Kada su pljačkaši upali u njegovu crkvu tražeći ikonu, otac Sergije je zadobio teške batine, ali nije izgubio smirenje — u šapatima ispunjenim bolom zatražio je ime jednog od njih, da bi znao za koga da se moli.
Postoje susreti koji izgledaju kao da ih nije poslala ruka sudbine, već sama Božija promisao. Tako je ruski novinar i saradnik pravoslavnog časopisa Foma, Jurij Kurbatov, još 2011. godine doživeo neobično, gotovo filmsko iskustvo, koje je u sebi spojilo tragediju, blagost, humor i večnu nadu.
Te godine Jurij je, zajedno s fotografom Volođom, boravio u Jaroslavskoj oblasti na službenom zadatku. Pored obilaska svetinja, put ih je naveo i u selo Frolovsko, kod sveštenika Ruske pravoslavne crkve, oca Sergija Višnjevskog. Bio je to čovek čije je gostoprimstvo grejalo kao stara ruska peć. Otac Sergije je, iako službujući u zabačenom selu sa svega nekoliko kuća, proputovao svet i sabrao brojne priče — ali jedna se posebno izdvojila.
Ispričao je kako je jednom prilikom njegova mala seoska crkva bila meta pljačkaša. Došli su noću, vezali ga, pretukli i izbili mu zube. Tražili dragocenu ikonu, koju su — obmanuti televizijskim prilogom — zamenili sa običnom kartonskom reprodukcijom. No i u tom strašnom času otac Sergije je sačuvao smirenje. Dok ga je jedan od napadača tukao, on mu je tiho šapnuo:
— Kako ti je ime, da znam za koga da se molim?
Pljačkaš mu je, takođe šapatom, rekao svoje ime.
To je bila prava ruska scena, kao iz romana Dostojevskog, prisećao se Jurij.
Nakon te potresne priče usledili su čaj i razgovor o manje teškim temama. U tom prijatnom tonu otac Sergije je nekoliko puta pogledao Jurija i rekao mu:
— Znaš, ličiš mi na glumca Djuževa.
Jurij je prvo slegao ramenima, zatim ćutao, ali kada mu je to treći put ponovljeno, nije odoleo da ne uzvrati s osmehom:
— Ama ne ličim ja ni na koga, oče!
Na kraju susreta, kada su se spremali za povratak u Moskvu, otac ih je blagoslovio za put i rekao:
— Kad se već vraćate za Moskvu, prenesite tamo moj pozdrav.
— Kome da prenesemo, oče?
— Kako kome? — raširio je ruke sa toplinom. — Glumcu Dmitriju Djuževu!
Svi su se tada nasmejali. Bila je to šala puna prostodušnosti i šarma. Jurij je tada pomislio da otac Sergije možda i nema jasnu predstavu o veličini Moskve. Kasnije je ipak saznao da je dugo službovao upravo u prestonici. I to je bio njihov prvi i poslednji susret. Otac Sergije se upokojio 2017. godine.
Godine su prošle. I onda, baš na praznik Cveti 2022. godine, Jurij se zatekao u hramu na zapadu Moskve — mestu na koje retko dolazi. I gle čuda: tik pored njega stoji upravo glumac Dmitrij Djužev, sa porodicom. Čak su i u redu za pričešće stajali jedan iza drugog.
Jurij je osetio da to nije slučajnost. Prišao mu je nakon pričešća i rekao:
— Dmitriju, pomaže Bog! Imate jedan pozdrav od oca Sergija iz Jaroslavske oblasti.
— Hvala! A otkud bih ja mogao da ga poznajem?
— Pa, zapravo, ne poznajete ga. Samo vam je jednom davno uputio pozdrav. Bio je vaš poštovalac.
— E pa i vi njemu prenesite pozdrav — nasmejao se glumac.
— Nažalost, više ne mogu. Upokojio se pre pet godina. Samo je taj njegov pozdrav nekako ostao da lebdi… I eto, tek danas stigao do vas.
