Kada su pljačkaši upali u njegovu crkvu tražeći ikonu, otac Sergije je zadobio teške batine, ali nije izgubio smirenje — u šapatima ispunjenim bolom zatražio je ime jednog od njih, da bi znao za koga da se moli.
Postoje susreti koji izgledaju kao da ih nije poslala ruka sudbine, već sama Božija promisao. Tako je ruski novinar i saradnik pravoslavnog časopisa Foma, Jurij Kurbatov, još 2011. godine doživeo neobično, gotovo filmsko iskustvo, koje je u sebi spojilo tragediju, blagost, humor i večnu nadu.
Te godine Jurij je, zajedno s fotografom Volođom, boravio u Jaroslavskoj oblasti na službenom zadatku. Pored obilaska svetinja, put ih je naveo i u selo Frolovsko, kod sveštenika Ruske pravoslavne crkve, oca Sergija Višnjevskog. Bio je to čovek čije je gostoprimstvo grejalo kao stara ruska peć. Otac Sergije je, iako službujući u zabačenom selu sa svega nekoliko kuća, proputovao svet i sabrao brojne priče — ali jedna se posebno izdvojila.
Ispričao je kako je jednom prilikom njegova mala seoska crkva bila meta pljačkaša. Došli su noću, vezali ga, pretukli i izbili mu zube. Tražili dragocenu ikonu, koju su — obmanuti televizijskim prilogom — zamenili sa običnom kartonskom reprodukcijom. No i u tom strašnom času otac Sergije je sačuvao smirenje. Dok ga je jedan od napadača tukao, on mu je tiho šapnuo:
— Kako ti je ime, da znam za koga da se molim?
Pljačkaš mu je, takođe šapatom, rekao svoje ime.
To je bila prava ruska scena, kao iz romana Dostojevskog, prisećao se Jurij.
Nakon te potresne priče usledili su čaj i razgovor o manje teškim temama. U tom prijatnom tonu otac Sergije je nekoliko puta pogledao Jurija i rekao mu:
— Znaš, ličiš mi na glumca Djuževa.
Jurij je prvo slegao ramenima, zatim ćutao, ali kada mu je to treći put ponovljeno, nije odoleo da ne uzvrati s osmehom:
— Ama ne ličim ja ni na koga, oče!
Na kraju susreta, kada su se spremali za povratak u Moskvu, otac ih je blagoslovio za put i rekao:
— Kad se već vraćate za Moskvu, prenesite tamo moj pozdrav.
— Kome da prenesemo, oče?
— Kako kome? — raširio je ruke sa toplinom. — Glumcu Dmitriju Djuževu!
Svi su se tada nasmejali. Bila je to šala puna prostodušnosti i šarma. Jurij je tada pomislio da otac Sergije možda i nema jasnu predstavu o veličini Moskve. Kasnije je ipak saznao da je dugo službovao upravo u prestonici. I to je bio njihov prvi i poslednji susret. Otac Sergije se upokojio 2017. godine.
Godine su prošle. I onda, baš na praznik Cveti 2022. godine, Jurij se zatekao u hramu na zapadu Moskve — mestu na koje retko dolazi. I gle čuda: tik pored njega stoji upravo glumac Dmitrij Djužev, sa porodicom. Čak su i u redu za pričešće stajali jedan iza drugog.
Jurij je osetio da to nije slučajnost. Prišao mu je nakon pričešća i rekao:
— Dmitriju, pomaže Bog! Imate jedan pozdrav od oca Sergija iz Jaroslavske oblasti.
— Hvala! A otkud bih ja mogao da ga poznajem?
— Pa, zapravo, ne poznajete ga. Samo vam je jednom davno uputio pozdrav. Bio je vaš poštovalac.
— E pa i vi njemu prenesite pozdrav — nasmejao se glumac.
— Nažalost, više ne mogu. Upokojio se pre pet godina. Samo je taj njegov pozdrav nekako ostao da lebdi… I eto, tek danas stigao do vas.
— Kakva predivna priča! — rekao je Djužev.
Stisnuli su ruke, čestitali jedni drugima praznik i razišli se.
A Jurij je kasnije mislio: iako je pozdrav stigao „s one strane“, kod Boga su svi živi. I nema te daljine koja može da spreči reč izrečenu s verom, ni vremena koje može da izbriše ono što je upisano u večnosti.
Na poziv Moskovske patrijaršije, poglavar Srpske pravoslavne crkve doputovao je u rusku prestonicu, gde je, zajedno s patrijarhom Kirilom, razgovarao s predsednikom Rusije o ulozi pravoslavlja u savremenom svetu i duhovnoj povezanosti dva naroda.
