"NA PRVOJ ISPOVESTI ZAMALO SE NISAM POTUKAO SA SVEŠTENIKOM": Svedočanstvo bivšeg pankera oca Maksima kako je posle ovog incidenta i sam postao sveštenik
Schutterstock/Odeljenje za informacionu politiku i odnose sa javnošću
Protojerej Maksim Burdin otkriva kako je kroz mladalačka lutanja, radove u manastiru i jedan neočekivani susret u hramu pronašao svoj put do svešteničke službe.
Svedočanstvo protojereja Maksima Burdina, starešine hrama Svetog Nikolaja Čudotvorca pri Kaspijskom institutu za pomorski i rečni transport u Astrahanu, Rusija, govori o neobičnom i duboko ličnom putu ka veri. Od odrastanja u okruženju punom sujeverja i druženja sa pankerima, preko slučajnog susreta s monasima, do rukopoloženja - njegovo iskustvo pokazuje da Božiji poziv često dolazi neočekivano.
Prvi susret sa pravoslavljem
Maksim Burdin je odrastao u Astrahanu. Roditelji su ga krstili dok je još bio dete, ali se kod kuće o veri retko govorilo. Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina, kako sam svedoči, „nije bilo lako razumeti u šta treba verovati“. Tada su u narodu cvetala razna sujeverja.
— Sećam se kako je bila popularna figura, mali drveni "debeljuškasti" čovek sa azijskim crtama lica. Govorilo se da, ako mu protrljate stomačić, ispuniće vam se želja - priseća se otac Maksim.
Sa pravoslavljem se prvi put susreo 1998. godine, kada je posetio Trojičko-Sergijevoj lavri. Tada mu je jedan monah prišao, upitao ga za ime i poklonio mu ikonicu prepodobnog Maksima Grka. - Tu ikonicu, veličine bankovne kartice, i danas čuvam. Taj trenutak nije izazvao nagli preokret, ali sam tada prvi put jasno osetio da mi je pravoslavlje blisko. Posle osam godina vratio sam se u Lavru - da bih upisao bogosloviju.
Panker koji je tražio put
Pre toga je prošao kroz mnoga iskušenja mladosti, uključujući i loše društvo - družio se s pankerima.
- Oni su umeli da postavljaju oštra životna pitanja, ali nisu znali da na njih odgovore. Neki od njih, nažalost, nisu preživeli ta lutanja - kaže otac Maksim.
Kada ga je jedan od njih lažno optužio za krađu, otac mu je otvoreno rekao: "Vreme je da odlučiš - da li je to društvo u kojem želiš da ostaneš?"
Nakon toga je prihvatio ponudu da radi u građevinskoj firmi. Već je imao iskustva, jer je ranije pomagao na gradilištu iranskog konzulata, gde je, kako kaže, "uvek bilo dobro plaćeno i gde je naučio da ceni svoj rad". Bilo mu je tek 15 godina.
Odeljenje za informacionu politiku i odnose sa javnošću
Protojerej Maksim Burdin
Tada ga je put doveo u muški manastir Svetog Jovana Preteče u Astrahanu, gde je jedna građevinska firma radila na obnovi objekata.
- Tu sam prvi put ozbiljno ušao u dodir s hrišćanskom kulturom. Video sam život monaha, razgovarao s nekima od njih. Jednom prilikom sam, ne znajući, ušao u oltar da ostavim kandilo koje je smetalo postavljanju skela. A monahinja koja je tada čistila rekla mi je: "Sad moraš ovde i da ostaneš." Nisam tada ni slutio da će te reči biti proročke.
Ispovest i neočekivani obrt
Građevinski radovi u manastiru bili su njegov prvi korak ka veri. Pravo crkveno uzrastanje dogodilo se u Uspenskom saboru u Astrahanu. Jedan njegov drug morao je na neko vreme da se skloni od neprijatne situacije, i utočište je našao u crkvi. Maksim je dolazio da ga obiđe, a tamo je upoznao vernike i sveštenike s kojima je odmah poželeo da se zbliži.
- Iako su bili mnogo stariji od mene, druženje s njima bilo je mnogo prijatnije nego s pankovima. Počeo sam da dolazim na bogosluženja i vrlo brzo sam ih zavoleo. Te večernje službe usred radne nedelje bile su za mene pravo otkriće - priseća se otac Maksim, prenosi portal foma.ru..
Kada je konačno odlučio da pristupi svetoj tajni ispovesti, dogodilo se nešto neočekivano:
- Zamalo da se potučem sa sveštenikom! Danas smo veliki prijatelji i s osmehom pamtimo taj susret, ali tada smo se zaista zamalo sukobili. Svešteniku se nije dopalo što sam imao zasukane rukave, a ja nisam razumeo zašto je to problem. Hvala Bogu, sve se završilo mirno i bez gorčine.
Put ka sveštenstvu
Prelomni trenutak za Maksima bio je Veliki post 2006. godine. Već je studirao na univerzitetu i pomagao u oltaru.
