Ko je i kada naslikao ovu Kazansku ikonu – nije poznato. Najraniji opis sačuvan je u popisu crkvene imovine iz 1822. godine:
Skoro četrdeset godina išao je ka ovom mestu. Georgij Mihajlovič Grečko – kosmonaut, dvostruki heroj Sovjetskog Saveza, doktor fizičko-matematičkih nauka. Godine 1975. fotografisao je Zemlju iz svemira, ali snimanje nije uspevalo – oblaci su potpuno zaklanjali planetu. I iznenada su se razmakli – a kroz otvor se ukazala crkva. To je bila Kazanska crkva u selu Rožnovo, tada u Gorkovskoj oblasti.
Mnoge vekove molitva Presvete Bogorodice štitila je rusku zemlju – od gladi, zemljotresa, vatre, mača, i mnogih drugih zala! Od tada je Georgij Mihajlovič želeo da poseti Rožnovo, hram u kome se nalazi njena čudotvorna ikona, u kome su se i u sovjetsko vreme krštavali, venčavali i opraštali sa ovim svetom...
Verujući je bio još od detinjstva, od vremena kada je tokom Drugog svetskog rata dospeo u okupaciju. Posle tog nezaboravnog leta, raspitivao se o selu Rožnovo i dušom čeznuo da dođe, ali sve do 2013. to nije uspevao. Ipak, uoči teške operacije 2011. godine, vernici su se za njega molili baš u toj drevnoj crkvi. Četiri godine pre svoje smrti, Georgij Mihajlovič je konačno stigao ovde. Sa suprugom je posadio pored hrama hrast i jarebiku – sad su to već velika stabla. I naravno, pomolili su se pred čudotvornim Kazanskim likom Presvete Bogorodice.
"Ikona drevnog slikarstva..."
Wikipedia
Crkveno predanje, koje se vekovima prenosi usmenim putem, kazuje da se ikona Bogorodice ukazala u močvarnoj oblasti Rožkovog kraja, kraj reke Vatome, među zabačenim šumama Zavolžja. Seljaci su je odveli u susedno selo Zaskočihu, u crkvu Svetog Nikole, ali je ujutru nije bilo – ponovo je nađena na Rožkovoj močvari. Tri puta su je vraćali u Zaskočihu – tri puta se vraćala nazad. Tada je baš tu, gde sad leži Rožnovo, podignut hram.
Ko je i kada naslikao ovu Kazansku ikonu – nije poznato. Najraniji opis sačuvan je u popisu crkvene imovine iz 1822. godine:
„...ikona slikarstva veoma drevnog, vrlo lepa, u pozlaćenoj riznici, pokrivalo ukrašeno srebrom, belim, zelenim, tirkiznim kamenjem, kineskim biserima (167 bisera), ukupno 1898 zrna bisera.“
Stanovnici Rožnova i okolnih sela vekovima su duboko poštovali ovu svetinju. A u drugoj polovini 18. veka njeno poštovanje se proširilo daleko van parohije. Godine 1771. kuga je harala Nižnjim Novgorodom i okolinom, ali sela Rožnovo, Bor i susedna mesta bila su pošteđena – veruje se zahvaljujući molitvama pred čudotvornom ikonom.
Krajem 19. veka ikona je ponovo izbavila ljude – tada od kolere. Napravljen je kovčeg u obliku kapele sa tri kupole i krstovima, od mesinga, kako bi se ikona mogla nositi u litijama. Na kovčegu su i likovi Svetog Nikole i Svete Aleksandre. Na njemu piše da je izrađen „u znak sećanja na krunisanje Njihovih Carskih Veličanstava Nikolaja Aleksandroviča i Aleksandre Fjodorovne“. Danas se ikona još uvek nalazi u tom kovčegu.
Nakon izbavljenja od kolere 1888. godine, napravljena je i verana kopija ikone – i ona se danas nalazi u Kazanskoj crkvi i poštovana je kao čudotvoran.
U čast svetog lika
Prvi hram u Rožnovu podignut je 1673. godine, po blagoslovu prvog nižnjenovgorodskog episkopa, mitropolita Filareta. Bio je to drveni hram, koji je kasnije zamenjen kamenom crkvom posvećenom Kazanskoj Bogorodici, s oltarom u čast proroka Ilije. Uz njega je podignut i zvonik od 27 metara. Crkva je vremenom obnavljana, ali je zvonik sačuvao svoj prvobitni izgled, s izrezbarenim keramičkim pločicama iz Balašne i pokriven keramičkim crepom.
Nekada su pored crkve bile i dve kapele. Jedna, drvena, podignuta je na mestu ukazanja ikone. Druga, zidana sa pet kupola, podignuta je krajem 19. veka u čast cara Aleksandra III. Sazidana je na inicijativu lokalnog zemaljskog činovnika Vladimira Nikolajeviča Listova. Nažalost, do danas nisu sačuvane.
