U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, protojerej Andrej Tkačov objašnjava šta činiti kada pokajanje postaje teret, a želja za svetošću sudara se sa našim slabostima.
Na ispovesti, jjudi pred analojem sa Jevanđeljem iznose, izgovaraju, istržu iz duše s vremena na vreme realne teškoće, a ponekad i asortiman crkveno-slovenskih reči i asketsku retoriku, ne uvek umesnu.
Na primer, čovek na ispovesti redovno nabraja ono što on nema: „Nema trpljenja“, „nema smirenja“ i tako dalje. Hvatam sebe u misli: može li biti takvo vreme kada bi ti (ja, ona, oni) mogao reći: „Sa smirenjem sam uredu. Samo strpljenje nedostaje?“ Naravno, niko od nas ne može da pretpostavi da će takvo vreme nastupiti. Nedostatak strpljenja, molitvene sabranosti, istog onog smirenja, koje je svima na ustima, ali čini se da niko ne razume šta je to… Odsustvo svih tih dobrodetelji predstavlja se kao neki večni nedostatak. Ja bih pobegao od čoveka koji smatra o sebi da je „veoma smiren“.
Kao posledica, rađa se pitanje: da li je neophodno svaki put na ispovesti ponavljati te svete konstante? Prećutno, one treba da budu jasne i svešteniku koji ispoveda i čoveku koji je došao na ispovest. Prećutno, mnoge stvari su jasne. Ako čovek nije prvi put došao kod istog sveštenika, tim pre. Treba li, na primer, žena od preko 50 godina da objašnjava svešteniku kojeg poznaje da nema 19? Sumnjam. Osim, po principu: „A, da popričamo?“
Dakle, neke očigledne stvari povremeno se mogu stavljati pod navodnike, uključujući razumljivi i neizbežni nedostatak gorenavedenih dobrodetelji kod svih nas, zar ne? Samo pitam i ništa ne konstatujem.
Pokajne reči mirjana ne treba da se odlikuju izlišnim asketskim terminima: „Potpuno poslušanje“, „silazak uma u srce“, „neprestane suze za grehe“. Postoje ljudi u čijim ustima su ove reči pune smisla. Ali postoje i ljudi koji ove reči ne smeju da izgovore, s obzirom da njihov smisao, ni vrednost, ni ukus još uvek nisu spoznali.
Kada čovek govori da je „rasejan u molitvi“, a da mu „vera nije vatrena“, i „napadaju ga sumnje“, sve je to umesno s vremena na vreme, ali nikako ne svaki put, kao napamet naučena pesmica. Tada je bolje reći: kajem se što nisam anđeo.
Svetli anđeli imaju ognjenu veru, nerasejanu molitvu; kod njih nema uninija, ni ovozemaljskog straha, ni malodušnosti. Nema umora. Dok ja sve to imam. I još nešto imam: želim biti kao anđeo, ali ne uspeva mi. Ni malo. Zato se i kajem. „Kajem se“ je malo! Od tog razdora između želje i realnosti čovek može upasti u uninije i očaj. Želim da živim na nebu, a koprcam se u blatu, i nema kraja tom bolesnom razdoru. Iz ovakvog stradanja rađa se mnogo problema i rezultat su mnoge otpale duše.
Eto zašto su sveti oci rekli: ukoliko vidiš početnika koji se uznosi na nebo, povuci ga za noge. I evo zašto je vrlo važno usklađivati, uz pomoć mudrog saveta i sopstvenog rasuđivanja, stepen ličnog duhovnog zdravlja sa merom podviga na našim leđima.
Duhovni trud koji nije po meri čoveku može slomiti, osakatiti čoveka. Tada je prisutno i istinsko uninije i potpuno odstupanje od vere. Ne daj Bože!
U gresima i nedostatku asketskog karaktera ne treba se primarno kajati. Na primer, gresi poput „nepročitanog do kraja pravila“, „preskakanje čitanja Psaltira“, „parčeta ribe“ i slično nemaju pravo da privuku glavnu pažnju pokajnika. Ljudi su, poput odeće koju su pojeli moljci, izjedeni lažima, uvredama, praznim pričama (to čak neću nazvati visokim terminom „praznoslovlje“), kao i lenjošću, zavišću i svakojakom sujetom.
Uz takvo duševno raspoloženje, pokušaji duhovnih podviga liče na pokušaj da se odigra lepa melodija na apsolutno raštimovanom instrumentu. I note su ispravne (čitaj – asketske preporuke) i muzičar je dobar (blagodat Božja ne prestaje). Ipak, iz dirki izlazi neki „pseći valcer“ – neuspešno, jer je instrument pokvaren.
Bog traži od nas svetost, a ne neurozu. Ne treba da Mu prinosimo tuđe reči, mada i vrlo ispravne i dobre. Treba da Mu prinosimo sopstveni život, ma koliko da je težak za izgovaranje. A dobrodetelj, kako kaže prepodobni Serafim, „nije kruška, od jednom je ne možeš pojesti“.
U Svetom pismu i učenju svetih otaca, pokajanje je opisano kao neprestani podvig.
Samo iskreno pokajanje priprema dušu za svetu tajnu pričešća - bez njega pristupanje svetom putiru je prazan hod.
Svetitelj nas podseća da nijedna duša nije izgubljena, a tajna duhovnog mira leži u iskrenom obraćenju i poverenju u Gospoda.
Sveštenik objašnjava kako iskreno kajanje otvara put oproštaju i za najteže prestupe, dok ritual sam po sebi ne garantuje automatsko spasenje.
Obnovitelj i iguman brojnih srpskih manastira objašnjava kako mala svakodnevna dela mogu osloboditi čoveka od nevidljivih sila koje ga drže u haosu.
Spor u parohiji Sabornog hrama Svetog Save u Klivlendu prerastao je u višemesečni sukob zbog smene sveštenika i pitanja finansijske odgovornosti u Eparhiji istočnoameričkoj.
Osvećeno znamenje koje je potonulo pre plivanja pronađeno je dan kasnije i sada se čuva u hramu Svete Trojice, gde mu vernici prilaze na poklonjenje i celivanje.
Sačuvano je njegovo žitije, koje govori o brojnim delima isceljenja, pa i vaskrsenja iz mrtvih.
Bez pompe i velikih reči, u molitvi i sabranosti, Sabor Svetog Jovana Krstitelja u ostroškoj svetinji protekao je kao retka prilika da se vera ne objašnjava - već doživi.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Obnovitelj i iguman brojnih srpskih manastira objašnjava kako mala svakodnevna dela mogu osloboditi čoveka od nevidljivih sila koje ga drže u haosu.
Osvećeno znamenje koje je potonulo pre plivanja pronađeno je dan kasnije i sada se čuva u hramu Svete Trojice, gde mu vernici prilaze na poklonjenje i celivanje.
Beda, glad i siromaštvo nisu samo društveni problemi, već i pokazatelji odnosa ljudi prema zapovesti ljubavi.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Beda, glad i siromaštvo nisu samo društveni problemi, već i pokazatelji odnosa ljudi prema zapovesti ljubavi.
Preteča Gospodnji jedini je svetac koji se u Pravoslavnoj crkvi proslavlja čak sedam puta godišnje – kroz praznike koji prate njegov život, služenje, stradanje i čudesnu istoriju njegove najveće svetinje.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
