DA LI JE ZABRANJENO CELIVATI I DODIRIVATI IKONE ODMAH POSLE PRIČEŠĆA? Evo šta govore vernici, a šta kaže Crkva

Među vernicima se često može čuti savet:

— Nemoj da ljubiš ikonu odmah posle pričešća!

U mnogim hramovima, osobito nedeljom i praznicima, ta rečenica šapatom prelazi od čoveka do čoveka. Jedni opominju druge, u želji da pokažu revnost; drugi sumnjičavo sležu ramenima, pitajući se — da li je to zaista pravilo Crkve ili samo ljudska nedoumica?

Odgovor na ovu čestu dilemu dao je sveštenik Jevgenij Murzin, jednostavno i smireno:

— Ne postoje pravila koja zabranjuju da vernici celivaju ikone nakon pričešća.
Pitanje bi, međutim, drugačije trebalo postaviti: zašto bi neko ko je upravo primio Telo i Krv Gospoda Isusa Hrista požurio da se celiva sa ikonom, pa makar ona bila i naročito poštovana? — istakao je otac Jevgenij.

U duhu liturgijskog reda i sabornog duha bogosluženja, otac Jevgenij podseća da u trenutku pričešćivanja postoji određena dinamika i poredak. Vernici se kreću ka čaši, zatim prilaze stolu za zapivku, pa se tiho udaljavaju prema izlazu iz hrama.

shutterstock

 

— Stoga, da se ne bi remetio taj poredak i uvodili elementi haotičnog kretanja, poželjno je da se izbegavaju dodatni, pa čak i pobožni postupci poput probijanja kroz redove pričesnika i molitvenika radi prilaska ikoni. Uvek se može sačekati da se bogosluženje završi, pa onda mirno prići časnom liku.

Duhovni mir koji se nastanjuje u čovekovoj duši nakon primanja Svete Tajne ne bi trebalo da bude narušen brigom o tome da li je uspeo da priđe i poljubi ikonu. Kao što kaže Jevanđelje, Bog ne gleda na spoljašnje izraze pobožnosti, već na srce čovekovo.

Otac Jevgenij je podsetio i na izazove koje je donela pandemija, kada su i najdrevnije crkvene prakse morale biti prilagođene okolnostima zaraze:

— Tokom pandemije pitanje ljubljenja ikona dobilo je i sanitarno-higijenski aspekt. Tako je u dokumentu Svetog Sinoda, usvojenom još tokom prvog talasa koronavirusa, vernicima preporučeno da se uzdrže od celivanja svetinja i ruku sveštenoslužitelja. Pristalicama „starog pobožnog običaja“ treba da bude jasno da preventivne mere u vreme pandemije nisu bile znak neverja, već neophodna opreznost, koja je primenjivana kroz celu istoriju Crkve.

Foto: Eparhija mileševska

 

Duh Crkve je uvek bio razuman, bogomudro promišljen. Prilagođavanja u spoljašnjim formama, bilo zbog epidemiološke situacije ili liturgijskog reda, nikada nisu bila znak slabljenja vere — naprotiv, često su poziv na dublje sabranje.

— Promene u spoljašnjem izrazu crkvene pobožnosti, koje su pritom privremenog karaktera, ne treba da utiču na duhovni život vernika. Potreba da se uzdržimo od ranije uobičajenih postupaka ne čini našu molitvu i veru slabijima i ništa ne menja u našem odnosu prema Bogu.

U tom svetlu, možda je bolje — umesto da se trudimo da po svaku cenu celivamo svaku ikonu odmah posle pričešća, da u duhu jevanđeljskog carinika stanemo sa strane, tiho i smireno, i u srcu izgovorimo molitvu zahvalnosti. Jer Hristos, Koga smo upravo primili, već prebiva u nama: živ, prisutan, stvaran. I to je najvažniji susret.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara