DA LI JE ISPOVEST OBAVEZNA PRE SVAKOG PRIČEŠĆA: Otac Vadim rešava dilemu o kojoj se u Crkvi često ćuti, a svi o njoj razmišljaju

Malo je pitanja koja među vernicima izazivaju toliko nedoumica, tihe nelagode i unutrašnjih preispitivanja kao ono koje se, često bez glasa, postavlja pred vratima oltara: da li je ispovest obavezna pre svakog pristupanja čaši? Za jedne je odgovor odavno jasan i nepromenljiv, za druge izvor stalne zbunjenosti, a za treće razlog da se od pričešća udalje duže nego što bi trebalo. Upravo u toj tački - između straha, navike i nerazumevanja - počinje razgovor o smislu pokajanja i mestu ispovesti u životu Crkve.

Kanone i učenje Svetih Otaca o ovom pitanju razložno i mirno objašnjava klirik Odeske eparhije, protojerej Vadim Gladkij. On odmah ukazuje na koren problema:

- Mislim da je glavni uzrok problema u nerazumevanju suštine Tajne pokajanja. Za mnoge mirjane i sveštenike ona je postala jedan od uslova ili, na neki način, ‘propusnica’ za pričešće.

Upravo taj mehanički odnos prema ispovesti, objašnjava otac Vadim, postepeno je stvorio utisak da je ona administrativni korak, a ne duhovni događaj. Pri tom, podseća on, u crkvenim kanonima ne postoji izričit zahtev obavezne ispovesti pre svake evharistije, niti takvu praksu kao pravilo propisuju Sveti Oci, iako se u njihovim spisima često govori o očišćenju savesti i odlučnosti da se grehu više ne popušta.

tolga ildun / Shutterstock.com

 

Kada se pomešaju različite duhovne stvarnosti

Problem, kako naglašava, nastaje onda kada se u istu ravan stavljaju različite duhovne stvarnosti. Tajna pokajanja, po njegovim rečima, nije obično nabrajanje svakodnevnih slabosti, nego tajna ponovnog sjedinjenja sa Crkvom onih koji su od nje otpali zbog smrtnih grehova — zbog čega se ona u predanju naziva i „drugim krštenjem“. Zato je, objašnjava otac Vadim, nužno razlikovati ovu tajnu od svakodnevnog pokajnog obraćanja Bogu za grehe koji ne odvajaju čoveka od crkvenog života, kao i od stare monaške prakse otkrivanja pomisli duhovniku.

Da su lična odgovornost i unutrašnje ispitivanje savesti temelj pripreme za pričešće, svedoči i apostol Pavle: „Neka čovek ispituje sebe, i tako neka jede od hleba ovoga i pije iz čaše ove“ (1Kor 11,28). Otac Vadim podseća da ovde apostol jasno stavlja naglasak na samopreispitivanje, a ne na spoljašnju kontrolu. Sveti Jovan Zlatousti, tumačeći ove reči, kaže da apostol zapoveda da ne ispitujemo jedni druge, nego samoga sebe, „uređujući sudilište bez javnosti i razotkrivanje bez svedoka“. Ta misao i danas zvuči kao poziv na ličnu odgovornost, a ne na formalno ispunjavanje pravila.

Ukrajinska Pravoslava Crkva

 

Šta kažu Sveti Oci o lakim i teškim gresima

Posebno mesto u ovom razmatranju zauzima svedočanstvo Svetog Anastasija Antiohijskog. On pravi jasnu razliku između slabosti u koje čovek pada usled rasejanosti, strasti ili nemara i teških, razarajućih grehova. Ako čovek pada u „oprostive pogreške“, kaže Sveti Anastasije, i koreći sebe ispoveda ih Bogu, može da pristupa pričešću. Ali ako čini teške, nečiste i zle grehe ili nosi u sebi zlopamćenje, tada — dok se ne pokaje na dostojan način, kroz samu tajnu - ne treba da se dotiče Božanskih Tajni.

Iz toga, zaključuje otac Vadim, proizlazi jasna duhovna logika: za neke grehe dovoljno je unutrašnje, umno ispovedanje pred Bogom, dok oni koji čoveka stvarno odvajaju od crkvenog Tela zahtevaju tajnu ponovnog sjedinjenja sa Crkvom, koja se vrši kroz sveštenika. Upravo zato, podseća on, u mnogim pomesnim Crkvama ispovest nije vezana za svako pričešćivanje, nego za slučaj pada u smrtni greh.

Otac Vadim je izričit i u jednoj drugoj stvari:

- Uveren sam da istinska ispovest ne može biti na svakoj liturgiji.

Shutterstock/Klavdiia Arziukova

 

Zašto se pokajanje ne može svesti na rutinu

Pokajanje, kako kaže, nije spisak propusta, nego duboka promena uma i srca - proces koji traži vreme, tišinu, unutrašnji rad i preobražaj načina mišljenja. Ako se taj proces ponavlja prečesto i bez unutrašnje dubine, on se neminovno pretvara u formu, u razgovor o životnim teškoćama ili, još gore, u uverenje da čovek bez posredstva sveštenika ne može ni da zamoli Boga za oproštaj.

Posledice takvog odnosa, primećuje on, vidljive su u praksi: umesto sabranog, molitvenog učešća u liturgiji, pojavljuju se redovi za „propusnicu“. I to uprkos činjenici da u samom poretku liturgije postoje molitve u kojima se Bog moli i za oproštaj grehova i za pričešće „ne na sud ili na osudu“.

Naravno, život Crkve nije apstraktna šema. Postoje ljudi koji prvi put ulaze u hram, postoje i oni koji ne umeju da razlikuju težinu sopstvenih padova. Ali, kako zaključuje otac Vadim, tamo gde u parohiji postoji zdrav evharistijski život, sveštenik poznaje svoje vernike i može da ih blagosilja za pričešće i bez formalne, uvek iznova ponavljane ispovesti. A za one koje ne poznaje - uvek će se naći vreme za razgovor, za razjašnjenje i, ako je potrebno, za istinsko i sadržajno pokajanje.

Upravo u tome, čini se, leži i najvažniji odgovor na staru dilemu: ne u pravljenju redova i navika, nego u povratku smislu - i pokajanja i pričešća.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara