Kada su pljačkaši upali u njegovu crkvu tražeći ikonu, otac Sergije je zadobio teške batine, ali nije izgubio smirenje — u šapatima ispunjenim bolom zatražio je ime jednog od njih, da bi znao za koga da se moli.
Postoje susreti koji izgledaju kao da ih nije poslala ruka sudbine, već sama Božija promisao. Tako je ruski novinar i saradnik pravoslavnog časopisa Foma, Jurij Kurbatov, još 2011. godine doživeo neobično, gotovo filmsko iskustvo, koje je u sebi spojilo tragediju, blagost, humor i večnu nadu.
Te godine Jurij je, zajedno s fotografom Volođom, boravio u Jaroslavskoj oblasti na službenom zadatku. Pored obilaska svetinja, put ih je naveo i u selo Frolovsko, kod sveštenika Ruske pravoslavne crkve, oca Sergija Višnjevskog. Bio je to čovek čije je gostoprimstvo grejalo kao stara ruska peć. Otac Sergije je, iako službujući u zabačenom selu sa svega nekoliko kuća, proputovao svet i sabrao brojne priče — ali jedna se posebno izdvojila.
Ispričao je kako je jednom prilikom njegova mala seoska crkva bila meta pljačkaša. Došli su noću, vezali ga, pretukli i izbili mu zube. Tražili dragocenu ikonu, koju su — obmanuti televizijskim prilogom — zamenili sa običnom kartonskom reprodukcijom. No i u tom strašnom času otac Sergije je sačuvao smirenje. Dok ga je jedan od napadača tukao, on mu je tiho šapnuo:
— Kako ti je ime, da znam za koga da se molim?
Pljačkaš mu je, takođe šapatom, rekao svoje ime.
To je bila prava ruska scena, kao iz romana Dostojevskog, prisećao se Jurij.
Nakon te potresne priče usledili su čaj i razgovor o manje teškim temama. U tom prijatnom tonu otac Sergije je nekoliko puta pogledao Jurija i rekao mu:
— Znaš, ličiš mi na glumca Djuževa.
Jurij je prvo slegao ramenima, zatim ćutao, ali kada mu je to treći put ponovljeno, nije odoleo da ne uzvrati s osmehom:
— Ama ne ličim ja ni na koga, oče!
Na kraju susreta, kada su se spremali za povratak u Moskvu, otac ih je blagoslovio za put i rekao:
— Kad se već vraćate za Moskvu, prenesite tamo moj pozdrav.
— Kome da prenesemo, oče?
— Kako kome? — raširio je ruke sa toplinom. — Glumcu Dmitriju Djuževu!
Svi su se tada nasmejali. Bila je to šala puna prostodušnosti i šarma. Jurij je tada pomislio da otac Sergije možda i nema jasnu predstavu o veličini Moskve. Kasnije je ipak saznao da je dugo službovao upravo u prestonici. I to je bio njihov prvi i poslednji susret. Otac Sergije se upokojio 2017. godine.
Godine su prošle. I onda, baš na praznik Cveti 2022. godine, Jurij se zatekao u hramu na zapadu Moskve — mestu na koje retko dolazi. I gle čuda: tik pored njega stoji upravo glumac Dmitrij Djužev, sa porodicom. Čak su i u redu za pričešće stajali jedan iza drugog.
Jurij je osetio da to nije slučajnost. Prišao mu je nakon pričešća i rekao:
— Dmitriju, pomaže Bog! Imate jedan pozdrav od oca Sergija iz Jaroslavske oblasti.
— Hvala! A otkud bih ja mogao da ga poznajem?
— Pa, zapravo, ne poznajete ga. Samo vam je jednom davno uputio pozdrav. Bio je vaš poštovalac.
— E pa i vi njemu prenesite pozdrav — nasmejao se glumac.
— Nažalost, više ne mogu. Upokojio se pre pet godina. Samo je taj njegov pozdrav nekako ostao da lebdi… I eto, tek danas stigao do vas.
— Kakva predivna priča! — rekao je Djužev.
Stisnuli su ruke, čestitali jedni drugima praznik i razišli se.