Na kraju 17. veka u Rožnovu je bilo samo 29 kuća, ali je parohija bila velika, jer je bilo mnogo okolnih sela. Znamo da se za praznik Kazanske ikone u jesen u Rožnovu održavao vašar.
U gorčini iskušenja
printskrin youtube/SKAI.gr
Monah, ilustracija
Godine 1917. u Rožnovo dolazi sveštenik Nikolaj Ivanovič Zolotov, koji je ostavio hroniku crkvenog života. Preminuo je 1924. godine, na treći dan Vaskrsne sedmice.
Godine 1922. u crkvi su konfiskovani dragocenosti, uključujući i čudotvornu ikonu sa pozlaćenim okovom. Ipak, vernici su je ubrzo otkupili – ali bez riznice. Crkva je zatvorena 1939. godine, ali su ključevi bili sakriveni. Ponovo je otvorena 1944. godine.
Crkva od tada više nije zatvarana. Mnogi sveštenici služili su ovde, među njima i duhovnik Gorkovske eparhije, starac protojerej Grigorije Dolbunov.
Otac Dimitrije
Godine 1982. u Rožnovo dolazi sadašnji sveštenik – danas mitroforni protojerej Dimitrije Gurjanov. Bio je student konzervatorijuma i želeo je da postane dirigent crkvenog hora. Došao je kod vladike Nikolaja (Kutepova) s tom molbom – a vladika mu kaže:
– Hajde ti lepo da se rukopolažeš!
Mlad i zbunjen, poslušao je. I tako počinje njegovo dugogodišnje služenje u Rožnovu. Na početku je obnovio crkvenu portu i krenuo da traži pomoć od direktora lokalnih preduzeća. I uspelo je! Dobili su ciglu, materijal, volontere. Podigli su veliku dvospratnu zgradu – krstionicu. I partijski rukovodilac iz Bora bio je zapanjen: "Kad bi kod nas ovako brzo gradili kao vi!“, rekao je tad.
Devedesetih godina Rožnovo postaje prvo metohijsko imanje obnovljenog Divejevskog manastira. Kasnije, kada su bliže Divejevu otvorena nova podvorja, hram se vratio svom parohijskom statusu.
Parohija koja raste
Crkva je sada obnovljena, oslikana, ima savremeno grejanje, ali se i dalje osvetljava svećama – i to greje dušu. Na mestu gde se ikona ukazala, podignuta je nova kapela, ukrašena mozaicima. Mesto je mirno i blagosloveno.
- Rožnovo je posebno mesto – kaže mati Marina, supruga oca Dimitrija. Ovde živimo pod Pokrovom Bogorodice. Ima i tuge, ali uvek osećamo pomoć.
Njihova deca i unuci takođe služe Crkvi. Sin i zet su protodijakoni, kćeri – supruge sveštenoslužitelja, i obe su horovođe. Više generacija odraslo je u crkvi, a sada donose svoju decu i unuke.
Svedočanstva vernih
Jedna od parohijanki, Natalija Koroljova iz Bora, došla je u hram još kao devojčica, teško bolesna. Lekari nisu znali kako da joj pomognu. Majka joj se molila – i Natalija je ozdravila. Danas kaže:
– Ima hramova u gradu, ali ovaj je naš. Ovde smo osetili silu Božiju i zaštitu Bogorodice. Prvi put kada sam išla u litiju 1998. godine, osećala sam kao da ne hodam po zemlji – kao da nas nebo nosi. Tada sam shvatila: bez Boga ne možemo. A majčina molitva – biva uslišena.
Danas ona i njen muž ne propuštaju ni jedan praznik u Rožnovu. Vernici dolaze i iz sela i iz grada, mole se, učestvuju u litijama, posećuju kapelu – pored koje rastu drveća koje su zasadili supružnici Grečko.
I ako su ateisti nekad govorili: „Gagarin je bio u svemiru – i Boga nije video“, Gospod je svog slugu Georgija iz svemira doveo do svetog hrama. Njegov pogled pao je na zlatne kupole Kazanskog hrama.
Bogu su drage jednostavne stvari: da se molimo za sve i da volimo sve ljude. Voleti znači dati prostor drugome, a ne nametati se. Svet je prepun krstova i molitvi „po dužnosti“.
Manastir Dajbabe kod Podgorice, u kojem počivaju mošti Svetog Simeona Dajbabskog, spolja izgleda kao skromna crkva uz planinu, dok se unutra kriju pećinski hodnici i freske naslikane na kamenu.
U okviru pokloničkog putovanja, posetili smo manastir u podnožju Prokletija, poklonili se moštima Svetog kralja Stefana Dečanskog i upoznali se sa duhovnim i kulturnim nasleđem jedne od najznačajnijih srpskih zadužbina.
