"Mnogi se ispovedaju, ali malo njih se kaje!”
Svetu tajnu ispovesti definiše pravoslavna liturgika kao tajnu pokajanja, kojom se čovek čisti od grehova učinjenih posle krštenja. Ispovest je, dakle, sveštena radnja u kojoj sveštenik silom Duha Svetoga otpušta i razrešava hrišćanina od grehova, koje on ispovedi i za koje se kaje.
To nije formalna, uobičajena radnja (sa kojom bismo „pripremili za dolazeći praznik”, ili „da možemo da se pričestimo“), to nije izolovana dužnost i obaveza ili potreba za psihološkim rasterećenjem. Ispovest uvek treba da bude propraćena pokajanjem. Jedan Svetogorski starac kaže: „Mnogi se ispovedaju, ali malo njih se kaje!”
Pokajanje je proces koji započinje duboko u nama, proces kajanja i tuge jer smo se udaljili od Boga. Pokajanje znači promena našeg razmišljanja, našeg karaktera, obnavljanje morala i odbacivanje greha. Pokajanje znači ljubav prema vrlinama, dobročinstvo, želja, spremnost i jaka sklonost da se opet sjedinimo sa Hristom kroz blagodat Duha Svetoga.
Pokajanje počinje u dubini srca i neizostavno kulminira u Božanskoj, svetoj tajni ispovesti. U koliko čovek pokajanjem nije očistio, izbacio iz dubine svoga bića grehe prema bližnjima, niti uložio trud i ljubav da se postara o duhovnom zdravlju u Hristu, ne postoji način da se ostvari pomirenje Boga i njega. Ljudski je grešiti, ali je ljudski i kajati se, kao što je božansko svojstvo praštanje. To možemo videti kroz službu Crkve, i njen bogoslužbeni deo, “jer je Tebi je svojstveno da nas miluješ i spasavaš, Bože naš…”.
Sveti vladika Nikolaj Velimirović kaže: „Pokajniku se otvaraju oči za dva puta: prvi – za onaj kojim ide, i drugi – za onaj kojim treba da ide. Više je onih koji se kaju, no onih koji skreću svoje kolesnice na novi put je mnogo manje. Kažem vam: dve hrabrosti potrebne su pokajniku – jednom hrabrošću da se zaplače nad starim putem, i drugom da se obraduje novom.
Sveta tajna ispovesti u Crkvi postoji i data je kao mogućnost obnavljanja i isceljenja grehom narušene ljudske prirode i života. Zato je greh u duhovnom životu i okarakterisan kao bolest koja opterećuje i muči ljudsku savest. Otuda je ispovedanje i pokajanje oblik duhovnog lečenja.
S obzirom na činjenicu da današnji vernici svetu tajnu ispovesti i pokajanja obavljaju uglavnom na svetoj liturgiji uoči pričešća, i najčešće za vreme nekog od velikih postova, to će umnogome sputati sveštenika da se u celosti posveti pokajniku. Vernici čekaju u redu, a ispovest koja se obavlja mehanički, i ne traje duže od par minuta po osobi. Kod ovakvog načina ispovedanja vernih, s razlogom možemo postaviti nekoliko pitanja: da li takvu praksu možemo nazvati svetom tajnom ispovesti, da li je oproštaj grehova dobio onaj koji na takvoj ispovesti nije ništa rekao, odnosno ispovedio (jer se zbog brzine ispovest najčešćše svodi na pitanje: Kaješ li se? – Kajem. Jesi li grešan?- Grešan sam). Sveštenik potom čita razrešnu molitvu, i opet se postavlja pitanje od čega je razrešio vernika ako ovaj nije ništa rekao?
Pravilna ispovest se vrši u vreme kada nije bogosluženje zbog toga da bi sveštenik mogao u potpunosti da se posveti razgovoru sa vernikom, a i onaj koji se ispoveda da može da kaže sve ono za šta se kaje. Za to bi bilo najbolje da se ispovest vrši posle jutarnjeg ili večernjeg bogosluženja. Takođe onaj koji se ispoveda mora da bude svestan svega što ispoveda, kako bi ta ispovest bila potpuna.
