U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, protojerej Andrej Tkačov objašnjava šta činiti kada pokajanje postaje teret, a želja za svetošću sudara se sa našim slabostima.
Na ispovesti, jjudi pred analojem sa Jevanđeljem iznose, izgovaraju, istržu iz duše s vremena na vreme realne teškoće, a ponekad i asortiman crkveno-slovenskih reči i asketsku retoriku, ne uvek umesnu.
Na primer, čovek na ispovesti redovno nabraja ono što on nema: „Nema trpljenja“, „nema smirenja“ i tako dalje. Hvatam sebe u misli: može li biti takvo vreme kada bi ti (ja, ona, oni) mogao reći: „Sa smirenjem sam uredu. Samo strpljenje nedostaje?“ Naravno, niko od nas ne može da pretpostavi da će takvo vreme nastupiti. Nedostatak strpljenja, molitvene sabranosti, istog onog smirenja, koje je svima na ustima, ali čini se da niko ne razume šta je to… Odsustvo svih tih dobrodetelji predstavlja se kao neki večni nedostatak. Ja bih pobegao od čoveka koji smatra o sebi da je „veoma smiren“.
Kao posledica, rađa se pitanje: da li je neophodno svaki put na ispovesti ponavljati te svete konstante? Prećutno, one treba da budu jasne i svešteniku koji ispoveda i čoveku koji je došao na ispovest. Prećutno, mnoge stvari su jasne. Ako čovek nije prvi put došao kod istog sveštenika, tim pre. Treba li, na primer, žena od preko 50 godina da objašnjava svešteniku kojeg poznaje da nema 19? Sumnjam. Osim, po principu: „A, da popričamo?“
Dakle, neke očigledne stvari povremeno se mogu stavljati pod navodnike, uključujući razumljivi i neizbežni nedostatak gorenavedenih dobrodetelji kod svih nas, zar ne? Samo pitam i ništa ne konstatujem.
Pokajne reči mirjana ne treba da se odlikuju izlišnim asketskim terminima: „Potpuno poslušanje“, „silazak uma u srce“, „neprestane suze za grehe“. Postoje ljudi u čijim ustima su ove reči pune smisla. Ali postoje i ljudi koji ove reči ne smeju da izgovore, s obzirom da njihov smisao, ni vrednost, ni ukus još uvek nisu spoznali.
Kada čovek govori da je „rasejan u molitvi“, a da mu „vera nije vatrena“, i „napadaju ga sumnje“, sve je to umesno s vremena na vreme, ali nikako ne svaki put, kao napamet naučena pesmica. Tada je bolje reći: kajem se što nisam anđeo.
Svetli anđeli imaju ognjenu veru, nerasejanu molitvu; kod njih nema uninija, ni ovozemaljskog straha, ni malodušnosti. Nema umora. Dok ja sve to imam. I još nešto imam: želim biti kao anđeo, ali ne uspeva mi. Ni malo. Zato se i kajem. „Kajem se“ je malo! Od tog razdora između želje i realnosti čovek može upasti u uninije i očaj. Želim da živim na nebu, a koprcam se u blatu, i nema kraja tom bolesnom razdoru. Iz ovakvog stradanja rađa se mnogo problema i rezultat su mnoge otpale duše.
Eto zašto su sveti oci rekli: ukoliko vidiš početnika koji se uznosi na nebo, povuci ga za noge. I evo zašto je vrlo važno usklađivati, uz pomoć mudrog saveta i sopstvenog rasuđivanja, stepen ličnog duhovnog zdravlja sa merom podviga na našim leđima.
Duhovni trud koji nije po meri čoveku može slomiti, osakatiti čoveka. Tada je prisutno i istinsko uninije i potpuno odstupanje od vere. Ne daj Bože!
U gresima i nedostatku asketskog karaktera ne treba se primarno kajati. Na primer, gresi poput „nepročitanog do kraja pravila“, „preskakanje čitanja Psaltira“, „parčeta ribe“ i slično nemaju pravo da privuku glavnu pažnju pokajnika. Ljudi su, poput odeće koju su pojeli moljci, izjedeni lažima, uvredama, praznim pričama (to čak neću nazvati visokim terminom „praznoslovlje“), kao i lenjošću, zavišću i svakojakom sujetom.
Uz takvo duševno raspoloženje, pokušaji duhovnih podviga liče na pokušaj da se odigra lepa melodija na apsolutno raštimovanom instrumentu. I note su ispravne (čitaj – asketske preporuke) i muzičar je dobar (blagodat Božja ne prestaje). Ipak, iz dirki izlazi neki „pseći valcer“ – neuspešno, jer je instrument pokvaren.
Bog traži od nas svetost, a ne neurozu. Ne treba da Mu prinosimo tuđe reči, mada i vrlo ispravne i dobre. Treba da Mu prinosimo sopstveni život, ma koliko da je težak za izgovaranje. A dobrodetelj, kako kaže prepodobni Serafim, „nije kruška, od jednom je ne možeš pojesti“.
