Bogu su drage jednostavne stvari: da se molimo za sve i da volimo sve ljude. Voleti znači dati prostor drugome, a ne nametati se. Svet je prepun krstova i molitvi „po dužnosti“.
Jedni, pre nego što legnu da spavaju, prekrste se. Drugi izgovore „Oče naš“. Treći ne kažu ništa. A Crkva nam je ostavila večernju molitvu, kratku službu u kojoj se, između ostalog, čita i Simvol vere, „Verujem u jednoga Boga“.
Zašto je Crkva upravo tu molitvu postavila na kraj dana? Zato da bismo ispovedili svoju veru u Hrista upravo u poslednjem trenutku dana, pre nego što utonemo u san. Jer – ko može znati da li će se probuditi ujutru? Upravo zato izgovaramo „Verujem“ – da ne bismo bili zatečeni kao neverujući, u slučaju da nam san bude poslednji.
Molitva pred spavanje nije samo navika koju su „dobra deca“ ponela iz detinjstva. Ona nosi duboko i poučno značenje za sve nas. Stari su govorili: „San je brat blizanac smrti“. I to nije ništa morbidno – to je istina. Zato, ne odmahujući rukom pred ovom realnošću, pristupimo molitvi s verom, piše grčki pravoslavni sajt "Vimaorthodoxias".
Jednoga dana, svakome od nas će doći kraj. To je jedina izvesnost u životu. Zato, kada se ujutru probudiš – reci: „Slava Bogu!“ i zavoli ceo svet.
Tada ćeš živeti svaki dan kao da ti je poslednji. Bez mržnje, bez zlobe. I nećeš se moliti samo iz navike, ni mehanički, ni iz straha. Mnogi čine znak krsta pre spavanja iz straha da im se nešto loše ne dogodi – kao da je Bog neki lik iz horor filma koji će nas kazniti ako slučajno preskočimo molitvu.
Ali Bog nije takav. Ono što činimo – treba da činimo s verom. I ako se molimo, ne moramo to da radimo pred svima. Hristos kaže: „Uđi u svoju sobu i pomoli se u tajnosti.“ Ako želimo da naučimo druge šta je molitva, to ne treba da činimo na silu. Ne pomaže ocu koji tera tinejdžera da svako veče moraju zajedno da čitaju . Vera se ne nameće. Ona se svedoči.
Bogu su drage jednostavne stvari: da se molimo za sve i da volimo sve ljude. Voleti znači dati prostor drugome, a ne nametati se. Svet je prepun krstova i molitvi „po dužnosti“. Ali Bog voli tihe postupke – one koje niko ne vidi, bez aplauza, bez pohvala, čak ni unutar sopstvene kuće.
Takva molitva ima pravu vrednost.
U najdubljoj tišini Velikog petka, iz redova blaga koje je Sveti vladika Nikolaj ostavio srpskom narodu, izvire molitveni biser za koji prepodobni Justin Ćelijski kaže da je deo večnog Srpskig Jevanđelja – reči koje danas zvuče snažnije nego ikada.
Prave brojanice moraju da bude napravljene od čiste ovčje vune, što treba da nas podseti da smo mi "slovesne ovce dobrog pastira Isusa Hrista", koji je kao jagnje Gospodnje postradao za nas i izbavio iz večne smrti.
Grčki monah Livios Kuriakis otkriva duboku istinu o molitvi kao mostu između čoveka i Boga, pozivajući nas na svakodnevnu zahvalnost za darove života i unutrašnju obnovu.
U molitvi se roditeljska ljubav pretvara u zaštitu, snagu i blagoslov.
U katoličkoj tradiciji 31. decembar nosi više od odbrojavanja sekundi do Nove godine - nosi priču o Svetom Silvestru koji je oblikovao veru, odnos Crkve i vlasti i sudbinu Rimskog carstva
Pitanje koje svake zime deli vernike dobija jasan odgovor sveštenika koji, bez popuštanja veri ali i bez straha od radosti, objašnjava gde je prava granica.
U besedi za 30. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o jednostavnoj, ali moćnoj odluci koja je u trenutku bola i tuge oblikovala carevu lozu i otvorila put do proroka i najvećeg među carevima.
Pravoslavni vernici danas slave Svetog Sevastijana po starom kalendaru, a Svetu Melaniju Mlađu po novom. Katolici proslavljaju Svetog papu Silvestera I, dok Jevreji i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama prema svojim verskim običajima.
Za 31. decembar, izabrani stihovi iz sure El Ikhlas u knjizi „Kuran – 365 odabranih ajeta“ podsećaju na Božju jedinstvenost i savršenstvo.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
Kada neko iz porodice počne redovno ići u crkvu, često nailazi na kritike, zbunjenost, pa čak i ravnodušnost. Ali, njegova vera može da postane seme koje polako klija u srcima drugih.
Na ikonostasu trepti plamen sveće - a ruka koja ju je zapalila možda ne veruje u Boga. Zašto ljudi koji ne veruju i dalje pale sveće u crkvama?
Pitanje koje svake zime deli vernike dobija jasan odgovor sveštenika koji, bez popuštanja veri ali i bez straha od radosti, objašnjava gde je prava granica.
U besedi za 30. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o jednostavnoj, ali moćnoj odluci koja je u trenutku bola i tuge oblikovala carevu lozu i otvorila put do proroka i najvećeg među carevima.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Desert koji se podjednako rado iznosi pred goste i ostavlja za miran ili svečani porodični ručak u danima posta na ulju.