- Od početka posta nisam propustio nijednu službu. Preskakao sam sve što sam mogao da preskočim - nigde mi se nije išlo osim u hram. A posle Vaskrsa sam jasno shvatio: želim zauvek da ostanem u Crkvi.
Te godine je upisao Moskovsku duhovnu akademiju i bogosloviju - i, kako kaže, „delimično da proveri svoje zvanje“. Potvrda nije izostala.
- Zahvalan sam Bogu na učiteljima, na budućoj supruzi i prijateljima koje sam stekao među bogoslovima. Posle četiri godine, pozvali su me nazad u Astrahan jer je gradu očajnički nedostajalo sveštenika. Dana 28. juna 2010. godine bio sam rukopoložen. Petu godinu sam završio vanredno, a dugo potom služio u Uspenskom saboru.
"Nikada nisam zažalio"
Danas je Maksim Burdin starešina hrama Svetog Nikolaja Čudotvorca pri Kaspijskom institutu za pomorski i rečni transport. Često razgovara sa studentima i pomorcima koji ga pitaju zašto je postao sveštenik.
- Moj najvažniji odgovor je: postao sam hrišćanin. Svešteničku službu doživljavam kao jedan od načina da služim Bogu - i radom i rečju. To je kao kada diplomac pomorskog fakulteta odluči da postane mornar: on zna svoj poziv, ali u moru ima mnogo različitih službi - neko postane inženjer, neko pilot, a neko kapetan. Tako sam i ja izabrao sveštenstvo. Od trenutka kada su me pozvali da služim u Astrahanu, nijednom nisam zažalio zbog te odluke. Bilo je trenutaka velike iscrpljenosti, ali kajanja nikada. I nadam se, uz Božiju pomoć - nikada ga neće biti.
Jerej Kiril Markovski, zatvorski duhovnik u najstrožim ruskim kaznenim ustanovama, otkriva potresna iskustva i nevidljivu bol ljudi kojima društvo okreće leđa, ali koje Bog ne ostavlja samo u tami ćelija.
Poglavar Ruske pravoslavne crkve primio je mitropolita losanđeloskog Serapiona Koptske pravoslavne crkve, istakavši značaj zajedničkih molitava, razmena mladih i teoloških susreta, dok su dve Crkve razgovarale i o situaciji u Ukrajini.
Politička stranka "Pravoslavna Rusija" poziva na zakonsku zabranu proslava Noći veštica u školama i javnim mestima, tvrdeći da ovaj praznik negativno utiče na mlade i potkopava hrišćanske i kulturne temelje zemlje.
Na ostrvcetu od svega 100 kvadratnih metara, svetinja Svetog Andreja Prvozvanog očarava posetioce bajkovitim prizorom i duhovnim mirom, postajući nezaobilazna destinacija za vernike i turiste.
Od Nemanjića i Svetog Save do legendi o skrivenom blagu i izvoru za koji se veruje da ima posebnu snagu, svetinja u dolini reke Studenice i dalje spaja proverenu istoriju i predanja koja ne prestaju da žive.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Kada su pljačkaši upali u njegovu crkvu tražeći ikonu, otac Sergije je zadobio teške batine, ali nije izgubio smirenje — u šapatima ispunjenim bolom zatražio je ime jednog od njih, da bi znao za koga da se moli.
Prema navodima iz diplomatskih krugova, Evropska unija ponovo otvara pitanje restriktivnih mera prema patrijarhu Kirilju, što je izazvalo zabrinutost u crkvenim krugovima zbog mogućeg presedana za verske poglavare.
U Kuzbasu je odigran prvi međunarodni turnir pravoslavnih ekipa, gde su penali odlučili pobednika, ali je pravi trijumf bio u zajedništvu, veri i prijateljstvu koje je nadvladalo takmičenje.
Navodi o pronađenim narkoticima, oštre optužbe Moskve i tvrdnje o „organizovanoj provokaciji“ pretvorili su policijsku kontrolu u Karlovim Varima u međunarodni slučaj sa ozbiljnim političkim i crkvenim posledicama.
U besedi za petak 2. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto za služenje Crkvi nisu dovoljni ni znanje ni ljudsko priznanje, već blagodat koja se prenosi od apostolskih vremena.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Na Vračaru, pred odlazak Časnog pojasa Presvete Bogorodice, emotivni prizori i molitvena tišina obeležili su ispraćaj koji je, uz suze patrijarha i sabranost vernika, zatvorio 17 dana hodočašća kroz Hram Svetog Save.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju praznik Prepodobnog Isakija Ispovednika po starom kalendaru, a Prepodobnog Onufrija Velikog i Svetog Petra Atoskog po novom kalendaru. Katolička crkva slavi blagdan Presvetog Srca Isusovog, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Jedna kratka pouka gruzijskog svetitelja objašnjava zašto se molitva često pretvara u naviku bez unutrašnjeg reda i kako se, kroz jednostavan duhovni poredak, vraća svojoj punoj snazi i smislu.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
