Bogu su drage jednostavne stvari: da se molimo za sve i da volimo sve ljude. Voleti znači dati prostor drugome, a ne nametati se. Svet je prepun krstova i molitvi „po dužnosti“.
Jedni, pre nego što legnu da spavaju, prekrste se. Drugi izgovore „Oče naš“. Treći ne kažu ništa. A Crkva nam je ostavila večernju molitvu, kratku službu u kojoj se, između ostalog, čita i Simvol vere, „Verujem u jednoga Boga“.
Zašto je Crkva upravo tu molitvu postavila na kraj dana? Zato da bismo ispovedili svoju veru u Hrista upravo u poslednjem trenutku dana, pre nego što utonemo u san. Jer – ko može znati da li će se probuditi ujutru? Upravo zato izgovaramo „Verujem“ – da ne bismo bili zatečeni kao neverujući, u slučaju da nam san bude poslednji.
Molitva pred spavanje nije samo navika koju su „dobra deca“ ponela iz detinjstva. Ona nosi duboko i poučno značenje za sve nas. Stari su govorili: „San je brat blizanac smrti“. I to nije ništa morbidno – to je istina. Zato, ne odmahujući rukom pred ovom realnošću, pristupimo molitvi s verom, piše grčki pravoslavni sajt "Vimaorthodoxias".
Jednoga dana, svakome od nas će doći kraj. To je jedina izvesnost u životu. Zato, kada se ujutru probudiš – reci: „Slava Bogu!“ i zavoli ceo svet.
Tada ćeš živeti svaki dan kao da ti je poslednji. Bez mržnje, bez zlobe. I nećeš se moliti samo iz navike, ni mehanički, ni iz straha. Mnogi čine znak krsta pre spavanja iz straha da im se nešto loše ne dogodi – kao da je Bog neki lik iz horor filma koji će nas kazniti ako slučajno preskočimo molitvu.
Ali Bog nije takav. Ono što činimo – treba da činimo s verom. I ako se molimo, ne moramo to da radimo pred svima. Hristos kaže: „Uđi u svoju sobu i pomoli se u tajnosti.“ Ako želimo da naučimo druge šta je molitva, to ne treba da činimo na silu. Ne pomaže ocu koji tera tinejdžera da svako veče moraju zajedno da čitaju . Vera se ne nameće. Ona se svedoči.
Bogu su drage jednostavne stvari: da se molimo za sve i da volimo sve ljude. Voleti znači dati prostor drugome, a ne nametati se. Svet je prepun krstova i molitvi „po dužnosti“. Ali Bog voli tihe postupke – one koje niko ne vidi, bez aplauza, bez pohvala, čak ni unutar sopstvene kuće.
Takva molitva ima pravu vrednost.
U najdubljoj tišini Velikog petka, iz redova blaga koje je Sveti vladika Nikolaj ostavio srpskom narodu, izvire molitveni biser za koji prepodobni Justin Ćelijski kaže da je deo večnog Srpskig Jevanđelja – reči koje danas zvuče snažnije nego ikada.
Prave brojanice moraju da bude napravljene od čiste ovčje vune, što treba da nas podseti da smo mi "slovesne ovce dobrog pastira Isusa Hrista", koji je kao jagnje Gospodnje postradao za nas i izbavio iz večne smrti.
Grčki monah Livios Kuriakis otkriva duboku istinu o molitvi kao mostu između čoveka i Boga, pozivajući nas na svakodnevnu zahvalnost za darove života i unutrašnju obnovu.
U molitvi se roditeljska ljubav pretvara u zaštitu, snagu i blagoslov.
Ako je Bog postao čovek i ako je materija u Hristu postala sredstvo spasenja, onda poštovanje sveštenih predmeta nije povratak paganskoj magiji, već svedočanstvo vere u osvećenje tvari, kaže otac Aleksandar.
U besedi o deci Božjoj Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje na unutrašnje svedočanstvo koje, po hrišćanskom učenju, dolazi od Duha Svetoga i otkriva čoveku njegov identitet i pripadnost.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog cara Konstantina i caricu Jelenu i po starom i Svetog Lukilijana i sa njim postradale po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Svetog Karla Lvangenskog, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Pouka ruskog svetitelja pokazuje da se promena ne dešava naglo, već u trenutku kada čovek prestane da opravdava slabost i počne da joj se suprotstavlja malim, ali doslednim unutrašnjim otporom.
Car Konstantin je 313. godine doneo Milanski edikt, kojim je hrišćanstvo postalo zvanična religija, čime su zaustavljeni okrutni progoni hrišćana.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Čovek opterećen sopstvenim padovima i pogrešnim izborima često oseća nemoć da se vrati na pravi put.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
Kada neko iz porodice počne redovno ići u crkvu, često nailazi na kritike, zbunjenost, pa čak i ravnodušnost. Ali, njegova vera može da postane seme koje polako klija u srcima drugih.
Ako je Bog postao čovek i ako je materija u Hristu postala sredstvo spasenja, onda poštovanje sveštenih predmeta nije povratak paganskoj magiji, već svedočanstvo vere u osvećenje tvari, kaže otac Aleksandar.
U besedi o deci Božjoj Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje na unutrašnje svedočanstvo koje, po hrišćanskom učenju, dolazi od Duha Svetoga i otkriva čoveku njegov identitet i pripadnost.
Pouka ruskog svetitelja pokazuje da se promena ne dešava naglo, već u trenutku kada čovek prestane da opravdava slabost i počne da joj se suprotstavlja malim, ali doslednim unutrašnjim otporom.
Odmah nakon praznika Silaska Svetog Duha na apostole, Duhovska sedmica donosi liturgijsko razrešenje i otvara vreme u kojem se naglasak sa odricanja premešta na zahvalnost, radost i praznični karakter.
Na Duhovski ponedeljak, uprkos slaboj kiši, hiljade vernika i dalje su strpljivo čekale ispred Hrama Svetog Save da se poklone Časnim Pojasu.
Iz manastira Vatoped dopremljene su dodatne osveštane trakice, pa će svi vernici koji dolaze u Hram Svetog Save, nakon poklonjenja Časnom pojasu, moći da prime ovaj blagoslov.
Otvarajući predavanje igumana Jefrema, patrijarh srpski saopštio blagu vest da se boravak Časnog pojasa produžava zbog velikog broja vernika koji danima pristižu iz cele Srbije i regiona.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Dok su se dizali prvi ustanički barjaci, u župskom selu Kožetin podignuta je svetinja oko koje su se isplele legende, istorijske bitke i sećanje na vreme kada je gradnja pravoslavnog hrama predstavljala mnogo više od verskog čina.
Od predanja o isceljenjima do istorijskih veza sa Svetim Savom i knezom Lazarom, šef Kabineta patrijarha Porfirija otkriva zbog čega je dolazak Časnog pojasa postao jedan od najznačajnijih duhovnih događaja poslednjih godina.
Dok se formiraju dugi redovi vernika ispred Hrama Svetog Save, zaštitnik građana upozorava da vređanje na njihov račun prelazi granicu slobode govora i predstavlja povredu ljudskog dostojanstva.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
