Ko je i kada naslikao ovu Kazansku ikonu – nije poznato. Najraniji opis sačuvan je u popisu crkvene imovine iz 1822. godine:
Skoro četrdeset godina išao je ka ovom mestu. Georgij Mihajlovič Grečko – kosmonaut, dvostruki heroj Sovjetskog Saveza, doktor fizičko-matematičkih nauka. Godine 1975. fotografisao je Zemlju iz svemira, ali snimanje nije uspevalo – oblaci su potpuno zaklanjali planetu. I iznenada su se razmakli – a kroz otvor se ukazala crkva. To je bila Kazanska crkva u selu Rožnovo, tada u Gorkovskoj oblasti.
Mnoge vekove molitva Presvete Bogorodice štitila je rusku zemlju – od gladi, zemljotresa, vatre, mača, i mnogih drugih zala! Od tada je Georgij Mihajlovič želeo da poseti Rožnovo, hram u kome se nalazi njena čudotvorna ikona, u kome su se i u sovjetsko vreme krštavali, venčavali i opraštali sa ovim svetom...
Verujući je bio još od detinjstva, od vremena kada je tokom Drugog svetskog rata dospeo u okupaciju. Posle tog nezaboravnog leta, raspitivao se o selu Rožnovo i dušom čeznuo da dođe, ali sve do 2013. to nije uspevao. Ipak, uoči teške operacije 2011. godine, vernici su se za njega molili baš u toj drevnoj crkvi. Četiri godine pre svoje smrti, Georgij Mihajlovič je konačno stigao ovde. Sa suprugom je posadio pored hrama hrast i jarebiku – sad su to već velika stabla. I naravno, pomolili su se pred čudotvornim Kazanskim likom Presvete Bogorodice.
Crkveno predanje, koje se vekovima prenosi usmenim putem, kazuje da se ikona Bogorodice ukazala u močvarnoj oblasti Rožkovog kraja, kraj reke Vatome, među zabačenim šumama Zavolžja. Seljaci su je odveli u susedno selo Zaskočihu, u crkvu Svetog Nikole, ali je ujutru nije bilo – ponovo je nađena na Rožkovoj močvari. Tri puta su je vraćali u Zaskočihu – tri puta se vraćala nazad. Tada je baš tu, gde sad leži Rožnovo, podignut hram.
Ko je i kada naslikao ovu Kazansku ikonu – nije poznato. Najraniji opis sačuvan je u popisu crkvene imovine iz 1822. godine:
„...ikona slikarstva veoma drevnog, vrlo lepa, u pozlaćenoj riznici, pokrivalo ukrašeno srebrom, belim, zelenim, tirkiznim kamenjem, kineskim biserima (167 bisera), ukupno 1898 zrna bisera.“
Stanovnici Rožnova i okolnih sela vekovima su duboko poštovali ovu svetinju. A u drugoj polovini 18. veka njeno poštovanje se proširilo daleko van parohije. Godine 1771. kuga je harala Nižnjim Novgorodom i okolinom, ali sela Rožnovo, Bor i susedna mesta bila su pošteđena – veruje se zahvaljujući molitvama pred čudotvornom ikonom.
Krajem 19. veka ikona je ponovo izbavila ljude – tada od kolere. Napravljen je kovčeg u obliku kapele sa tri kupole i krstovima, od mesinga, kako bi se ikona mogla nositi u litijama. Na kovčegu su i likovi Svetog Nikole i Svete Aleksandre. Na njemu piše da je izrađen „u znak sećanja na krunisanje Njihovih Carskih Veličanstava Nikolaja Aleksandroviča i Aleksandre Fjodorovne“. Danas se ikona još uvek nalazi u tom kovčegu.
Nakon izbavljenja od kolere 1888. godine, napravljena je i verana kopija ikone – i ona se danas nalazi u Kazanskoj crkvi i poštovana je kao čudotvoran.
Prvi hram u Rožnovu podignut je 1673. godine, po blagoslovu prvog nižnjenovgorodskog episkopa, mitropolita Filareta. Bio je to drveni hram, koji je kasnije zamenjen kamenom crkvom posvećenom Kazanskoj Bogorodici, s oltarom u čast proroka Ilije. Uz njega je podignut i zvonik od 27 metara. Crkva je vremenom obnavljana, ali je zvonik sačuvao svoj prvobitni izgled, s izrezbarenim keramičkim pločicama iz Balašne i pokriven keramičkim crepom.
