U pravoslavlju, smrt nije kraj, već prelaz u novo, večno postojanje.
Smrt je univerzalna i neizbežna pojava, ali uprkos tome, strah od nje duboko je ukorenjen u ljudskoj psihi. Bez obzira na kulturološke razlike, verovanja ili filozofske pristupe, smrt je tema koja izaziva zabrinutost i od nje strahuju svi.
Zašto ljudi imaju strah od smrti? Razlog je višeznačan. Prvo, smrt je često nepoznata, a nepoznato izaziva strah. Drugi razlog leži u ljudskoj prirodi – instinkt za samoodržanjem nas tera da izbegavamo sve što može ugroziti naš život. Treći razlog može biti emocionalne prirode: gubitak voljenih osoba ili strah od vlastitog nestanka u svetu koji nastavlja da funkcioniše i bez nas.
Iako je strah od smrti prirodan, različite religije i filozofije nude različite odgovore na ovu tematicu. Pravoslavlje, koje čini deo bogate duhovne tradicije hrišćanske vere, ima specifičan pogled na smrt, koji nudi utehu i nadu, u svetlu verovanja u večni život.
U pravoslavlju, smrt nije kraj, već prelaz u novo, večno postojanje. Smrt je prirodni deo Božijeg plana, a ona nije nešto od čega treba bežati ili se plašiti. Ona se doživljava kao "uvid u božanski plan“, odnosno kao trenutak kada duša prelazi iz prolaznog, zemaljskog života u večnost.
Smrt je shvaćena kao trenutak oslobođenja duše od telesnih okova, a vernici gledaju na nju kao na most između sveta u kojem živimo i sveta u kojem ćemo večno postojati sa Bogom.
U tom kontekstu, smrt nije nešto što treba da nas puni strahom, već je to trenutak susreta sa Bogom, trenutak spasenja i nade. Pravoslavna crkva poziva vernike da žive život u ljubavi i pobožnosti, jer samo tada smrt neće biti nešto od čega treba bežati, već nešto što se doživljava sa mirom i smirenjem. Pogotovo ako se živi prema Božjim zapovestima.
Na to je ukazao i protojerej Nenad Dragičević koji je u jednom od svojih intervjua istakao da više od smrti, treba da nas plaši kako živimo.
- Plaše se ljudi smrti. To je prirodna stvar. Ali, pre svega treba da se plašimo da izađemo pred lice Božje nespremni. Jer, smrt je kada nisi živ, a možeš i da budeš živ. Smrt je kada si duboko upao u greh. Smrt je kada si duboko posvađan sa svima, ne ubiijamo li jedne druge rečima, ne ubijamo li jedni druge delima, pa smo kao živi mrtvaci ponekad hodamo ulicama. Ne prepoznajemo jedni druge, ne pružamo ruku jedni drugima... Dakle, možemo da pričamo o smrti na različite načine, ne samo kao o prirodnoj fizičkoj pojavi. Ali, možemo da budemo i upokojeni pa i te kako živi i u tom molitvenom sećanju da nikog ne ostavljamo i da niko nas ne ostavlja i ko je otišao ili kad smo otišli - kaže protojerej Nenad Dragičević.
Amanet se ostavlja pismeno ili usmeno, a u našem narodu se veruje da ako ti ga ostave roditelji, da se on mora ispoštovati.
Da bi duša što lakše napustila telo, veoma je bitno i kako se ponašamo na samrtničkoj postelji.
Osećaj bezgrešnosti smatra se produktom gordosti, što je veliki Božji greh, a kako Crkva na to gleda najbolje je ilustrovao otac Rafailo Boljević kroz jedan postupak upokojenog Vladike Nikolaja.
Skupo ga koštalo što se zamerio caru.
U katoličkoj tradiciji 31. decembar nosi više od odbrojavanja sekundi do Nove godine - nosi priču o Svetom Silvestru koji je oblikovao veru, odnos Crkve i vlasti i sudbinu Rimskog carstva
Pitanje koje svake zime deli vernike dobija jasan odgovor sveštenika koji, bez popuštanja veri ali i bez straha od radosti, objašnjava gde je prava granica.
U besedi za 30. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o jednostavnoj, ali moćnoj odluci koja je u trenutku bola i tuge oblikovala carevu lozu i otvorila put do proroka i najvećeg među carevima.
Pravoslavni vernici danas slave Svetog Sevastijana po starom kalendaru, a Svetu Melaniju Mlađu po novom. Katolici proslavljaju Svetog papu Silvestera I, dok Jevreji i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama prema svojim verskim običajima.
Za 31. decembar, izabrani stihovi iz sure El Ikhlas u knjizi „Kuran – 365 odabranih ajeta“ podsećaju na Božju jedinstvenost i savršenstvo.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Car Likinije naredio je najstrašnije mučenje, ali ni vatra ni bol nisu slomili njihove reči – „Mi smo hrišćani“. Danas ih slavimo kao svetitelje čija hrabrost nadahnjuje vekovima.
I oni koji svesno odbacuju decu, i oni koji ih ne mogu imati, deo su iste društvene stvarnosti koja je u raskoraku s Božijom zapovešću.
Napisao je mnoga poučna dela na grčkom i latinskom jeziku. Naročito je čuvena njegova grčko-latinska Sintagma.
Snaga nije u tome da se držimo onih koji nas povređuju, već u mudrosti da volimo i cenimo one koji nas ne ostavljaju i ne izdaju.
Pitanje koje svake zime deli vernike dobija jasan odgovor sveštenika koji, bez popuštanja veri ali i bez straha od radosti, objašnjava gde je prava granica.
U besedi za 30. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o jednostavnoj, ali moćnoj odluci koja je u trenutku bola i tuge oblikovala carevu lozu i otvorila put do proroka i najvećeg među carevima.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Desert koji se podjednako rado iznosi pred goste i ostavlja za miran ili svečani porodični ručak u danima posta na ulju.
