Mnogi misle da se Bogu prilazi kroz neprekidni napor i kaznu nad sobom, ali pouka svetogorskog starca otkriva zašto taj smer često vodi u umor, a ne u mir.
Neki ljudi žive pod stalnim pritiskom da se mora biti „besprekorno“ duhovan – strožiji post, duža pravila molitve, oštrija borba sa sobom. Umor koji se iz toga rađa često ostaje neprimećen, ali posledice ne: nervoza, osećaj krivice i tiho razočaranje u sopstvenu veru. Kao da se podvig pretvorio u iscrpljujući dokaz snage, a ne u put srca. Upravo u toj zbrci snage i slabosti, starac Porfirijesa Svete gore ostavio je reč koja zvuči kao tiha, ali odlučna promena pravca.
– Dva su puta koja nas vode ka Bogu: jedan težak i zamoran, na kojem preduzimamo žestoke napore protiv zla, a drugi lak, ispunjen ljubavlju. Mnogi su izabrali onaj prvi, teški put i prolili krv svoju da bi dobili Duha Svetoga, sve dok nisu dospeli do velike visine. Ja mislim da je kraći i bezbedniji ovaj drugi put, put ljubavi. Savetujem vam da i vi idete njime – govorio je Sveti Porfirije Kavsokalivit.
U ovim rečima nema umanjivanja podviga, niti potcenjivanja borbe. Sveti Porfirije ne briše napor – on mu menja težište. Umesto stalnog unutrašnjeg sukoba koji troši snagu, postavlja ljubav kao pokretač promene. Umesto grčevitog dokazivanja Bogu, nudi povratak poverenju. Njegova pouka ne ruši asketizam, već ga vraća u ravnotežu: da čovek ne postane talac sopstvenih pravila, već svedok živog odnosa sa Hristom.
U vremenu kada se mnogi lome između straha od greha i straha od neuspeha, reči Svetog Porfirija zvuče kao duhovni kompas koji pokazuje jednostavan, ali zahtevan pravac: ne ka strogoći bez radosti, već ka trudu koji je prožet ljubavlju. Jer borba bez ljubavi lako postaje teret, a ljubav, čak i onda kada je teška, ostaje jedina snaga koja čoveka zaista menja.
Prva Poslanica Svetog apostola Pavla Timoteju, začalo 285 (4,4-8;16)
4. Jer je svako stvorenje Božije dobro i ništa nije za odbacivanje kad se prima sa zahvalnošću, 5. jer se osvećuje rečju Božijom i molitvom. 6. Ovo savetujući braći, bićeš dobar služitelj Isusa Hrista, odgajen rečima vere i dobrom naukom kojoj si sledovao. 7. A poganih i babskih priča kloni se i vežbaj se u pobožnosti. 8. Jer telesno vežbanje za malo je korisno, a pobožnost je korisna u svemu, pošto ona ima obećanje života sadašnjeg i budućeg.
16. Pazi na sebe i na nauku, istraj u tome; jer čineći ovo, spasićeš i sebe i one koji te slušaju.
Jevanđelje po Luki, začalo 82. (16,15-18;17,1-4)
15. I reče im: „Vi ste oni koji se pravite pravedni pred ljudima, ali Bog zna srca vaša; jer što je u ljudi visoko, gadost je pred Bogom. 16. Zakon i Proroci su do Jovana; od tada se Carstvo Božije blagovesti, i svaki se trudi da uđe u njega. 17. A lakše je nebu i zemlji proći negoli jednoj crtici iz Zakona propasti. 18. Svaki koji otpušta ženu svoju i uzima drugu, preljubu čini; i svaki koji se ženi raspuštenicom, preljubu čini.”