Nekada su pored crkve bile i dve kapele. Jedna, drvena, podignuta je na mestu ukazanja ikone. Druga, zidana sa pet kupola, podignuta je krajem 19. veka u čast cara Aleksandra III. Sazidana je na inicijativu lokalnog zemaljskog činovnika Vladimira Nikolajeviča Listova. Nažalost, do danas nisu sačuvane.
Na kraju 17. veka u Rožnovu je bilo samo 29 kuća, ali je parohija bila velika, jer je bilo mnogo okolnih sela. Znamo da se za praznik Kazanske ikone u jesen u Rožnovu održavao vašar.
Godine 1917. u Rožnovo dolazi sveštenik Nikolaj Ivanovič Zolotov, koji je ostavio hroniku crkvenog života. Preminuo je 1924. godine, na treći dan Vaskrsne sedmice.
Godine 1922. u crkvi su konfiskovani dragocenosti, uključujući i čudotvornu ikonu sa pozlaćenim okovom. Ipak, vernici su je ubrzo otkupili – ali bez riznice. Crkva je zatvorena 1939. godine, ali su ključevi bili sakriveni. Ponovo je otvorena 1944. godine.
Crkva od tada više nije zatvarana. Mnogi sveštenici služili su ovde, među njima i duhovnik Gorkovske eparhije, starac protojerej Grigorije Dolbunov.
Godine 1982. u Rožnovo dolazi sadašnji sveštenik – danas mitroforni protojerej Dimitrije Gurjanov. Bio je student konzervatorijuma i želeo je da postane dirigent crkvenog hora. Došao je kod vladike Nikolaja (Kutepova) s tom molbom – a vladika mu kaže:
– Hajde ti lepo da se rukopolažeš!
Mlad i zbunjen, poslušao je. I tako počinje njegovo dugogodišnje služenje u Rožnovu. Na početku je obnovio crkvenu portu i krenuo da traži pomoć od direktora lokalnih preduzeća. I uspelo je! Dobili su ciglu, materijal, volontere. Podigli su veliku dvospratnu zgradu – krstionicu. I partijski rukovodilac iz Bora bio je zapanjen: "Kad bi kod nas ovako brzo gradili kao vi!“, rekao je tad.
Devedesetih godina Rožnovo postaje prvo metohijsko imanje obnovljenog Divejevskog manastira. Kasnije, kada su bliže Divejevu otvorena nova podvorja, hram se vratio svom parohijskom statusu.
Crkva je sada obnovljena, oslikana, ima savremeno grejanje, ali se i dalje osvetljava svećama – i to greje dušu. Na mestu gde se ikona ukazala, podignuta je nova kapela, ukrašena mozaicima. Mesto je mirno i blagosloveno.
- Rožnovo je posebno mesto – kaže mati Marina, supruga oca Dimitrija. Ovde živimo pod Pokrovom Bogorodice. Ima i tuge, ali uvek osećamo pomoć.
Njihova deca i unuci takođe služe Crkvi. Sin i zet su protodijakoni, kćeri – supruge sveštenoslužitelja, i obe su horovođe. Više generacija odraslo je u crkvi, a sada donose svoju decu i unuke.
Jedna od parohijanki, Natalija Koroljova iz Bora, došla je u hram još kao devojčica, teško bolesna. Lekari nisu znali kako da joj pomognu. Majka joj se molila – i Natalija je ozdravila. Danas kaže:
– Ima hramova u gradu, ali ovaj je naš. Ovde smo osetili silu Božiju i zaštitu Bogorodice. Prvi put kada sam išla u litiju 1998. godine, osećala sam kao da ne hodam po zemlji – kao da nas nebo nosi. Tada sam shvatila: bez Boga ne možemo. A majčina molitva – biva uslišena.
Danas ona i njen muž ne propuštaju ni jedan praznik u Rožnovu. Vernici dolaze i iz sela i iz grada, mole se, učestvuju u litijama, posećuju kapelu – pored koje rastu drveća koje su zasadili supružnici Grečko.
I ako su ateisti nekad govorili: „Gagarin je bio u svemiru – i Boga nije video“, Gospod je svog slugu Georgija iz svemira doveo do svetog hrama. Njegov pogled pao je na zlatne kupole Kazanskog hrama.
"Mnogi se ispovedaju, ali malo njih se kaje!”
Na svom Instagram profilu, otac Predrag Popović podelio je ličnu priču, koja je naišla na izuzetno veliki odjek među njegovim pratiocima.
