"NA PRVOJ ISPOVESTI ZAMALO SE NISAM POTUKAO SA SVEŠTENIKOM": Svedočanstvo bivšeg pankera oca Maksima kako je posle ovog incidenta i sam postao sveštenik
Schutterstock/Odeljenje za informacionu politiku i odnose sa javnošću
Protojerej Maksim Burdin otkriva kako je kroz mladalačka lutanja, radove u manastiru i jedan neočekivani susret u hramu pronašao svoj put do svešteničke službe.
Svedočanstvo protojereja Maksima Burdina, starešine hrama Svetog Nikolaja Čudotvorca pri Kaspijskom institutu za pomorski i rečni transport u Astrahanu, Rusija, govori o neobičnom i duboko ličnom putu ka veri. Od odrastanja u okruženju punom sujeverja i druženja sa pankerima, preko slučajnog susreta s monasima, do rukopoloženja - njegovo iskustvo pokazuje da Božiji poziv često dolazi neočekivano.
Prvi susret sa pravoslavljem
Maksim Burdin je odrastao u Astrahanu. Roditelji su ga krstili dok je još bio dete, ali se kod kuće o veri retko govorilo. Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina, kako sam svedoči, „nije bilo lako razumeti u šta treba verovati“. Tada su u narodu cvetala razna sujeverja.
— Sećam se kako je bila popularna figura, mali drveni "debeljuškasti" čovek sa azijskim crtama lica. Govorilo se da, ako mu protrljate stomačić, ispuniće vam se želja - priseća se otac Maksim.
Sa pravoslavljem se prvi put susreo 1998. godine, kada je posetio Trojičko-Sergijevoj lavri. Tada mu je jedan monah prišao, upitao ga za ime i poklonio mu ikonicu prepodobnog Maksima Grka. - Tu ikonicu, veličine bankovne kartice, i danas čuvam. Taj trenutak nije izazvao nagli preokret, ali sam tada prvi put jasno osetio da mi je pravoslavlje blisko. Posle osam godina vratio sam se u Lavru - da bih upisao bogosloviju.
Panker koji je tražio put
Pre toga je prošao kroz mnoga iskušenja mladosti, uključujući i loše društvo - družio se s pankerima.
- Oni su umeli da postavljaju oštra životna pitanja, ali nisu znali da na njih odgovore. Neki od njih, nažalost, nisu preživeli ta lutanja - kaže otac Maksim.
Kada ga je jedan od njih lažno optužio za krađu, otac mu je otvoreno rekao: "Vreme je da odlučiš - da li je to društvo u kojem želiš da ostaneš?"
Nakon toga je prihvatio ponudu da radi u građevinskoj firmi. Već je imao iskustva, jer je ranije pomagao na gradilištu iranskog konzulata, gde je, kako kaže, "uvek bilo dobro plaćeno i gde je naučio da ceni svoj rad". Bilo mu je tek 15 godina.
Odeljenje za informacionu politiku i odnose sa javnošću
Protojerej Maksim Burdin
Tada ga je put doveo u muški manastir Svetog Jovana Preteče u Astrahanu, gde je jedna građevinska firma radila na obnovi objekata.
- Tu sam prvi put ozbiljno ušao u dodir s hrišćanskom kulturom. Video sam život monaha, razgovarao s nekima od njih. Jednom prilikom sam, ne znajući, ušao u oltar da ostavim kandilo koje je smetalo postavljanju skela. A monahinja koja je tada čistila rekla mi je: "Sad moraš ovde i da ostaneš." Nisam tada ni slutio da će te reči biti proročke.
Ispovest i neočekivani obrt
Građevinski radovi u manastiru bili su njegov prvi korak ka veri. Pravo crkveno uzrastanje dogodilo se u Uspenskom saboru u Astrahanu. Jedan njegov drug morao je na neko vreme da se skloni od neprijatne situacije, i utočište je našao u crkvi. Maksim je dolazio da ga obiđe, a tamo je upoznao vernike i sveštenike s kojima je odmah poželeo da se zbliži.
- Iako su bili mnogo stariji od mene, druženje s njima bilo je mnogo prijatnije nego s pankovima. Počeo sam da dolazim na bogosluženja i vrlo brzo sam ih zavoleo. Te večernje službe usred radne nedelje bile su za mene pravo otkriće - priseća se otac Maksim, prenosi portal foma.ru..
Kada je konačno odlučio da pristupi svetoj tajni ispovesti, dogodilo se nešto neočekivano:
- Zamalo da se potučem sa sveštenikom! Danas smo veliki prijatelji i s osmehom pamtimo taj susret, ali tada smo se zaista zamalo sukobili. Svešteniku se nije dopalo što sam imao zasukane rukave, a ja nisam razumeo zašto je to problem. Hvala Bogu, sve se završilo mirno i bez gorčine.
Put ka sveštenstvu
Prelomni trenutak za Maksima bio je Veliki post 2006. godine. Već je studirao na univerzitetu i pomagao u oltaru.
- Od početka posta nisam propustio nijednu službu. Preskakao sam sve što sam mogao da preskočim - nigde mi se nije išlo osim u hram. A posle Vaskrsa sam jasno shvatio: želim zauvek da ostanem u Crkvi.
