U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, protojerej Andrej Tkačov objašnjava šta činiti kada pokajanje postaje teret, a želja za svetošću sudara se sa našim slabostima.
Na ispovesti, jjudi pred analojem sa Jevanđeljem iznose, izgovaraju, istržu iz duše s vremena na vreme realne teškoće, a ponekad i asortiman crkveno-slovenskih reči i asketsku retoriku, ne uvek umesnu.
Na primer, čovek na ispovesti redovno nabraja ono što on nema: „Nema trpljenja“, „nema smirenja“ i tako dalje. Hvatam sebe u misli: može li biti takvo vreme kada bi ti (ja, ona, oni) mogao reći: „Sa smirenjem sam uredu. Samo strpljenje nedostaje?“ Naravno, niko od nas ne može da pretpostavi da će takvo vreme nastupiti. Nedostatak strpljenja, molitvene sabranosti, istog onog smirenja, koje je svima na ustima, ali čini se da niko ne razume šta je to… Odsustvo svih tih dobrodetelji predstavlja se kao neki večni nedostatak. Ja bih pobegao od čoveka koji smatra o sebi da je „veoma smiren“.
Kao posledica, rađa se pitanje: da li je neophodno svaki put na ispovesti ponavljati te svete konstante? Prećutno, one treba da budu jasne i svešteniku koji ispoveda i čoveku koji je došao na ispovest. Prećutno, mnoge stvari su jasne. Ako čovek nije prvi put došao kod istog sveštenika, tim pre. Treba li, na primer, žena od preko 50 godina da objašnjava svešteniku kojeg poznaje da nema 19? Sumnjam. Osim, po principu: „A, da popričamo?“
Dakle, neke očigledne stvari povremeno se mogu stavljati pod navodnike, uključujući razumljivi i neizbežni nedostatak gorenavedenih dobrodetelji kod svih nas, zar ne? Samo pitam i ništa ne konstatujem.
Pokajne reči mirjana ne treba da se odlikuju izlišnim asketskim terminima: „Potpuno poslušanje“, „silazak uma u srce“, „neprestane suze za grehe“. Postoje ljudi u čijim ustima su ove reči pune smisla. Ali postoje i ljudi koji ove reči ne smeju da izgovore, s obzirom da njihov smisao, ni vrednost, ni ukus još uvek nisu spoznali.
Kada čovek govori da je „rasejan u molitvi“, a da mu „vera nije vatrena“, i „napadaju ga sumnje“, sve je to umesno s vremena na vreme, ali nikako ne svaki put, kao napamet naučena pesmica. Tada je bolje reći: kajem se što nisam anđeo.
Svetli anđeli imaju ognjenu veru, nerasejanu molitvu; kod njih nema uninija, ni ovozemaljskog straha, ni malodušnosti. Nema umora. Dok ja sve to imam. I još nešto imam: želim biti kao anđeo, ali ne uspeva mi. Ni malo. Zato se i kajem. „Kajem se“ je malo! Od tog razdora između želje i realnosti čovek može upasti u uninije i očaj. Želim da živim na nebu, a koprcam se u blatu, i nema kraja tom bolesnom razdoru. Iz ovakvog stradanja rađa se mnogo problema i rezultat su mnoge otpale duše.
Eto zašto su sveti oci rekli: ukoliko vidiš početnika koji se uznosi na nebo, povuci ga za noge. I evo zašto je vrlo važno usklađivati, uz pomoć mudrog saveta i sopstvenog rasuđivanja, stepen ličnog duhovnog zdravlja sa merom podviga na našim leđima.
Duhovni trud koji nije po meri čoveku može slomiti, osakatiti čoveka. Tada je prisutno i istinsko uninije i potpuno odstupanje od vere. Ne daj Bože!
U gresima i nedostatku asketskog karaktera ne treba se primarno kajati. Na primer, gresi poput „nepročitanog do kraja pravila“, „preskakanje čitanja Psaltira“, „parčeta ribe“ i slično nemaju pravo da privuku glavnu pažnju pokajnika. Ljudi su, poput odeće koju su pojeli moljci, izjedeni lažima, uvredama, praznim pričama (to čak neću nazvati visokim terminom „praznoslovlje“), kao i lenjošću, zavišću i svakojakom sujetom.