U ovu svetinju na Kosovu i Metohiji svakodnevno stižu poklonici iz svih krajeva, a gostoljubivi domaćini poručuju da im ništa nam ne trebate, samo Srbi posećuju svetinje u što većem broju.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Episkop Jerotej je u svom pozdravnom slovu zahvalio arhijerejima, sveštenstvu, sestrinstvu manastira, gostima i vernom narodu na radosti evharistijskog sabranja, a prazničnu besedu "proizneo" je vladika Heruvim.
U ovu svetinju na Kosovu i Metohiji svakodnevno stižu poklonici iz svih krajeva, a gostoljubivi domaćini poručuju da im ništa nam ne trebate, samo Srbi posećuju svetinje u što većem broju.
Zbog izgradnje Hidroelektrane „Mratinje“ svetinja iz 16. veka morala je da bude rastavljena i preneta na novu lokaciju, zajedno sa dragocenim freskama, riznicom i svedočanstvima o srpskoj duhovnoj baštini.
Sagrađen tamo gde se planinska reka gubi pod zemljom, a stena postaje zid crkve, manastir Crna Reka čuva mošti Svetog Petra Koriškog i jedinstveno nasleđe srpskog pećinskog monaštva.
Nisu se odrekli Hrista ni pred najtežim mukama, a njihovo stradanje za vreme cara Dioklecijana obeležio je događaj koji je mnoge naveo da poveruju u Hrista.
Sveti oci različito tumače šta će se dogoditi sa celokupnom tvorevinom u večnosti. Pitanje da li životinje imaju mesto u budućem životu povezano je i sa učenjem o ljudskoj duši, molitvi i odnosu prema Božjim stvorenjima.
Izmenama svešteničke zakletve zabranjeno je javno istupanje u ime Crkve bez blagoslova vladike, uz nova ograničenja za izjave u medijima i na društvenim mrežama.
Prema pravoslavlju, roditeljska uloga ne svodi se samo na pružanje ljubavi i zaštite, već obuhvata i odgovornost da se dete usmerava, uči samokontroli i razvija osećaj za granice.
Moć skromnosti i nepokolebljiva ljubav prema Gospodu i ljudima, kao i celokupno duhovno nasleđe jednog od najvećih ruskih svetitelja, inspirišu verni narod do današnjeg dana.
Manastir Dajbabe kod Podgorice, u kojem počivaju mošti Svetog Simeona Dajbabskog, spolja izgleda kao skromna crkva uz planinu, dok se unutra kriju pećinski hodnici i freske naslikane na kamenu.
U okviru pokloničkog putovanja, posetili smo manastir u podnožju Prokletija, poklonili se moštima Svetog kralja Stefana Dečanskog i upoznali se sa duhovnim i kulturnim nasleđem jedne od najznačajnijih srpskih zadužbina.
U ovu svetinju na Kosovu i Metohiji svakodnevno stižu poklonici iz svih krajeva, a gostoljubivi domaćini poručuju da im ništa nam ne trebate, samo Srbi posećuju svetinje u što većem broju.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
U okviru pokloničkog putovanja, posetili smo manastir u podnožju Prokletija, poklonili se moštima Svetog kralja Stefana Dečanskog i upoznali se sa duhovnim i kulturnim nasleđem jedne od najznačajnijih srpskih zadužbina.
Na praznik Svetog apostola Tome, Teodora i Luka kreću u neobičnu avanturu koja će ih naučiti da iza tuđeg ćutanja ponekad stoji priča koju ne smemo da prekinemo pre nego što je saslušamo.
U ovu svetinju na Kosovu i Metohiji svakodnevno stižu poklonici iz svih krajeva, a gostoljubivi domaćini poručuju da im ništa nam ne trebate, samo Srbi posećuju svetinje u što većem broju.
Na Miholjdan su Vuk, Teodora i Lazar krenuli tragom neobičnog pisma, a susret sa usamljenim starcem i zapuštenim voćnjakom naučio ih je da se najveće bogatstvo krije u dobroti, prijateljstvu i delima ljubavi.
Prema pravoslavlju, roditeljska uloga ne svodi se samo na pružanje ljubavi i zaštite, već obuhvata i odgovornost da se dete usmerava, uči samokontroli i razvija osećaj za granice.
Od bogoslovskih dela i knjiga o svetiteljima do naslova posvećenih istoriji i kulturi, posetioci mogu da otkriju bogatstvo pravoslavne duhovne baštine.
Podsećajući na čuda iz Svetog pisma, veliki srpski duhovnik objašnjava šta znači glas Gospodnji na vodama i zašto su apostoli i svetitelji primer poslušnosti koju bi svaki hrišćanin trebalo da sledi.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
Google News
