U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, protojerej Andrej Tkačov objašnjava šta činiti kada pokajanje postaje teret, a želja za svetošću sudara se sa našim slabostima.
Na ispovesti, jjudi pred analojem sa Jevanđeljem iznose, izgovaraju, istržu iz duše s vremena na vreme realne teškoće, a ponekad i asortiman crkveno-slovenskih reči i asketsku retoriku, ne uvek umesnu.
Na primer, čovek na ispovesti redovno nabraja ono što on nema: „Nema trpljenja“, „nema smirenja“ i tako dalje. Hvatam sebe u misli: može li biti takvo vreme kada bi ti (ja, ona, oni) mogao reći: „Sa smirenjem sam uredu. Samo strpljenje nedostaje?“ Naravno, niko od nas ne može da pretpostavi da će takvo vreme nastupiti. Nedostatak strpljenja, molitvene sabranosti, istog onog smirenja, koje je svima na ustima, ali čini se da niko ne razume šta je to… Odsustvo svih tih dobrodetelji predstavlja se kao neki večni nedostatak. Ja bih pobegao od čoveka koji smatra o sebi da je „veoma smiren“.
Kao posledica, rađa se pitanje: da li je neophodno svaki put na ispovesti ponavljati te svete konstante? Prećutno, one treba da budu jasne i svešteniku koji ispoveda i čoveku koji je došao na ispovest. Prećutno, mnoge stvari su jasne. Ako čovek nije prvi put došao kod istog sveštenika, tim pre. Treba li, na primer, žena od preko 50 godina da objašnjava svešteniku kojeg poznaje da nema 19? Sumnjam. Osim, po principu: „A, da popričamo?“
Dakle, neke očigledne stvari povremeno se mogu stavljati pod navodnike, uključujući razumljivi i neizbežni nedostatak gorenavedenih dobrodetelji kod svih nas, zar ne? Samo pitam i ništa ne konstatujem.
Pokajne reči mirjana ne treba da se odlikuju izlišnim asketskim terminima: „Potpuno poslušanje“, „silazak uma u srce“, „neprestane suze za grehe“. Postoje ljudi u čijim ustima su ove reči pune smisla. Ali postoje i ljudi koji ove reči ne smeju da izgovore, s obzirom da njihov smisao, ni vrednost, ni ukus još uvek nisu spoznali.
Kada čovek govori da je „rasejan u molitvi“, a da mu „vera nije vatrena“, i „napadaju ga sumnje“, sve je to umesno s vremena na vreme, ali nikako ne svaki put, kao napamet naučena pesmica. Tada je bolje reći: kajem se što nisam anđeo.
Svetli anđeli imaju ognjenu veru, nerasejanu molitvu; kod njih nema uninija, ni ovozemaljskog straha, ni malodušnosti. Nema umora. Dok ja sve to imam. I još nešto imam: želim biti kao anđeo, ali ne uspeva mi. Ni malo. Zato se i kajem. „Kajem se“ je malo! Od tog razdora između želje i realnosti čovek može upasti u uninije i očaj. Želim da živim na nebu, a koprcam se u blatu, i nema kraja tom bolesnom razdoru. Iz ovakvog stradanja rađa se mnogo problema i rezultat su mnoge otpale duše.
Eto zašto su sveti oci rekli: ukoliko vidiš početnika koji se uznosi na nebo, povuci ga za noge. I evo zašto je vrlo važno usklađivati, uz pomoć mudrog saveta i sopstvenog rasuđivanja, stepen ličnog duhovnog zdravlja sa merom podviga na našim leđima.
Duhovni trud koji nije po meri čoveku može slomiti, osakatiti čoveka. Tada je prisutno i istinsko uninije i potpuno odstupanje od vere. Ne daj Bože!
U gresima i nedostatku asketskog karaktera ne treba se primarno kajati. Na primer, gresi poput „nepročitanog do kraja pravila“, „preskakanje čitanja Psaltira“, „parčeta ribe“ i slično nemaju pravo da privuku glavnu pažnju pokajnika. Ljudi su, poput odeće koju su pojeli moljci, izjedeni lažima, uvredama, praznim pričama (to čak neću nazvati visokim terminom „praznoslovlje“), kao i lenjošću, zavišću i svakojakom sujetom.
Uz takvo duševno raspoloženje, pokušaji duhovnih podviga liče na pokušaj da se odigra lepa melodija na apsolutno raštimovanom instrumentu. I note su ispravne (čitaj – asketske preporuke) i muzičar je dobar (blagodat Božja ne prestaje). Ipak, iz dirki izlazi neki „pseći valcer“ – neuspešno, jer je instrument pokvaren.
