"Mnogi se ispovedaju, ali malo njih se kaje!”
Svetu tajnu ispovesti definiše pravoslavna liturgika kao tajnu pokajanja, kojom se čovek čisti od grehova učinjenih posle krštenja. Ispovest je, dakle, sveštena radnja u kojoj sveštenik silom Duha Svetoga otpušta i razrešava hrišćanina od grehova, koje on ispovedi i za koje se kaje.
To nije formalna, uobičajena radnja (sa kojom bismo „pripremili za dolazeći praznik”, ili „da možemo da se pričestimo“), to nije izolovana dužnost i obaveza ili potreba za psihološkim rasterećenjem. Ispovest uvek treba da bude propraćena pokajanjem. Jedan Svetogorski starac kaže: „Mnogi se ispovedaju, ali malo njih se kaje!”
Pokajanje je proces koji započinje duboko u nama, proces kajanja i tuge jer smo se udaljili od Boga. Pokajanje znači promena našeg razmišljanja, našeg karaktera, obnavljanje morala i odbacivanje greha. Pokajanje znači ljubav prema vrlinama, dobročinstvo, želja, spremnost i jaka sklonost da se opet sjedinimo sa Hristom kroz blagodat Duha Svetoga.
Pokajanje počinje u dubini srca i neizostavno kulminira u Božanskoj, svetoj tajni ispovesti. U koliko čovek pokajanjem nije očistio, izbacio iz dubine svoga bića grehe prema bližnjima, niti uložio trud i ljubav da se postara o duhovnom zdravlju u Hristu, ne postoji način da se ostvari pomirenje Boga i njega. Ljudski je grešiti, ali je ljudski i kajati se, kao što je božansko svojstvo praštanje. To možemo videti kroz službu Crkve, i njen bogoslužbeni deo, “jer je Tebi je svojstveno da nas miluješ i spasavaš, Bože naš…”.
Sveti vladika Nikolaj Velimirović kaže: „Pokajniku se otvaraju oči za dva puta: prvi – za onaj kojim ide, i drugi – za onaj kojim treba da ide. Više je onih koji se kaju, no onih koji skreću svoje kolesnice na novi put je mnogo manje. Kažem vam: dve hrabrosti potrebne su pokajniku – jednom hrabrošću da se zaplače nad starim putem, i drugom da se obraduje novom.
Sveta tajna ispovesti u Crkvi postoji i data je kao mogućnost obnavljanja i isceljenja grehom narušene ljudske prirode i života. Zato je greh u duhovnom životu i okarakterisan kao bolest koja opterećuje i muči ljudsku savest. Otuda je ispovedanje i pokajanje oblik duhovnog lečenja.
S obzirom na činjenicu da današnji vernici svetu tajnu ispovesti i pokajanja obavljaju uglavnom na svetoj liturgiji uoči pričešća, i najčešće za vreme nekog od velikih postova, to će umnogome sputati sveštenika da se u celosti posveti pokajniku. Vernici čekaju u redu, a ispovest koja se obavlja mehanički, i ne traje duže od par minuta po osobi. Kod ovakvog načina ispovedanja vernih, s razlogom možemo postaviti nekoliko pitanja: da li takvu praksu možemo nazvati svetom tajnom ispovesti, da li je oproštaj grehova dobio onaj koji na takvoj ispovesti nije ništa rekao, odnosno ispovedio (jer se zbog brzine ispovest najčešćše svodi na pitanje: Kaješ li se? – Kajem. Jesi li grešan?- Grešan sam). Sveštenik potom čita razrešnu molitvu, i opet se postavlja pitanje od čega je razrešio vernika ako ovaj nije ništa rekao?
Pravilna ispovest se vrši u vreme kada nije bogosluženje zbog toga da bi sveštenik mogao u potpunosti da se posveti razgovoru sa vernikom, a i onaj koji se ispoveda da može da kaže sve ono za šta se kaje. Za to bi bilo najbolje da se ispovest vrši posle jutarnjeg ili večernjeg bogosluženja. Takođe onaj koji se ispoveda mora da bude svestan svega što ispoveda, kako bi ta ispovest bila potpuna.