Bogu su drage jednostavne stvari: da se molimo za sve i da volimo sve ljude. Voleti znači dati prostor drugome, a ne nametati se. Svet je prepun krstova i molitvi „po dužnosti“.
Godine 2012, u pravoslavnom hramu u Kolumbiji, Rodrigo je primio krštenje i dobio duhovno ime Teofilo – što na grčkom znači "bogljubivi".
Ajeti 40:2–3 iz Sure Ghafir podsećaju vernike da sagledaju svoje postupke i pokažu kako Božija pravda i blagodet idu ruku pod ruku.
U vremenu kada mnogi beže od tišine i sopstvenih misli, pouka jednog od najznačajnijih hrišćanskih svetitelja pokazuje kako se upravo u trenucima unutrašnje borbe rađa snaga koja nadvladava očaj.
Devedeset i jedna godina nakon atentata u Marseju, verni narod, potomci kraljevske porodice i učenici iz Topole okupili su se pod svodovima svetinje da se pomole za pokoj duše kralja Aleksandra
Natpisi "4. korpus" i "1981", ispisani na zidu uz sedište Eparhije zahumsko-hercegovačke i primorske, Generalni konzulat Srbije i kulturne institucije, izazvali su talas zabrinutosti i pozive da se počinioci što pre pronađu.
U temišvarskoj Sabornoj crkvi, uz molitve hiljada vernika i prisustvo arhijereja iz Srbije i Rumunije, svečano je proslavljen novi svetitelj čiji je kult godinama živeo u narodu — a sada je zauzeo mesto među svetima Crkve.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Starinski specijalitet bez mesa osvojiće vas na prvi zalogaj, a možete ga jesti i u danima belog mrsа.
Kanavka (kanal) je put kojim je prošla Presveta Bogorodica kako ga je Sveti Serafim Sarovski označio. Na tom putu se nalazi manastir Divijevo, jedna od značajnijih svetinja pravoslavnih hrišćana.
Zašto se naši savremenici tako lako „pecaju“ na banalnu ezoteriku koju predstavlja i Fatimino oko?
Na kraju sveta možda možete očekivati gotovo sve... ali ovaj pravoslavni hram među pingvinima ipak izgleda iznenađujuće!
Estonska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije promenila je naziv u Estonska pravoslavna hrišćanska crkva kako bi izbegla zabranu. Iako je sud potvrdio zakonitost novog imena, vlasti nastavljaju da ograničavaju njeno delovanje, a novi zakon mogao bi ugroziti svešteničku službu i vernike širom zemlje.
Usred kanjona i netaknute prirode, stari manastir Uvac pruža putnicima i hodočasnicima nezaboravan spoj vere, istorije i duhovnog mira.
Na samo 130 kilometara od Skoplja, sestre manastira Svetog Georgija čuvaju zanat koji se prenosi šapatom – njihove rukotvorine nose najviši poglavari pravoslavnih crkava.
Novi igumen manastira Svete Katarine na Sinaju, arhimandrit Simeon, javno se izvinjava vernicima i obećava jedinstvo, duhovnu obnovu i vernost vekovnoj pravoslavnoj tradiciji.
Nesvakidašnji freskopis Vladimira Skerlića, koji je spojio pravoslavnu tradiciju sa motivima afričkog podneblja, izazvao je talas komentara i oduševljenja među vernicima i na društvenim mrežama.
Na današnji dan sećamo se osvećenja Jerusalimskog hrama Vaskrsenja – svetinje nad svetinjama. Mesto Hristovog raspeća i Vaskrsenja postalo je srce hrišćanskog sveta.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
Nedavni primer iz Amerike pokreće pitanje koje mnogi vernici smatraju nemogućim: kako ostati veran Hristovom učenju i Svetim kanonima u vremenu duhovne dekadencije i relativizacije vere?
Dokumentarac otkriva neprolazni kosovski zavet, borbu naroda i svetinja, i višegodišnji rad humanitarne organizacije "Svi za Kosmet", koja menja živote ljudi i čuva srpsku duhovnost.
Crkva uči da duša postoji od samog začeća i da dete, iako još nerođeno, nosi u sebi lik Božiji.
Ova tradicionalna pita sa mesom i sušenom ovčetinom krasila je nedeljne trpeze u planinskim domaćinstvima, šireći miris koji budi uspomene i donosi osećaj zajedništva.
U besedi za 19. ponedeljak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o sili koja ne pripada ni vremenu ni prostoru, već večnosti.
