Kada su pljačkaši upali u njegovu crkvu tražeći ikonu, otac Sergije je zadobio teške batine, ali nije izgubio smirenje — u šapatima ispunjenim bolom zatražio je ime jednog od njih, da bi znao za koga da se moli.
Postoje susreti koji izgledaju kao da ih nije poslala ruka sudbine, već sama Božija promisao. Tako je ruski novinar i saradnik pravoslavnog časopisa Foma, Jurij Kurbatov, još 2011. godine doživeo neobično, gotovo filmsko iskustvo, koje je u sebi spojilo tragediju, blagost, humor i večnu nadu.
Te godine Jurij je, zajedno s fotografom Volođom, boravio u Jaroslavskoj oblasti na službenom zadatku. Pored obilaska svetinja, put ih je naveo i u selo Frolovsko, kod sveštenika Ruske pravoslavne crkve, oca Sergija Višnjevskog. Bio je to čovek čije je gostoprimstvo grejalo kao stara ruska peć. Otac Sergije je, iako službujući u zabačenom selu sa svega nekoliko kuća, proputovao svet i sabrao brojne priče — ali jedna se posebno izdvojila.
Ispričao je kako je jednom prilikom njegova mala seoska crkva bila meta pljačkaša. Došli su noću, vezali ga, pretukli i izbili mu zube. Tražili dragocenu ikonu, koju su — obmanuti televizijskim prilogom — zamenili sa običnom kartonskom reprodukcijom. No i u tom strašnom času otac Sergije je sačuvao smirenje. Dok ga je jedan od napadača tukao, on mu je tiho šapnuo:
— Kako ti je ime, da znam za koga da se molim?
Pljačkaš mu je, takođe šapatom, rekao svoje ime.
To je bila prava ruska scena, kao iz romana Dostojevskog, prisećao se Jurij.
Nakon te potresne priče usledili su čaj i razgovor o manje teškim temama. U tom prijatnom tonu otac Sergije je nekoliko puta pogledao Jurija i rekao mu:
— Znaš, ličiš mi na glumca Djuževa.
Jurij je prvo slegao ramenima, zatim ćutao, ali kada mu je to treći put ponovljeno, nije odoleo da ne uzvrati s osmehom:
— Ama ne ličim ja ni na koga, oče!
Na kraju susreta, kada su se spremali za povratak u Moskvu, otac ih je blagoslovio za put i rekao:
— Kad se već vraćate za Moskvu, prenesite tamo moj pozdrav.
— Kome da prenesemo, oče?
— Kako kome? — raširio je ruke sa toplinom. — Glumcu Dmitriju Djuževu!
Svi su se tada nasmejali. Bila je to šala puna prostodušnosti i šarma. Jurij je tada pomislio da otac Sergije možda i nema jasnu predstavu o veličini Moskve. Kasnije je ipak saznao da je dugo službovao upravo u prestonici. I to je bio njihov prvi i poslednji susret. Otac Sergije se upokojio 2017. godine.
Godine su prošle. I onda, baš na praznik Cveti 2022. godine, Jurij se zatekao u hramu na zapadu Moskve — mestu na koje retko dolazi. I gle čuda: tik pored njega stoji upravo glumac Dmitrij Djužev, sa porodicom. Čak su i u redu za pričešće stajali jedan iza drugog.
Jurij je osetio da to nije slučajnost. Prišao mu je nakon pričešća i rekao:
— Dmitriju, pomaže Bog! Imate jedan pozdrav od oca Sergija iz Jaroslavske oblasti.
— Hvala! A otkud bih ja mogao da ga poznajem?
— Pa, zapravo, ne poznajete ga. Samo vam je jednom davno uputio pozdrav. Bio je vaš poštovalac.
— E pa i vi njemu prenesite pozdrav — nasmejao se glumac.
— Nažalost, više ne mogu. Upokojio se pre pet godina. Samo je taj njegov pozdrav nekako ostao da lebdi… I eto, tek danas stigao do vas.
— Kakva predivna priča! — rekao je Djužev.
Stisnuli su ruke, čestitali jedni drugima praznik i razišli se.
A Jurij je kasnije mislio: iako je pozdrav stigao „s one strane“, kod Boga su svi živi. I nema te daljine koja može da spreči reč izrečenu s verom, ni vremena koje može da izbriše ono što je upisano u večnosti.