BONUS VIDEO: Ponoćna liturgija u hramu Svetog Save: Vaskrs 2025
Crkva je čuvar vere, tradicije i duhovnog nasleđa, a njen cilj je da vodi ljude ka spasenju i večnom životu u zajednici sa Bogom.
Zvuk klepala predstavlja poziv na zajedništvo, okupljanje i molitvu.
Đakoni nemaju pravo vršenja svetih tajni, nego pomažu svešteniku u toku tih obreda.
Posle teškog istjazanja, sudija osudi prve dve sestre na sažeženje, a Irinu zadrža još neko vreme nadajući se, da će je moći oskvrniti.
Nakon niza tvrdnji o"„selidbi" i navodnoj nelegalnoj izgradnji, Eparhija raško-prizrenska prvi put sistematski iznosi odluke Sabora, zakonske dozvole i stručna mišljenja, odbacujući optužbe koje su uzburkale javnost.
U besedi za subotu mesopusne sedmice, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da reč kojom je Gospod oblikovao svet i danas deluje – pročišćava, vodi i oplemenjuje čoveka.
Na Zadušnice bi trebalo otići u hram, zapaliti sveću za pokoj duša, predati imena upokojenih za pomen i doneti žito na osvećenje.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog mučenika Trifuna po starom i Svetog Avksentija po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Svetog Valentina, dok u judaizmu i islamu danas nema velikog verskog praznika
Duhovna pouka koja otkriva kako zajednička molitva Crkve postaje snažan kanal milosrđa i povezanosti između generacija.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Ulazili su u oltar, ispovedaonicu i trapove, a odgovor mitropolita Metodija oduševio je vernike: „Krijem ga u svom srcu“
Sotona čoveka ne navodi na greh naglo i otvoreno, već postepeno, kroz misli, osećanja i navike koje deluju bezazleno.
I najverniji hrišćani ponekad se nađu pred dilemom: gde prestaje poverenje, a gde počinje lična odgovornost, a veliki svetitelji pravoslavlja nude trezven, dubok i iznenađujuće savremen odgovor o odnosu prema svešteniku.
Protojerej Maksim Burdin otkriva kako je kroz mladalačka lutanja, radove u manastiru i jedan neočekivani susret u hramu pronašao svoj put do svešteničke službe.
Na Fejsbuk stranici ovog hrama podelili su zanimljivu vest.
U besedi za subotu mesopusne sedmice, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da reč kojom je Gospod oblikovao svet i danas deluje – pročišćava, vodi i oplemenjuje čoveka.
Na Zadušnice bi trebalo otići u hram, zapaliti sveću za pokoj duša, predati imena upokojenih za pomen i doneti žito na osvećenje.
Duhovna pouka koja otkriva kako zajednička molitva Crkve postaje snažan kanal milosrđa i povezanosti između generacija.
Sveštenik Predrag Šćepanović otkriva kako Zadušnice nisu samo običaj, već trenutak u kojem ljubav prema upokojenima i vera dobijaju oblik kroz molitvu, svetlost sveće i simboliku koljiva.
Isceljivao je bolesti i izgonio zle duhove.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Bez znanja bratstva prepisani groblje i temelji crkve, dok se zemljište nadomak manastira prodaje za izgradnju hotela i motela.
Dirljiva priča o malom Hristiforu, o tišini koja je ušla u porodični dom, o odlasku u šidsku Lazaricu i o molitvi posle koje se dečakov glas vratio.
Sveštenik Predrag Šćepanović otkriva kako Zadušnice nisu samo običaj, već trenutak u kojem ljubav prema upokojenima i vera dobijaju oblik kroz molitvu, svetlost sveće i simboliku koljiva.
Gotovo da nema vernika koji, ulazeći u crkvu, najpre ne priđe mestu za sveće – bilo da se moli za zdravlje svojih bližnjih ili za pokoj duša upokojenih.
