Bogu su drage jednostavne stvari: da se molimo za sve i da volimo sve ljude. Voleti znači dati prostor drugome, a ne nametati se. Svet je prepun krstova i molitvi „po dužnosti“.
Jedni, pre nego što legnu da spavaju, prekrste se. Drugi izgovore „Oče naš“. Treći ne kažu ništa. A Crkva nam je ostavila večernju molitvu, kratku službu u kojoj se, između ostalog, čita i Simvol vere, „Verujem u jednoga Boga“.
Zašto je Crkva upravo tu molitvu postavila na kraj dana? Zato da bismo ispovedili svoju veru u Hrista upravo u poslednjem trenutku dana, pre nego što utonemo u san. Jer – ko može znati da li će se probuditi ujutru? Upravo zato izgovaramo „Verujem“ – da ne bismo bili zatečeni kao neverujući, u slučaju da nam san bude poslednji.
Molitva pred spavanje nije samo navika koju su „dobra deca“ ponela iz detinjstva. Ona nosi duboko i poučno značenje za sve nas. Stari su govorili: „San je brat blizanac smrti“. I to nije ništa morbidno – to je istina. Zato, ne odmahujući rukom pred ovom realnošću, pristupimo molitvi s verom, piše grčki pravoslavni sajt "Vimaorthodoxias".
Jednoga dana, svakome od nas će doći kraj. To je jedina izvesnost u životu. Zato, kada se ujutru probudiš – reci: „Slava Bogu!“ i zavoli ceo svet.
Tada ćeš živeti svaki dan kao da ti je poslednji. Bez mržnje, bez zlobe. I nećeš se moliti samo iz navike, ni mehanički, ni iz straha. Mnogi čine znak krsta pre spavanja iz straha da im se nešto loše ne dogodi – kao da je Bog neki lik iz horor filma koji će nas kazniti ako slučajno preskočimo molitvu.
Ali Bog nije takav. Ono što činimo – treba da činimo s verom. I ako se molimo, ne moramo to da radimo pred svima. Hristos kaže: „Uđi u svoju sobu i pomoli se u tajnosti.“ Ako želimo da naučimo druge šta je molitva, to ne treba da činimo na silu. Ne pomaže ocu koji tera tinejdžera da svako veče moraju zajedno da čitaju . Vera se ne nameće. Ona se svedoči.
Bogu su drage jednostavne stvari: da se molimo za sve i da volimo sve ljude. Voleti znači dati prostor drugome, a ne nametati se. Svet je prepun krstova i molitvi „po dužnosti“. Ali Bog voli tihe postupke – one koje niko ne vidi, bez aplauza, bez pohvala, čak ni unutar sopstvene kuće.
Takva molitva ima pravu vrednost.
U najdubljoj tišini Velikog petka, iz redova blaga koje je Sveti vladika Nikolaj ostavio srpskom narodu, izvire molitveni biser za koji prepodobni Justin Ćelijski kaže da je deo večnog Srpskig Jevanđelja – reči koje danas zvuče snažnije nego ikada.
Prave brojanice moraju da bude napravljene od čiste ovčje vune, što treba da nas podseti da smo mi "slovesne ovce dobrog pastira Isusa Hrista", koji je kao jagnje Gospodnje postradao za nas i izbavio iz večne smrti.
Grčki monah Livios Kuriakis otkriva duboku istinu o molitvi kao mostu između čoveka i Boga, pozivajući nas na svakodnevnu zahvalnost za darove života i unutrašnju obnovu.
U molitvi se roditeljska ljubav pretvara u zaštitu, snagu i blagoslov.
U vremenu instant-testa i gotovih mešavina, ovaj recept podseća kako izgleda priprema koja ne zavisi od sata, već od osećaja.
Sa liturgijskog sabranja na Sretenje u Podgorici upućena je jasna poruka o odgovornosti, pokajanju i delima koja ostaju zapisana, ne pred ljudima, već pred Bogom, kao priprema za post koji traži više od forme i navike.
U besedi za ponedeljak siropusne sedmice Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da oni ispunjeni Svetim Duhom postaju nepogrešivi glasnici Božjih tajni, čija skrušenost rađa moć i unutrašnji mir.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Simeona Bogoprimca i Svetu prorokinju Anu po starom i Svetog Pamfila po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Svetog Julija I, dok u judaizmu i islamu danas nema velikog verskog praznika.
U trenucima tuge i nepravde, reči svetogorskog starca otkrivaju kako molitva za druge preobražava i dušu i život
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Ulazili su u oltar, ispovedaonicu i trapove, a odgovor mitropolita Metodija oduševio je vernike: „Krijem ga u svom srcu“
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
Kada neko iz porodice počne redovno ići u crkvu, često nailazi na kritike, zbunjenost, pa čak i ravnodušnost. Ali, njegova vera može da postane seme koje polako klija u srcima drugih.
Na ikonostasu trepti plamen sveće - a ruka koja ju je zapalila možda ne veruje u Boga. Zašto ljudi koji ne veruju i dalje pale sveće u crkvama?
U besedi za ponedeljak siropusne sedmice Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da oni ispunjeni Svetim Duhom postaju nepogrešivi glasnici Božjih tajni, čija skrušenost rađa moć i unutrašnji mir.
U trenucima tuge i nepravde, reči svetogorskog starca otkrivaju kako molitva za druge preobražava i dušu i život
Od ličkog sela do vladičanskog trona, život jednog arhijereja otkriva kako se vera, odgovornost i lično odricanje utkivaju u crkveno pamćenje.
Milosrđe temelj hrišćanskog života.
Isceljivao je bolesti i izgonio zle duhove.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Bez znanja bratstva prepisani groblje i temelji crkve, dok se zemljište nadomak manastira prodaje za izgradnju hotela i motela.
Pravoslavno predanje podseća da Bog uvek čuje molitvu, ali da odgovor ne dolazi uvek onako kako čovek očekuje.
Župnik Željko Lovrić i njegovi stihovi "Ispovest sa asfalta" izazvali su snažne reakcije, otvarajući bolno pitanje autentične vere, greha i susreta s Hristom tamo gde se On najmanje očekuje.
Vikarni episkop Stefan služio liturgiju, dok je jerej Miroslav Vasić u besedi podsetio da vera znači prepoznati Hrista u svakom gladnom, bolesnom i usamljenom, i živeti ljubav svakodnevno.