Na poziv Moskovske patrijaršije, poglavar Srpske pravoslavne crkve doputovao je u rusku prestonicu, gde je, zajedno s patrijarhom Kirilom, razgovarao s predsednikom Rusije o ulozi pravoslavlja u savremenom svetu i duhovnoj povezanosti dva naroda.
U danima Svetle sedmice, patrijarh srpski Porfirije i patrijarh moskovski Kiril susreli su se u ozračju Vaskrsenja, svedočeći neraskidivo duhovno jedinstvo Srpske i Ruske Pravoslavne Crkve, uz poruke nade, ljubavi i vere u Hrista Vaskrslog.
U atmosferi duboke duhovnosti i molitvene sabornosti, poglavar Srpske pravoslavne crkve susreo se s ruskim jerarsima i bratstvom Donskog manastira, poklonivši se svetinjama i poručivši da su srpski i ruski narod – jedan u Hristu.
Delegacija Srpske pravoslavne crkve, u okviru zvanične posete Rusiji, obišla je manastire Novojerusalimski i Savino-Storoževski, gde su ih dočekali domaćini iz Moskovske patrijaršije.
Od biblijskih priča do savremenih platformi, šiduhim (provodadžija) pokazuje kako se vera, porodica i potraga za partnerom prepliću u sistemu u kojem se svaka veza vidi kao više od slučajnosti.
Duhovna pouka shiarhimandrita Kirila Pavlova otkriva zašto spoljašnje kajanje bez unutrašnjeg preobražaja i oproštaja prema bližnjem gubi svoju duhovnu težinu.
Imao je i nekoliko viđenja Presvete Bogorodice.
U hramu Svetih apostola Petra i Pavla u Topčideru vladika Dositej je na praznik Svetog vladike Nikolaja rukopoložio dugogodišnjeg đakona i pojca Željka Jovanovića u sveštenički čin.
Izmene u rasporedu bogosluženja u Manastiru Ribnica nakon hirurške intervencije jeromonaha Arsenija biće privremene.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
U ovim prostorima brišu se uobičajene granice - dolaze i vernici i oni koji to nisu, privučeni mirom, razgovorom i atmosferom koja ne nameće, već poziva na zadržavanje.
Protojerej Sergije Baranov govori o neobičnom susretu kod kapele na Smolenskom groblju i rečima neznanca koje su se, godinama kasnije, pokazale kao znak blagoslova koji se ne zaboravlja.
Protojerej Maksim Burdin otkriva kako je kroz mladalačka lutanja, radove u manastiru i jedan neočekivani susret u hramu pronašao svoj put do svešteničke službe.
Suđenje Ivanu Hadravi, jereju pravoslavne crkve u Češkoj stavlja na ispit granice verskog angažmana u političkim sukobima i izaziva burne reakcije u crkvenim i društvenim krugovima.
Duhovna pouka shiarhimandrita Kirila Pavlova otkriva zašto spoljašnje kajanje bez unutrašnjeg preobražaja i oproštaja prema bližnjem gubi svoju duhovnu težinu.
Odluka opštine Lučani obradovala je meštane koji nisu zaboravili arhipastira koji je pomagao svoj kraj, gradio crkveni život u rasejanju i ostavio dubok trag među Srbima s obe strane okeana.
Zli ljudi najčešće ne podnose ono što ih razobličava.
Dešava se, priča otac Dimitrije, da Bog prima dete sebi, jer želi da izbavi njega i njegove bližnje od nekog težeg krsta.
Maramice ostaju na ovom mestu sedam dana, a zatim se zakopavaju i muka večno ostaje u zemlji.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Zli ljudi najčešće ne podnose ono što ih razobličava.
Jednostavno jelo od krompira, luka i pirinča, obogaćeno kobasicom, koje se sprema bez mnogo muke, a donosi pun domaći ukus i miris nedeljnog ručka kakav se nekada podrazumevao.
Sveća i dalje gori, kolač se lomi, ali su gosti često na ekranu – dok jedni žale za starim običajima, drugi tvrde da se suština nije pomerila ni za korak i da slava i dalje okuplja, samo na drugačiji način.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