Bog traži od nas svetost, a ne neurozu. Ne treba da Mu prinosimo tuđe reči, mada i vrlo ispravne i dobre. Treba da Mu prinosimo sopstveni život, ma koliko da je težak za izgovaranje. A dobrodetelj, kako kaže prepodobni Serafim, „nije kruška, od jednom je ne možeš pojesti“.
U Svetom pismu i učenju svetih otaca, pokajanje je opisano kao neprestani podvig.
Samo iskreno pokajanje priprema dušu za svetu tajnu pričešća - bez njega pristupanje svetom putiru je prazan hod.
Svetitelj nas podseća da nijedna duša nije izgubljena, a tajna duhovnog mira leži u iskrenom obraćenju i poverenju u Gospoda.
Sveštenik objašnjava kako iskreno kajanje otvara put oproštaju i za najteže prestupe, dok ritual sam po sebi ne garantuje automatsko spasenje.
Ovi svetitelji bili su ugledni velikaši na dvoru rimskog cara Maksimijana, koji ih je poštovao zbog njihove hrabrosti, mudrosti i odanosti, ali sve se promenilo kad je saznao da su hrišćani.
Veliki srpski duhovnik 20. veka govorio je o vezi između živih i preminulih i otkrio zašto je važno da se setimo nečega što mnogi zaboravljaju.
Poseta je produbila podele zbog ukrajinskog crkvenog pitanja, a posebno je sporno bilo pominjanje poglavara Pravoslavne crkve Ukrajine, koju ne priznaje većina pomesnih crkava, među kojima je i Bugarska pravoslavna crkva
Književnik je odlikovanje primio kao priznanje za vernost Crkvi i doprinos očuvanju srpske kulturne i duhovne baštine u Crnoj Gori, ističući da ono za njega predstavlja krunu životnog truda na njivi Gospodnjoj.
Blagodat Božija se ne gubi odlaskom u goste ili ostajanjem na agapama, objasnio je otac Dejan.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Nepoštovanjem pravila, gresi se ne prevazilaze, već mogu postati još dublji i teži.
Da li je dovoljno da čoveku bude žao zbog učinjenog ili se od njega traži mnogo dublja promena? Svetogorski starac ukazuje gde počinje istinsko preobraženje i čemu ono vodi.
Čovek teži smirenju, a istovremeno teško priznaje da je pogrešio.
Povrediti drugog, to je teška rana, upozorava mitropolit.
Veliki srpski duhovnik 20. veka govorio je o vezi između živih i preminulih i otkrio zašto je važno da se setimo nečega što mnogi zaboravljaju.
Poseta je produbila podele zbog ukrajinskog crkvenog pitanja, a posebno je sporno bilo pominjanje poglavara Pravoslavne crkve Ukrajine, koju ne priznaje većina pomesnih crkava, među kojima je i Bugarska pravoslavna crkva
Blagodat Božija se ne gubi odlaskom u goste ili ostajanjem na agapama, objasnio je otac Dejan.
Smisao odlaska u crkvu nije samo traženje Božje pomoći onda kada se čovek nađe u nevolji ili poželi da ostvari nešto što mu je važno.
Na praznik Svetog apostola Tome, Teodora i Luka kreću u neobičnu avanturu koja će ih naučiti da iza tuđeg ćutanja ponekad stoji priča koju ne smemo da prekinemo pre nego što je saslušamo.
U ovu svetinju na Kosovu i Metohiji svakodnevno stižu poklonici iz svih krajeva, a gostoljubivi domaćini poručuju da im ništa nam ne trebate, samo Srbi posećuju svetinje u što većem broju.
Na Miholjdan su Vuk, Teodora i Lazar krenuli tragom neobičnog pisma, a susret sa usamljenim starcem i zapuštenim voćnjakom naučio ih je da se najveće bogatstvo krije u dobroti, prijateljstvu i delima ljubavi.
Dok jedni prvi put dolaze na Gazimestan, drugi mu se vraćaju godinama, a prizor stotina Srba koji u tišini i molitvi odaju počast knezu Lazaru i kosovskim junacima svedoči da sećanje na stradale ne bledi.
U Crkvi Svetog kneza Lazara u Aleksandriji, u Sidneju, poglavar Srpske pravoslavne crkve pozvao je srpski narod da iskušenja savremenog doba prihvati kao priliku da se još više približi Crkvi i Bogu.
Svinjski vrat, slanina, ćevapi i pečene paprike daju punoću ukusa ovom omiljenom jelu juga Srbije, a pravi način pripreme čini razliku između običnog ručka i specijaliteta kao iz leskovačkog restorana.
Kroz primer cara Davida, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto ispovest nije kraj duhovne borbe i zbog čega istinsko pokajanje traži suočavanje sa sopstvenim slabostima i trajnu promenu života.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