U danima Svetle sedmice, patrijarh srpski Porfirije i patrijarh moskovski Kiril susreli su se u ozračju Vaskrsenja, svedočeći neraskidivo duhovno jedinstvo Srpske i Ruske Pravoslavne Crkve, uz poruke nade, ljubavi i vere u Hrista Vaskrslog.
U atmosferi duboke duhovnosti i molitvene sabornosti, poglavar Srpske pravoslavne crkve susreo se s ruskim jerarsima i bratstvom Donskog manastira, poklonivši se svetinjama i poručivši da su srpski i ruski narod – jedan u Hristu.
Delegacija Srpske pravoslavne crkve, u okviru zvanične posete Rusiji, obišla je manastire Novojerusalimski i Savino-Storoževski, gde su ih dočekali domaćini iz Moskovske patrijaršije.
Pravoslavlje uči da čovek nikada nije sam, čak i onda kada mu se čini da je ostavljen od ljudi.
Da biste se oslobodili straha, govorio je otac Teognost, treba imati veru, veru ne samo u Boga, jer i demoni veruju i drhte.
Recept sa puterom, jajima i citrusnom kremom bogat po ukusu, namenjen danima mrsne trpeze kada se kolači ne mere izgledom, već osećajem koji ostavljaju za stolom.
Iza kratkog čina koji se svake godine 3. februara obavlja u crkvama stoji priča o svetitelju, njegovom mučeništvu i čudu koje je obeležilo jedan od najneobičnijih običaja hrišćanske tradicije.
U besedi za utorak Sedmice bludnoga sina, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako kroz milosrđe, oproštaj i gradnju mira čovek dotiče božansku istinu i otkriva tajne Raja.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Ulazili su u oltar, ispovedaonicu i trapove, a odgovor mitropolita Metodija oduševio je vernike: „Krijem ga u svom srcu“
Protojerej Maksim Burdin otkriva kako je kroz mladalačka lutanja, radove u manastiru i jedan neočekivani susret u hramu pronašao svoj put do svešteničke službe.
Suđenje Ivanu Hadravi, jereju pravoslavne crkve u Češkoj stavlja na ispit granice verskog angažmana u političkim sukobima i izaziva burne reakcije u crkvenim i društvenim krugovima.
Desetine hiljada vernika u Moskvi obeležile su krštenje Rusi, a poglavar Ruske pravoslavne crkve poručio da narod bez duhovnih temelja sam sebe uništava.
Na obeležavanju hramovne slave Petropavlovskog hrama Podvorja Srpske pravoslavne crkve u Moskvi služena je liturgija uz prisustvo srpskih ministara i ruskih mitropolita, dok je episkop Stefan upozorio na stradanje hrišćana u Damasku, Ukrajini i na Kosovu.
Pravoslavlje uči da čovek nikada nije sam, čak i onda kada mu se čini da je ostavljen od ljudi.
Da biste se oslobodili straha, govorio je otac Teognost, treba imati veru, veru ne samo u Boga, jer i demoni veruju i drhte.
U besedi za utorak Sedmice bludnoga sina, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako kroz milosrđe, oproštaj i gradnju mira čovek dotiče božansku istinu i otkriva tajne Raja.
Dok svet često nagrađuje nepravdu, podviznik iz Odese iz 20. veka pokazuje kako čuvanje savesti i hodanje “uskim putem” postaje jedini pravi odgovor na okrutnost života.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Bez znanja bratstva prepisani groblje i temelji crkve, dok se zemljište nadomak manastira prodaje za izgradnju hotela i motela.
Episkop istočnoamerički uzneo je snažnu molitvu za zaštitu nerođene dece, a prisutni, od članova Kongresa do vernika, priznaju da su njegove reči ostavile snažan trag.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Dok svet često nagrađuje nepravdu, podviznik iz Odese iz 20. veka pokazuje kako čuvanje savesti i hodanje “uskim putem” postaje jedini pravi odgovor na okrutnost života.
Ne da se nije uplašio kada je ušao u "klinč" sa carem i patrijarhom, nego je istrajao do kraja u dokazivanju da su u Gospodu bile dve volje kao i dve prirode.
Nekadašnji basista benda Danzig Džoš Lejzi govori o ličnom slomu, godinama borbe sa zavisnošću i susretu s verom, koji ga je doveo do odluke da primi svetu tajnu krštenja u Pravoslavnoj crkvi.