Uz takvo duševno raspoloženje, pokušaji duhovnih podviga liče na pokušaj da se odigra lepa melodija na apsolutno raštimovanom instrumentu. I note su ispravne (čitaj – asketske preporuke) i muzičar je dobar (blagodat Božja ne prestaje). Ipak, iz dirki izlazi neki „pseći valcer“ – neuspešno, jer je instrument pokvaren.
Bog traži od nas svetost, a ne neurozu. Ne treba da Mu prinosimo tuđe reči, mada i vrlo ispravne i dobre. Treba da Mu prinosimo sopstveni život, ma koliko da je težak za izgovaranje. A dobrodetelj, kako kaže prepodobni Serafim, „nije kruška, od jednom je ne možeš pojesti“.
U Svetom pismu i učenju svetih otaca, pokajanje je opisano kao neprestani podvig.
Samo iskreno pokajanje priprema dušu za svetu tajnu pričešća - bez njega pristupanje svetom putiru je prazan hod.
Svetitelj nas podseća da nijedna duša nije izgubljena, a tajna duhovnog mira leži u iskrenom obraćenju i poverenju u Gospoda.
Sveštenik objašnjava kako iskreno kajanje otvara put oproštaju i za najteže prestupe, dok ritual sam po sebi ne garantuje automatsko spasenje.
U manastiru Svetog Aleksandra Nevskog u Ugljeviku okupio se veliki broj vernika da se pokloni mirotočivoj ikoni „Umekšanje zlih srca“
Kada su ga sudija savetovale da se odrekne Hrista i prizna rimske bogove, rekao je: "Ne mogu promeniti bolje za gore!"
Crkva podseća da rat nikada ne donosi istinsku pobedu, već samo stradanje, razaranje i nove podele među ljudima.
U pravoslavnom duhu, osuda se ne smatra tek ljudskom manom, već dubokom ranom duše koja udaljava od Boga.
U Patrijaršijskom dvoru u Beogradu istaknuta je važnost razumevanja među vernicima različitih tradicija; susretu su prisustvovali i ključni predstavnici Islamske zajednice i Patrijaršijskog Kabineta.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Na predavanju u Kosovskom Pomoravlju episkop novobrdski naglasio dvostruko značenje ispovesti – pokajanje i slavljenje Boga i objasnio kako ona čisti savest i jača veze unutar crkvene zajednice.
Pravoslavna tradicija uči da nema "malih" i "velikih" grehova , već da svaki greh koji opterećuje savest treba izneti, bez obzira na stid, strah ili bojazan od osude.
Crkva podseća da rat nikada ne donosi istinsku pobedu, već samo stradanje, razaranje i nove podele među ljudima.
U pravoslavnom duhu, osuda se ne smatra tek ljudskom manom, već dubokom ranom duše koja udaljava od Boga.
U besedi za subotu druge sedmice Velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički osvetljava paradoks vere: ono zbog čega se vernik izvrgava podsmehu pred ljudima može biti upravo ono što ga približava večnosti i sudu nebeskom.
Svetitelj našeg vremena objašnjava kako u trenucima kada nas život pritiska i iscrpljuje, predanje Božjoj volji otkriva snagu koja menja srce i um.
U manastiru Svetog Aleksandra Nevskog u Ugljeviku okupio se veliki broj vernika da se pokloni mirotočivoj ikoni „Umekšanje zlih srca“
Ketrin Krik je od audicija za filmove došla do punih arena i miliona pregleda, uz egzorcizme obećava isceljenja, dok verski analitičari upozoravaju da iza svega stoji zloupotreba vere i profit.
Dok istraživanja beleže rast broja onih koji se izjašnjavaju kao vernici, otac Vasilije podseća na razliku između spoljašnje discipline i istinskog preobražaja i pobožnosti.
Na univerzitetu u Kjotu napravljen je humanoid Budaroid koji odgovara na pitanja ljudi, učestvuje u obredima i prilagođava svoje odgovore svakom sagovorniku.
U besedi za subotu druge sedmice Velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički osvetljava paradoks vere: ono zbog čega se vernik izvrgava podsmehu pred ljudima može biti upravo ono što ga približava večnosti i sudu nebeskom.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete mučenike u Evgeniji po starom i Svete sedam sveštenomučenika hersonskih po novom kalendaru. Katolici takođe proslavljaju Svete Perpetuu i Felicitu, dok su muslimani u mesecu ramazana, a u judaizmu danas nema većeg praznika.
Svetitelj našeg vremena objašnjava kako u trenucima kada nas život pritiska i iscrpljuje, predanje Božjoj volji otkriva snagu koja menja srce i um.
