Kada su pljačkaši upali u njegovu crkvu tražeći ikonu, otac Sergije je zadobio teške batine, ali nije izgubio smirenje — u šapatima ispunjenim bolom zatražio je ime jednog od njih, da bi znao za koga da se moli.
Postoje susreti koji izgledaju kao da ih nije poslala ruka sudbine, već sama Božija promisao. Tako je ruski novinar i saradnik pravoslavnog časopisa Foma, Jurij Kurbatov, još 2011. godine doživeo neobično, gotovo filmsko iskustvo, koje je u sebi spojilo tragediju, blagost, humor i večnu nadu.
Te godine Jurij je, zajedno s fotografom Volođom, boravio u Jaroslavskoj oblasti na službenom zadatku. Pored obilaska svetinja, put ih je naveo i u selo Frolovsko, kod sveštenika Ruske pravoslavne crkve, oca Sergija Višnjevskog. Bio je to čovek čije je gostoprimstvo grejalo kao stara ruska peć. Otac Sergije je, iako službujući u zabačenom selu sa svega nekoliko kuća, proputovao svet i sabrao brojne priče — ali jedna se posebno izdvojila.
Ispričao je kako je jednom prilikom njegova mala seoska crkva bila meta pljačkaša. Došli su noću, vezali ga, pretukli i izbili mu zube. Tražili dragocenu ikonu, koju su — obmanuti televizijskim prilogom — zamenili sa običnom kartonskom reprodukcijom. No i u tom strašnom času otac Sergije je sačuvao smirenje. Dok ga je jedan od napadača tukao, on mu je tiho šapnuo:
— Kako ti je ime, da znam za koga da se molim?
Pljačkaš mu je, takođe šapatom, rekao svoje ime.
To je bila prava ruska scena, kao iz romana Dostojevskog, prisećao se Jurij.
Nakon te potresne priče usledili su čaj i razgovor o manje teškim temama. U tom prijatnom tonu otac Sergije je nekoliko puta pogledao Jurija i rekao mu:
— Znaš, ličiš mi na glumca Djuževa.
Jurij je prvo slegao ramenima, zatim ćutao, ali kada mu je to treći put ponovljeno, nije odoleo da ne uzvrati s osmehom:
— Ama ne ličim ja ni na koga, oče!
Na kraju susreta, kada su se spremali za povratak u Moskvu, otac ih je blagoslovio za put i rekao:
— Kad se već vraćate za Moskvu, prenesite tamo moj pozdrav.
— Kome da prenesemo, oče?
— Kako kome? — raširio je ruke sa toplinom. — Glumcu Dmitriju Djuževu!
Svi su se tada nasmejali. Bila je to šala puna prostodušnosti i šarma. Jurij je tada pomislio da otac Sergije možda i nema jasnu predstavu o veličini Moskve. Kasnije je ipak saznao da je dugo službovao upravo u prestonici. I to je bio njihov prvi i poslednji susret. Otac Sergije se upokojio 2017. godine.
Godine su prošle. I onda, baš na praznik Cveti 2022. godine, Jurij se zatekao u hramu na zapadu Moskve — mestu na koje retko dolazi. I gle čuda: tik pored njega stoji upravo glumac Dmitrij Djužev, sa porodicom. Čak su i u redu za pričešće stajali jedan iza drugog.
Jurij je osetio da to nije slučajnost. Prišao mu je nakon pričešća i rekao:
— Dmitriju, pomaže Bog! Imate jedan pozdrav od oca Sergija iz Jaroslavske oblasti.
— Hvala! A otkud bih ja mogao da ga poznajem?
— Pa, zapravo, ne poznajete ga. Samo vam je jednom davno uputio pozdrav. Bio je vaš poštovalac.
— E pa i vi njemu prenesite pozdrav — nasmejao se glumac.
— Nažalost, više ne mogu. Upokojio se pre pet godina. Samo je taj njegov pozdrav nekako ostao da lebdi… I eto, tek danas stigao do vas.
— Kakva predivna priča! — rekao je Djužev.
Stisnuli su ruke, čestitali jedni drugima praznik i razišli se.