1. A i učenicima svojim govoraše: „Nije moguće da ne dođu sablazni; ali teško onome preko koga dolaze. 2. Bolje bi mu bilo da mu se vodenični kamen obesi o vrat i da ga bace u more, nego da sablazni jednoga od ovih malih.” 3. Pazite na sebe! A ako ti sagreši brat tvoj, pokaraj ga; pa ako se pokaje, oprosti mu. 4. I ako ti sedam puta na dan sagreši, i sedam puta obrati se tebi i reče: „Kajem se”, oprosti mu.
Jedna lekcija sa Svete gore pokazuje kako traženje pravde i „učtivo“ proklinjanje udaljavaju čoveka od istine – jer oprost oslobađa i nas same.
Sveti Justin Ćelijski podseća na unutrašnje oružje hrišćana koje štiti dušu od najmračnijih sila i daje snagu koju niko ne može oduzeti.
U svetu prepunom iskušenja, pouke ovog ugodnika Božjeg pokazuju da istinska sloboda dolazi kroz čistoću srca i disciplinu duše.
Reči starca Josifa Isihaste bez ulepšavanja otkrivaju zašto se blagodat ne daje onima koji odustaju na prvoj prepreci i kako se prava snaga vere proverava upravo u danima teskobe i unutrašnjih lomova.
Pouka optinskog svetitelja otvara pitanje koje svi izbegavamo: bežimo li od problema ili od sebe.
Svetitelj naglašava da pravednost ne zavisi od imetka, već od stava srca prema sticanju i posedovanju.
Zajednička liturgija služena je na dva jezika, a posle bogosluženja u porti je usledio jedinstven kulturno-umetnički program.
Protojerej-stavrofor Žarko Uskoković podizao je svetinje i u godinama rata čuvao narod i nadu, ostajući na svom mestu onda kada je bilo najteže i najneizvesnije.
Sve ih spominje apostol Pavle u svojim poslanicama.
Pre nego što je beba prevezena u bolnicu, sveštenik je tražio da se zove Huan Fransisko, odnosno dao mu je ime koje je, kako je rekao, nosio u srcu i pre nego što će dete dobiti zvaničan identitet.
Pravoslavlje nas uči da ljubav nije ideja, već živa sila koja se pokazuje kroz odnos prema bližnjem.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Veliki svetitelj našeg vremena objasnio je zašto ni bogatstvo ni uspeh ne ispunjavaju čoveka i gde se zapravo nalazi smisao koji ne bledi.
Šetnja, bašta, muzika, molitva i Sveto pismo - kombinacija koja deluje kao tajno oružje protiv unutrašnje praznine i obeshrabrenja.
Reči svetogorskog starca razotkrivaju skriveni smisao bolesti i patnje i nude odgovor koji menja pogled na život, veru i ličnu borbu.
Jedna snažna pouka svetogorskog starca pokazuje put kojim se odgaja hrišćanin, a ne egoista.
Pravoslavlje nas uči da ljubav nije ideja, već živa sila koja se pokazuje kroz odnos prema bližnjem.
Čoveku kad umre je potrebna samo molitva, naglašava otac Goran.
U besedi za ponedeljak druge sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje na to kako smer srca određuje ono što čovek vidi i zašto se smisao prepoznaje tek kada se pogled podigne iz prolaznosti ka večnom izvoru života.
U jednoj kratkoj rečenici sadržano je upozorenje koje se tiče svakodnevnih odluka, tuđih uticaja i unutrašnjeg rasula koje ljudi često ne prepoznaju na vreme.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Zašto se na groblje nosi vaskršnje jaje, šta znači „Hristos vaskrse“ među humkama i zbog čega ovaj dan nije običan pomen - objašnjava jerej Borislav Petrić
Kopriva, pirinač i jaja pretvaraju se u skroman, ali snažan obrok za dane bez strogog posta – jelo koje neguje telo i vraća meru u svakodnevnoj ishrani.
U besedi za ponedeljak druge sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje na to kako smer srca određuje ono što čovek vidi i zašto se smisao prepoznaje tek kada se pogled podigne iz prolaznosti ka večnom izvoru života.