BONUS VIDEO: Ponoćna liturgija u hramu Svetog Save: Vaskrs 2025
Crkva je čuvar vere, tradicije i duhovnog nasleđa, a njen cilj je da vodi ljude ka spasenju i večnom životu u zajednici sa Bogom.
Zvuk klepala predstavlja poziv na zajedništvo, okupljanje i molitvu.
Đakoni nemaju pravo vršenja svetih tajni, nego pomažu svešteniku u toku tih obreda.
Posle teškog istjazanja, sudija osudi prve dve sestre na sažeženje, a Irinu zadrža još neko vreme nadajući se, da će je moći oskvrniti.
Svetogorski oci prvi su stigli da pruže duhovnu i telesnu pomoć ozleđenom verniku, dok su vojnici i vatrogasci izveli spektakularnu akciju spasavanja u gotovo nemogućim uslovima.
U Sabornom hramu u Kragujevcu služen je pomen blaženopočivšem episkopu šumadijskom Savi, a dirljive besede mitropolita Jovana i oca Zorana Krstića otkrile su kakav je čovek zaista bio i šta je smatrao svojim najvećim odlikovanjem u životu.
Tokom razgovora o jednom duhovnom vikendu za devojke koje razmišljaju o duhovnom pozivu, časne sestre su pomenule pesmu koja govori o Božijem pozivu na redovnički život.
Zgrade su paljene dok su ljudi spavali, a svako ko je pokušao da pobegne napadnut je mačetama.
Rešenje, prema pravoslavnoj misli, nije u bežanju od tuge, već u promeni pogleda na život.
U vreme mrsnih dana, kada se mirisi mlečnih jela i toplog hleba šire konacima, monahinje pripremaju salatu od sremuša — lekovitog zelenog dara prirode, koji u ovom receptu postaje hranljiv i lagan obrok, pogodan za doručak ili večeru.
Protojerej Lambros iz Larise ispratio je još jedno dete na onaj svet. Njegova ćerka ubijena je nožem, a osumnjičeni je njen dvadesetjednogodišnji sin.
Nije Hristos vaskrsao da bismo mi farbali jaja, kaže otac Borislav.
Uvođenje obaveznog ličnog broja u Grčkoj izazvalo je burnu reakciju monaške zajednice sa Atosa, koja upozorava da bi digitalno povezivanje podataka svakog građanina moglo ugroziti versku slobodu i privatnost.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
Naredna tri dana možemo videti pokošenu travu na podu crkve.
U unutrašnjosti kapele nalaze se zidovi oslikani ikonama uz pomoć životinjske krvi, loja i zemlje, kao i biblija stara 500 godina!
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Svetogorski oci prvi su stigli da pruže duhovnu i telesnu pomoć ozleđenom verniku, dok su vojnici i vatrogasci izveli spektakularnu akciju spasavanja u gotovo nemogućim uslovima.
Zgrade su paljene dok su ljudi spavali, a svako ko je pokušao da pobegne napadnut je mačetama.
Rešenje, prema pravoslavnoj misli, nije u bežanju od tuge, već u promeni pogleda na život.
Đavo kuša sve i svakome pristupa na drugačiji način.
Svetogorski oci prvi su stigli da pruže duhovnu i telesnu pomoć ozleđenom verniku, dok su vojnici i vatrogasci izveli spektakularnu akciju spasavanja u gotovo nemogućim uslovima.
Tokom razgovora o jednom duhovnom vikendu za devojke koje razmišljaju o duhovnom pozivu, časne sestre su pomenule pesmu koja govori o Božijem pozivu na redovnički život.
Sa svojom dugom istorijom, crkva ne samo da je bila duhovni centar grada, već je igrala ključnu ulogu i u formiranju kulturnog identiteta Zemuna.
Radi se zapravo o sećanju na posljednju večeru koju je dan uoči svoje muke i smrti Isus održao sa svojim učenicima.
Đavo kuša sve i svakome pristupa na drugačiji način.
Radi se zapravo o sećanju na posljednju večeru koju je dan uoči svoje muke i smrti Isus održao sa svojim učenicima.
Današnji izgled datira iz 1926. godine. Za razliku od pravoslavnih crkava, ovde postoje klupe, ali svi vernici u nekom trenutku mise ustaju i mole se, ponavljajući važne reči, pod prelepim mozaikom Krista Kralja.