A Jurij je kasnije mislio: iako je pozdrav stigao „s one strane“, kod Boga su svi živi. I nema te daljine koja može da spreči reč izrečenu s verom, ni vremena koje može da izbriše ono što je upisano u večnosti.
Na poziv Moskovske patrijaršije, poglavar Srpske pravoslavne crkve doputovao je u rusku prestonicu, gde je, zajedno s patrijarhom Kirilom, razgovarao s predsednikom Rusije o ulozi pravoslavlja u savremenom svetu i duhovnoj povezanosti dva naroda.
U danima Svetle sedmice, patrijarh srpski Porfirije i patrijarh moskovski Kiril susreli su se u ozračju Vaskrsenja, svedočeći neraskidivo duhovno jedinstvo Srpske i Ruske Pravoslavne Crkve, uz poruke nade, ljubavi i vere u Hrista Vaskrslog.
U atmosferi duboke duhovnosti i molitvene sabornosti, poglavar Srpske pravoslavne crkve susreo se s ruskim jerarsima i bratstvom Donskog manastira, poklonivši se svetinjama i poručivši da su srpski i ruski narod – jedan u Hristu.
Delegacija Srpske pravoslavne crkve, u okviru zvanične posete Rusiji, obišla je manastire Novojerusalimski i Savino-Storoževski, gde su ih dočekali domaćini iz Moskovske patrijaršije.
Praznički dani obeleženi su životom pod otvorenim nebom, simbolima zahvalnosti i sećanjem na put kroz pustinju, dok se porodice okupljaju uz molitve, prazničnu trpezu i drevne običaje.
Sveštenički čin primio je 1981. godine u manastiru Kovilju, a tokom službe bio je paroh u više mesta Eparhije bačke.
Bio je rimski oficir, a potom je postao episkop i propovedao Jevanđelje među neznabošcima, uprkos progonima i stradanjima.
Med, slad, suve šljive i orasi spojeni su u starinsku poslasticu koja se vezuje za Trojice-Sergijevu lavru i grad Sergijev Posad.
Pouka velikog svetitelja govori zašto bliskost lako preraste u očekivanje i kako ljubav može da bude pravi temelj odnosa.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Ova ikona "Umekšanje zlih srca", poznata i kao "Sedam strela", postala je simbol nade i duhovne pomoći za obolele koji leže u bolničkoj postelji.
Patrijarh Kiril služio je Svetu liturgiju u Hramu Hrista Spasitelja, dok su učesnici nosili krstove, ikone i svete mošti.
Reči velike ruske svetiteljke zapisane su u njenom žitiju, a ono što je rekla pred smrt decenijama kasnije dobilo je potpuno novo značenje, kada su hiljade vernika počele da dolaze na mesto gde počivaju njene mošti.
Meštani ovog sela veruju u čudotvorne moći ove crkve, tvrdeći da mnogi posetioci, zahvaljujući veri, ubrzo dobiju potomstvo ili dožive poboljšanje u životu.
Pouka velikog svetitelja govori zašto bliskost lako preraste u očekivanje i kako ljubav može da bude pravi temelj odnosa.
U društvu, u kojem je Isus živeo, udarac nije uvek bio samo fizički čin, objašnjava otac Bane.
U besedi za petak 17. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zbog čega čovekov unutrašnji rast zavisi od onoga čime ispunjava svoje srce i kakvu ulogu u tome ima Hristos.
Veliki srpski duhovnik 20. veka govorio je o trenucima kada čovek više ne razume zašto mu se teškoće događaju i kako upravo tada može da sačuva poverenje u Gospoda.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Isusovu molitvu ne zovu slučajno "molitva nad molitvama".
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Sedam dana provode u posebno napravljenim kolibama, koriste četiri biljke u obredu, a na trpezi se pojavljuju med, sezonske namirnice i punjeni kupus.
U društvu, u kojem je Isus živeo, udarac nije uvek bio samo fizički čin, objašnjava otac Bane.
U besedi za petak 17. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zbog čega čovekov unutrašnji rast zavisi od onoga čime ispunjava svoje srce i kakvu ulogu u tome ima Hristos.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
