sinu je ostala ogorčenost za ceo život. Deset godina nakon očeve smrti i dalje ga je mrzeo. A onda je pronašao veru. Prošlo je još deset godina. Deset godina je dolazio u crkvu – i nije mogao da oprosti.
- A onda sam, sasvim slučajno, pred njim ispričao priču o majci i deci koja su imala nesuglasice, ali su one nestale s njenim odlaskom. Govorio sam o tome kako smrt ne mora biti nesreća, već trijumf ljubavi. Nisam to rekao namerno, nisam ni pomislio na njega.“
Sveštenik Evgenije ističe da mu je ova misao prosto izletela, a zatim nastavlja priču:
- U tom trenutku, lice tog čoveka se promenilo, nekako se izgladilo. Kasnije mi je rekao da je u tom trenu potpuno drugačije sagledao svoju prošlost i smrt svog oca. Ne sa mržnjom, već sa sažaljenjem. U srcu mu je postalo toplije, rodila se želja da se moli za njega. Shvatio je da je prava beda – to kako je njegov otac živeo. Da nema veće nemaštine od one kada čovek nema Boga.
I tada se setio – setio se trenutka kada je njegov otac, nakon što je sam bacio krst, ponovo posegnuo za njim, podigao ga, poljubio i stavio oko vrata. Da, otišao je bez ispovesti i pričešća. Ali možda mu je, zbog tog jednog unutrašnjeg pokreta, Gospod ipak darovao milost. I dvadeset godina nakon smrti, sin je konačno počeo da se moli za njega. I svima je postalo lakše.
Otac Evgenije završava priču podsećajući na to da živimo u vremenu u kojem svi grešimo. Život na zemlji je prolazan. I uvrede su u vremenu, i loša sećanja.
Profimedia
Sveštenik, ilustracija
- Ako čovek veruje da mu je ovo prolazno, materijalno postojanje jedino što ima, onda mu se čini da su mu svi oni koji su ga povredili uništili jedini život koji mu je dat. I tada mu ne ostaje ništa.
Tako onaj koji te je uvredio postaje tvoj najveći neprijatelj, jer ti je, po tvom shvatanju, upropastio sve što si imao. I to jeste ogromna tragedija. Ako nemamo duhovni pogled na život, sve postaje bolno, teško. I nemoguće nam je da shvatimo kako su mogli da razapnu Hrista, a On je rekao: "Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine."
Sveštenik Evgenije ističe da je ljudskom umu teško da zamisli takvo praštanje.
- Kako je moguće izgovoriti te reči u takvoj situaciji? Kada bi se tako nešto dogodilo tebi ili tvojima, govorio bi i postupao sasvim drugačije. Ali to je zato što je čovek zatvoren u okvirima vremena i ove prolazne egzistencije. Kao da je to jedino bogatstvo koje poseduje. A pogled mu se ne proteže dalje – do večnosti. I tu mu se sve završava.
Otac Evgenije podseća da, ako na ovaj prolazni svet gledamo kao na svoje najveće bogatstvo, a večnost ne zauzima važno mesto u našim mislima, sve nas može slomiti.
- Ali kada ispred sebe vidiš večnost, koju ne možeš izbeći, tada na sve gledaš drugačije.
Nastojatelj hrama posvećenog svetom Nikolaju u Kuznjecu objašnjava zašto nije svaki duhovnik istovremeno i duhovni otac i govori o razlici koja određuje put spasenja, kao i o suštini odnosa između pastira i njegovog duhovnog čeda.
Emotivni stihovi autorke Dragane D. Mirković u izvođenju mlade Jane Koprivice promoviše humanitarnu inicijativu "Dom za mame", donoseći poruku nade i vere za sve žene u teškim životnim okolnostima.
U svečanoj atmosferi crkve Svetog Petra, beogradski nadbiskup i metropolit poručio vernicima da Vaskrs nije samo pobeda nad smrću, već i poziv da svako od nas postane hodočasnik nade.
