"Mnogi se ispovedaju, ali malo njih se kaje!”
Svetu tajnu ispovesti definiše pravoslavna liturgika kao tajnu pokajanja, kojom se čovek čisti od grehova učinjenih posle krštenja. Ispovest je, dakle, sveštena radnja u kojoj sveštenik silom Duha Svetoga otpušta i razrešava hrišćanina od grehova, koje on ispovedi i za koje se kaje.
To nije formalna, uobičajena radnja (sa kojom bismo „pripremili za dolazeći praznik”, ili „da možemo da se pričestimo“), to nije izolovana dužnost i obaveza ili potreba za psihološkim rasterećenjem. Ispovest uvek treba da bude propraćena pokajanjem. Jedan Svetogorski starac kaže: „Mnogi se ispovedaju, ali malo njih se kaje!”
Pokajanje je proces koji započinje duboko u nama, proces kajanja i tuge jer smo se udaljili od Boga. Pokajanje znači promena našeg razmišljanja, našeg karaktera, obnavljanje morala i odbacivanje greha. Pokajanje znači ljubav prema vrlinama, dobročinstvo, želja, spremnost i jaka sklonost da se opet sjedinimo sa Hristom kroz blagodat Duha Svetoga.
Pokajanje počinje u dubini srca i neizostavno kulminira u Božanskoj, svetoj tajni ispovesti. U koliko čovek pokajanjem nije očistio, izbacio iz dubine svoga bića grehe prema bližnjima, niti uložio trud i ljubav da se postara o duhovnom zdravlju u Hristu, ne postoji način da se ostvari pomirenje Boga i njega. Ljudski je grešiti, ali je ljudski i kajati se, kao što je božansko svojstvo praštanje. To možemo videti kroz službu Crkve, i njen bogoslužbeni deo, “jer je Tebi je svojstveno da nas miluješ i spasavaš, Bože naš…”.
Sveti vladika Nikolaj Velimirović kaže: „Pokajniku se otvaraju oči za dva puta: prvi – za onaj kojim ide, i drugi – za onaj kojim treba da ide. Više je onih koji se kaju, no onih koji skreću svoje kolesnice na novi put je mnogo manje. Kažem vam: dve hrabrosti potrebne su pokajniku – jednom hrabrošću da se zaplače nad starim putem, i drugom da se obraduje novom.
Sveta tajna ispovesti u Crkvi postoji i data je kao mogućnost obnavljanja i isceljenja grehom narušene ljudske prirode i života. Zato je greh u duhovnom životu i okarakterisan kao bolest koja opterećuje i muči ljudsku savest. Otuda je ispovedanje i pokajanje oblik duhovnog lečenja.
S obzirom na činjenicu da današnji vernici svetu tajnu ispovesti i pokajanja obavljaju uglavnom na svetoj liturgiji uoči pričešća, i najčešće za vreme nekog od velikih postova, to će umnogome sputati sveštenika da se u celosti posveti pokajniku. Vernici čekaju u redu, a ispovest koja se obavlja mehanički, i ne traje duže od par minuta po osobi. Kod ovakvog načina ispovedanja vernih, s razlogom možemo postaviti nekoliko pitanja: da li takvu praksu možemo nazvati svetom tajnom ispovesti, da li je oproštaj grehova dobio onaj koji na takvoj ispovesti nije ništa rekao, odnosno ispovedio (jer se zbog brzine ispovest najčešćše svodi na pitanje: Kaješ li se? – Kajem. Jesi li grešan?- Grešan sam). Sveštenik potom čita razrešnu molitvu, i opet se postavlja pitanje od čega je razrešio vernika ako ovaj nije ništa rekao?
Pravilna ispovest se vrši u vreme kada nije bogosluženje zbog toga da bi sveštenik mogao u potpunosti da se posveti razgovoru sa vernikom, a i onaj koji se ispoveda da može da kaže sve ono za šta se kaje. Za to bi bilo najbolje da se ispovest vrši posle jutarnjeg ili večernjeg bogosluženja. Takođe onaj koji se ispoveda mora da bude svestan svega što ispoveda, kako bi ta ispovest bila potpuna.
BONUS VIDEO: Ponoćna liturgija u hramu Svetog Save: Vaskrs 2025
Crkva je čuvar vere, tradicije i duhovnog nasleđa, a njen cilj je da vodi ljude ka spasenju i večnom životu u zajednici sa Bogom.
Zvuk klepala predstavlja poziv na zajedništvo, okupljanje i molitvu.
Đakoni nemaju pravo vršenja svetih tajni, nego pomažu svešteniku u toku tih obreda.
Posle teškog istjazanja, sudija osudi prve dve sestre na sažeženje, a Irinu zadrža još neko vreme nadajući se, da će je moći oskvrniti.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Sam čin rađanja deteta nije samo biološki događaj, već duboko duhovni podvig, jer se kroz njega žena udostojava da postane saradnik Božiji u delu stvaranja.
Na konferenciji „Hrišćansko-socijalna inicijativa“ istaknuto kako lični odnos s Bogom i delatna ljubav mogu menjati svet i osnažiti zajednicu.
Dok se pred doček 2026. godine figurice po istočnom kalendaru nude kao amajlije za sreću, njihovo biblijsko značenje otvara neprijatna, ali važna pitanja o granici između dekoracije, sujeverja i hrišćanske savesti.
Episkop valjevski upozorio je da i blagoslovene životne stvari mogu postati prepreka ako potisnu Boga, te podsetio da se smisao rada, braka i svakodnevice otkriva tek kada su postavljeni u pravu hijerarhiju vrednosti.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Protojerej Maksim Burdin otkriva kako je kroz mladalačka lutanja, radove u manastiru i jedan neočekivani susret u hramu pronašao svoj put do svešteničke službe.
Na Fejsbuk stranici ovog hrama podelili su zanimljivu vest.
Naredna tri dana možemo videti pokošenu travu na podu crkve.
U unutrašnjosti kapele nalaze se zidovi oslikani ikonama uz pomoć životinjske krvi, loja i zemlje, kao i biblija stara 500 godina!
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Sam čin rađanja deteta nije samo biološki događaj, već duboko duhovni podvig, jer se kroz njega žena udostojava da postane saradnik Božiji u delu stvaranja.
Na konferenciji „Hrišćansko-socijalna inicijativa“ istaknuto kako lični odnos s Bogom i delatna ljubav mogu menjati svet i osnažiti zajednicu.
Dok se pred doček 2026. godine figurice po istočnom kalendaru nude kao amajlije za sreću, njihovo biblijsko značenje otvara neprijatna, ali važna pitanja o granici između dekoracije, sujeverja i hrišćanske savesti.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava kako možemo sačuvati dušu od nevidljivih napada koji vrebaju svakog nepažljivog čoveka.
Pravoslavni vernici danas slave Svetog proroka Danila po starom kalendaru, dok se po novom proslavlja Sveta mučenica Anisija Solunska. Katolici i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama, dok Jevreji obeležavaju Asarah B’Tevet, dan strogog posta, žalosti i pokajanja.
Poruka iz sure El-Asr, izdvojena za 30. decembar u knjizi „Kuran – 365 odabranih ajeta za svakodnevno čitanje“, podseća kako vera, dobra dela, istina i strpljenje mogu promeniti tok naših izbora.