Te godine je upisao Moskovsku duhovnu akademiju i bogosloviju - i, kako kaže, „delimično da proveri svoje zvanje“. Potvrda nije izostala.
- Zahvalan sam Bogu na učiteljima, na budućoj supruzi i prijateljima koje sam stekao među bogoslovima. Posle četiri godine, pozvali su me nazad u Astrahan jer je gradu očajnički nedostajalo sveštenika. Dana 28. juna 2010. godine bio sam rukopoložen. Petu godinu sam završio vanredno, a dugo potom služio u Uspenskom saboru.
"Nikada nisam zažalio"
Danas je Maksim Burdin starešina hrama Svetog Nikolaja Čudotvorca pri Kaspijskom institutu za pomorski i rečni transport. Često razgovara sa studentima i pomorcima koji ga pitaju zašto je postao sveštenik.
- Moj najvažniji odgovor je: postao sam hrišćanin. Svešteničku službu doživljavam kao jedan od načina da služim Bogu - i radom i rečju. To je kao kada diplomac pomorskog fakulteta odluči da postane mornar: on zna svoj poziv, ali u moru ima mnogo različitih službi - neko postane inženjer, neko pilot, a neko kapetan. Tako sam i ja izabrao sveštenstvo. Od trenutka kada su me pozvali da služim u Astrahanu, nijednom nisam zažalio zbog te odluke. Bilo je trenutaka velike iscrpljenosti, ali kajanja nikada. I nadam se, uz Božiju pomoć - nikada ga neće biti.
Jerej Kiril Markovski, zatvorski duhovnik u najstrožim ruskim kaznenim ustanovama, otkriva potresna iskustva i nevidljivu bol ljudi kojima društvo okreće leđa, ali koje Bog ne ostavlja samo u tami ćelija.
Poglavar Ruske pravoslavne crkve primio je mitropolita losanđeloskog Serapiona Koptske pravoslavne crkve, istakavši značaj zajedničkih molitava, razmena mladih i teoloških susreta, dok su dve Crkve razgovarale i o situaciji u Ukrajini.
Politička stranka "Pravoslavna Rusija" poziva na zakonsku zabranu proslava Noći veštica u školama i javnim mestima, tvrdeći da ovaj praznik negativno utiče na mlade i potkopava hrišćanske i kulturne temelje zemlje.
Na ostrvcetu od svega 100 kvadratnih metara, svetinja Svetog Andreja Prvozvanog očarava posetioce bajkovitim prizorom i duhovnim mirom, postajući nezaobilazna destinacija za vernike i turiste.
Uz liturgiju u Gornjem Ostrogu i snažne reči o pokajanju, smirenju i istinskoj veri, vernicima je sa hramovne slave upućen poziv na unutrašnju promenu koja, kako je poručeno, počinje u tišini srca, a potvrđuje se delima.
Kosovsko-albanski advokat Toma Gaši tražio uklanjanje srpskog hrama, dok Crkva upozorava na direktan govor mržnje, istorijsku netrpeljivost i ugrožavanje svetinja u postkonfliktnom okruženju.
Monah otkriva recept iz svog „Svetogorskog kuvara“ – jednostavan, aromatičan hleb s maslinama i paprikom, koji od običnog obroka pravi malu meditaciju u vašoj kuhinji i unosi duh Hilandara u dom.
Sve više vernika priznaje da im se molitva pretvorila u praznu naviku, ali pouka starca sa Atosa pokazuje da problem nije u rečima, već u odnosu koji gradimo sa Bogorodicom i Bogom.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Kada su pljačkaši upali u njegovu crkvu tražeći ikonu, otac Sergije je zadobio teške batine, ali nije izgubio smirenje — u šapatima ispunjenim bolom zatražio je ime jednog od njih, da bi znao za koga da se moli.
Usamljeni hram kod sela Edelevo u Rusiji, za koji se kaže da do njega stižu samo oni kojima vera pokaže put, zbunjuje naučnike, inspiriše vernike i privlači avanturiste iz celog sveta.
Tada episkop, kasnije patrijarh Tihon, stigao je na rub pravoslavnog sveta, a postao most između Istoka i Zapada — osnivao je hramove, okupljao narode i ušao u istoriju Amerike.
Sve više vernika priznaje da im se molitva pretvorila u praznu naviku, ali pouka starca sa Atosa pokazuje da problem nije u rečima, već u odnosu koji gradimo sa Bogorodicom i Bogom.
Na manastirskom imanju, nakon požara i decenija bez uzgoja, bratstvo uz pomoć svetogorskih monaha i molitvu igumana Metodija obnavlja poljoprivrednu tradiciju, dajući novi život ekonomiji i duhovnom životu manastira.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Pravoslavci danas obeležavaju Vavedenje Presvete Bogorodice po starom kalendaru i Svetog Jovana Damaskina po novom, katolici slave Svetog Ivana Damaščanskog, dok je u judaizmu i islamu današnji dan posvećen redovnoj molitvi i svakodnevnim verskim dužnostima.