— Kakva predivna priča! — rekao je Djužev.
Stisnuli su ruke, čestitali jedni drugima praznik i razišli se.
A Jurij je kasnije mislio: iako je pozdrav stigao „s one strane“, kod Boga su svi živi. I nema te daljine koja može da spreči reč izrečenu s verom, ni vremena koje može da izbriše ono što je upisano u večnosti.
Na poziv Moskovske patrijaršije, poglavar Srpske pravoslavne crkve doputovao je u rusku prestonicu, gde je, zajedno s patrijarhom Kirilom, razgovarao s predsednikom Rusije o ulozi pravoslavlja u savremenom svetu i duhovnoj povezanosti dva naroda.
U danima Svetle sedmice, patrijarh srpski Porfirije i patrijarh moskovski Kiril susreli su se u ozračju Vaskrsenja, svedočeći neraskidivo duhovno jedinstvo Srpske i Ruske Pravoslavne Crkve, uz poruke nade, ljubavi i vere u Hrista Vaskrslog.
U atmosferi duboke duhovnosti i molitvene sabornosti, poglavar Srpske pravoslavne crkve susreo se s ruskim jerarsima i bratstvom Donskog manastira, poklonivši se svetinjama i poručivši da su srpski i ruski narod – jedan u Hristu.
Delegacija Srpske pravoslavne crkve, u okviru zvanične posete Rusiji, obišla je manastire Novojerusalimski i Savino-Storoževski, gde su ih dočekali domaćini iz Moskovske patrijaršije.
Mir nije odsustvo haosa, već prisustvo smisla.
Bolest ne nastaje samo zbog telesnih slabosti, već i zbog stanja ljudske duše.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Postavljen prvi deo krsta na vrh centralne kule Isusa Hrista – bazilika Sagrada Familija sada je visoka 162,91 metar, a do 2026. dostizaće 172 metra, kada će biti dovršena u čast stogodišnjice smrti Antonija Gaudija.
U besedi za 22. utorak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ističe da se prava lepota prepoznaje kroz duhovnu svetlost i blagodet koja menja čoveka.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Protojerej Maksim Burdin otkriva kako je kroz mladalačka lutanja, radove u manastiru i jedan neočekivani susret u hramu pronašao svoj put do svešteničke službe.
Suđenje Ivanu Hadravi, jereju pravoslavne crkve u Češkoj stavlja na ispit granice verskog angažmana u političkim sukobima i izaziva burne reakcije u crkvenim i društvenim krugovima.
Desetine hiljada vernika u Moskvi obeležile su krštenje Rusi, a poglavar Ruske pravoslavne crkve poručio da narod bez duhovnih temelja sam sebe uništava.
Na obeležavanju hramovne slave Petropavlovskog hrama Podvorja Srpske pravoslavne crkve u Moskvi služena je liturgija uz prisustvo srpskih ministara i ruskih mitropolita, dok je episkop Stefan upozorio na stradanje hrišćana u Damasku, Ukrajini i na Kosovu.
Mir nije odsustvo haosa, već prisustvo smisla.
Bolest ne nastaje samo zbog telesnih slabosti, već i zbog stanja ljudske duše.
U besedi za 22. utorak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ističe da se prava lepota prepoznaje kroz duhovnu svetlost i blagodet koja menja čoveka.
Shi-iguman manastira Sanaksar učio je da najdublji mir dolazi onda kada se čovek probudi sa molitvom na usnama.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
U svetinji pored Dunava, gde su vekovima ćutale monaške molitve, postrig monaha Nestora označio je novo poglavlje u istoriji ovog drevnog manastirskog kompleksa.
Odluka Grčke pošte da zatvori filijalu na Atosu izazvala je burne reakcije među monasima, za koje pošta nije obična služba, već duhovna veza sa svetom kroz koju putuju blagoslovi, ikone i pisma vernika.
Ma koliko čovek verovao, smrt je teška za svakoga i izaziva veliku tugu.