A Jurij je kasnije mislio: iako je pozdrav stigao „s one strane“, kod Boga su svi živi. I nema te daljine koja može da spreči reč izrečenu s verom, ni vremena koje može da izbriše ono što je upisano u večnosti.
Na poziv Moskovske patrijaršije, poglavar Srpske pravoslavne crkve doputovao je u rusku prestonicu, gde je, zajedno s patrijarhom Kirilom, razgovarao s predsednikom Rusije o ulozi pravoslavlja u savremenom svetu i duhovnoj povezanosti dva naroda.
U danima Svetle sedmice, patrijarh srpski Porfirije i patrijarh moskovski Kiril susreli su se u ozračju Vaskrsenja, svedočeći neraskidivo duhovno jedinstvo Srpske i Ruske Pravoslavne Crkve, uz poruke nade, ljubavi i vere u Hrista Vaskrslog.
U atmosferi duboke duhovnosti i molitvene sabornosti, poglavar Srpske pravoslavne crkve susreo se s ruskim jerarsima i bratstvom Donskog manastira, poklonivši se svetinjama i poručivši da su srpski i ruski narod – jedan u Hristu.
Delegacija Srpske pravoslavne crkve, u okviru zvanične posete Rusiji, obišla je manastire Novojerusalimski i Savino-Storoževski, gde su ih dočekali domaćini iz Moskovske patrijaršije.
U besedi za 23. petak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako svaki čovek, roditelj, trgovac ili radnik može postati svet u svakodnevici i živeti prema pozivu vere.
Svaki element prirode simbolizuje obnovu, red i unutrašnju snagu, podsećajući na nevidive veze koje oblikuju naš život.
Veliki duhovnik 20. veka podseća da prava hrabrost i uspeh ne dolaze iz pohvala, već iz Božije milosti i sposobnosti da dete nauči da traži pomoć Boga u svakom koraku svog života.
U svojoj knjizi o unutrašnjem miru otac Simeon Kragiopulos ne nudi utehu, već put do slobode od nevidljivog pritiska koji vlada životom modernog čoveka.
Prevelika otvorenost, neumerena druženja i površni odnosi sa drugima mogu, kako uče duhovnici, lako narušiti bračnu harmoniju i uneti nemir u dom.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Protojerej Maksim Burdin otkriva kako je kroz mladalačka lutanja, radove u manastiru i jedan neočekivani susret u hramu pronašao svoj put do svešteničke službe.
Suđenje Ivanu Hadravi, jereju pravoslavne crkve u Češkoj stavlja na ispit granice verskog angažmana u političkim sukobima i izaziva burne reakcije u crkvenim i društvenim krugovima.
Desetine hiljada vernika u Moskvi obeležile su krštenje Rusi, a poglavar Ruske pravoslavne crkve poručio da narod bez duhovnih temelja sam sebe uništava.
Na obeležavanju hramovne slave Petropavlovskog hrama Podvorja Srpske pravoslavne crkve u Moskvi služena je liturgija uz prisustvo srpskih ministara i ruskih mitropolita, dok je episkop Stefan upozorio na stradanje hrišćana u Damasku, Ukrajini i na Kosovu.
U besedi za 23. petak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako svaki čovek, roditelj, trgovac ili radnik može postati svet u svakodnevici i živeti prema pozivu vere.
Veliki duhovnik 20. veka podseća da prava hrabrost i uspeh ne dolaze iz pohvala, već iz Božije milosti i sposobnosti da dete nauči da traži pomoć Boga u svakom koraku svog života.
U svojoj knjizi o unutrašnjem miru otac Simeon Kragiopulos ne nudi utehu, već put do slobode od nevidljivog pritiska koji vlada životom modernog čoveka.
Prevelika otvorenost, neumerena druženja i površni odnosi sa drugima mogu, kako uče duhovnici, lako narušiti bračnu harmoniju i uneti nemir u dom.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji.
Starinski recept koji se lako priprema, može se služiti i toplo i hladno, i svakom slavskom stolu dodaje posebnu domaću toplinu.
Pastorka Lena Miler u Berlinu održala je ceremoniju tokom koje je blagoslovila poligamni savez homoseksualaca, nazivajući ga "punovažnim savezom pred Bogom", a taj čin izazvao je duboku tugu u hrišćanskom svetu.