Najosnovnije na Vaskrs jeste da se ode na svetu liturgiju gde se proslavlja vaskrsenje Hristovo, moli se Bogu i pričešćuje se, a kada se dođe kući, slavi se Vaskrs sa najmilijima, objasnio je sveštenik Žarko Marković.
Na praznik Vaskrsenja Hristovog, među svetlim zidovima manastira Mileševa, nastao je prizor koji je postao duhovni simbol praznika: susret i kuckanje vaskršnjim jajima mitropolita Atanasija i umirovljenog vladike Filareta, sadašnjeg i bivšeg pastira Eparhije mileševske.
Bombe su bacane po svim krajevima grada, čak su pogođene bolnice i sanatorijumi. Vojna bolnica, u kojoj su se nalazili naši zarobljenici povratnici radi lečenja, bila je pogođena...
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
Oslanjajući se na stručna iskustva, ali i na pravoslavna učenja, psiholog Gljeb Tkačenko objašnjava zašto slepa poslušnost može ugroziti brak i kako pravi autoritet u porodici proizilazi iz poverenja, a ne iz prisile.
U selu Mešinci kod Čačka Slobodan i Slađana s troje dece obeležili su krsnu slavu uz osvećenje slavskog kolača u domu, pokazujući kako pravoslavlje i običaji ostaju stubovi porodičnog života.
Policija u selu blizu Soluna privela je sveštenika nakon prijave da je tokom žučne rasprave napao svoju sedamnaestogodišnju ćerku pred očima njene maloletne sestre. Privedeni je uložio protivtužbu, tvrdeći da mu je ćerka pretila nožem, što dodatno usložnjava ovaj porodični sukob.
Otac Grigorije, koji godinama služi kao stub vere na jugu Libana, prevezen je u bolnicu zajedno sa suprugom, dok molitve vernika širom Bliskog istoka prate njihov oporavak.
Najosnovnije na Vaskrs jeste da se ode na svetu liturgiju gde se proslavlja vaskrsenje Hristovo, moli se Bogu i pričešćuje se, a kada se dođe kući, slavi se Vaskrs sa najmilijima, objasnio je sveštenik Žarko Marković.
Bombe su bacane po svim krajevima grada, čak su pogođene bolnice i sanatorijumi. Vojna bolnica, u kojoj su se nalazili naši zarobljenici povratnici radi lečenja, bila je pogođena...
U Hramu Hrista Spasitelja, u prisustvu patrijarha Kirila i predsednika Ruske Federacije, obeležen je Vaskrs 2025. godine — u znaku molitve za pravedni mir i ujedinjenje hrišćanskog sveta.
Minut nakon što smo zakoračili u 20. april, Hram na Vračaru ispunili su plamenovi sveća, miris tamjana i glasovi vernika u sabornosti — potvrđujući da vera u vaskrslog Hrista nadilazi i tamu i vreme.
U svetinji na mestu Hristovog groba, pred hiljadama vernika i pod strogim merama bezbednosti, pojavio se sveti plamen – nevidljiv, neoskvrnjen, večan. Ovo čudo još jednom je potvrdilo da vera ne zna za granice, a nada ne prestaje da svetli ni u najmračnijim vremenima.
Na praznik Vaskrsenja Hristovog 1993. godine, u tišini drevne Optinske pustinje, dogodio se svirepi zločin koji je ostavio neizbrisiv trag na savremenoj crkvenoj istoriji. Ubistvo trojice krotkih slugu Božijih otvorilo je pitanja o duhovnoj borbi, zlu koje vreba i svetosti koja ne umire — čak ni u smrti.
Ukoliko je zaborav hleba koji silazi s neba dublji, utoliko je pohlepa čovekova za bogaćenjem, novcem i uživanjem veća i nezajažljivija, govorio je patrijarh Pavle.
U trenucima kada radosno kličemo „Hristos vaskrse!“, duša se najdublje osvećuje molitvom. Otkrivamo zašto je čitanje Akatista Vaskrsenju Hristovom najsnažniji način da istinski doživimo smisao Praznika nad praznicima.