U Svetom pismu i učenju svetih otaca, pokajanje je opisano kao neprestani podvig.
Samo iskreno pokajanje priprema dušu za svetu tajnu pričešća - bez njega pristupanje svetom putiru je prazan hod.
Svetitelj nas podseća da nijedna duša nije izgubljena, a tajna duhovnog mira leži u iskrenom obraćenju i poverenju u Gospoda.
Sveštenik objašnjava kako iskreno kajanje otvara put oproštaju i za najteže prestupe, dok ritual sam po sebi ne garantuje automatsko spasenje.
Kada se pojave nemir, praznina i nezadovoljstvo, ljudi često traže uzrok u okolnostima i drugima, ali svetogorski starac ukazuje na dublji razlog i poziva na unutrašnje preispitivanje.
Odbijen zahtev za oslikavanje lika blaženopočivšeg poglavara SPC, uz obrazloženje da bi predstavljao verski simbol u javnom prostoru.
Pravoslavni vernici u okolini Orahovca uznemireni zbog nestanka bogoslužbenog predmeta, dok Eparhija raško-prizrenska traži da se utvrdi da li slučaj ima elemente verske ili etničke netrpeljivosti.
Na praznik čudotvorne ikone Presvete Bogorodice Vratnjanske, mitropolit timočki Ilarion služio je liturgiju i poručio da je put vere ispunjen podvigom, iskušenjima i nadom u spasenje.
U besedi za utorak 8. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najvažnijem izboru svakog čoveka: da li će ostati duhovno nepomičan i prazan ili će svoj život graditi na veri, ljubavi i zajednici sa Bogom.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Iako se često smatraju istim pojmom, u pravoslavnom predanju reč je o dve različite duhovne uloge koje oblikuju vernikov put, a sveti oci posebno naglašavaju važnost poverenja, poslušnosti i duhovnog rukovođenja.
Značaj ispovesti naročito dolazi do izražaja u vreme velikih praznika, kada se vernici pripremaju da dostojno prime Svetu tajnu pričešća.
Upravnik Misionarskog odeljenja AEM objašnjava zašto Sveta tajna ispovesti nije formalnost pred pričešće, već lečenje duše - da da čovek preispita sebe i zašto je iskrena priprema ključna za istinsku promenu života
Otac Oliver upozorava da površno priznanje grehova, ispovest „u prolazu“ tokom liturgije i pogrešno shvatanje razrešne molitve mogu čoveka ostaviti u zabludi da je očistio dušu.
Kada se pojave nemir, praznina i nezadovoljstvo, ljudi često traže uzrok u okolnostima i drugima, ali svetogorski starac ukazuje na dublji razlog i poziva na unutrašnje preispitivanje.
U besedi za utorak 8. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najvažnijem izboru svakog čoveka: da li će ostati duhovno nepomičan i prazan ili će svoj život graditi na veri, ljubavi i zajednici sa Bogom.
Mnogi veruju da porodicu najviše ugrožavaju veliki sukobi, ali kiparski arhijerej upozorava na nešto mnogo tiše što može da promeni odnos dvoje ljudi.
Veliki ruski svetitelj govorio je da krsni znak nije običan pokret ruke, već molitva, zaštita i svedočanstvo pripadnosti Hristu, zbog čega vernik treba da mu pristupa sa pažnjom, strahopoštovanjem i živom verom.
Dva brata na putu ka moru otkrila su da najveće blago nije ono koje se može poneti u rancu, već ono koje ostaje zauvek u srcu.
Istoričar Boris Stojkovski i osnivač fondacije Lazarica Aleksandar Avramov svedoče o tragovima pisanog nasleđa ostroškog čudotvorca u vatikanskim arhivima, dok pitanje njihove dostupnosti i dalje nema zvaničan odgovor.
Devojčica sa porodicom otkriva da se najlepši dar za veliki praznik svetih apostola Petra i Pavla ne krije u stvarima, već u ljubavi, dobroti i malim delima učinjenim od srca.
Neočekivani susret na ulici postao je povod da iguman Manastira Podmaine progovori o iskušenjima, veri i načinu na koji hrišćanin treba da odgovori na neprijatnosti.
Mnogi veruju da porodicu najviše ugrožavaju veliki sukobi, ali kiparski arhijerej upozorava na nešto mnogo tiše što može da promeni odnos dvoje ljudi.
Iz ugla kanonskog pravoslavlja, reč je o pokušaju stvaranja paralelne crkvene strukture bez priznanja i apostolskog prejemstva, dok se iza priče o "novoj crkvi" otvara i pitanje prisvajanja srpskih svetinja
Na dan kada Crkva slavi ovog velikomučenika, vernici se podsećaju priče o ugodniku Božjem koji je napustio službu rimskog cara i prihvatio put hrišćanske vere, zbog čega je podneo mučeničku smrt.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
