: Episkop bihaćko-petrovački u obraćanju vernicima govori o svetu prepunom gordosti i pohlepe, ali i o putu povratka kroz veru, ljubav i pokajanje.
Početak Božićnog posta svake godine donosi isti kalendarski datum, ali nikada istu unutrašnju spremnost ljudi da ga dočekaju. Negde između umora, brzine i preopterećenosti svakodnevicom, post često dočekujemo kao obavezu, a ne kao priliku. Upravo na tom mestu, gde čovek najčešće posustane, u poruci episkopa bihaćko-petrovačkog i rmanjskog Sergija pojavljuje se poziv na zaustavljanje, sabiranje rasutog bića i povratak onome što je suštinsko.
- Dočekujući početak posta koji nas nenametljivo uvodi u tajnu Rođenja Hristovog, otvorimo dveri sopstvenog srca za sve one od kojih su nas odvojili vreme, obaveze i raznorazni životni putevi i stranputice, kako bismo bar malo zastali, osvrnuli se iza sebe i oko sebe, da bismo ugledali Lik Hristov u sebi i bližnjima - istakao je vladika Sergije.
Nemanja Pančić
Vladika Sergije
U ovim rečenicama vladika ne govori samo o crkvenom kalendaru, već o unutrašnjem rasporedu čoveka. Post, kako ga on vidi, nije izdvojeni period uzdržanja, već trenutak u kojem se prekida trka i otvara prostor za susret sa sobom i sa drugima. To je poziv da se obnovi ono što je potrošeno i izgubljeno u neumoljivoj svakodnevici.
Kada se trka zaustavi i pogled podigne ka Nebu
- Teško je, čini se, u vremenu koje nas nemilosrdno gazi, uspraviti oči k Nebu, zastati i pomoliti se, oslušnuti vapaj onih koji pate i postati rame za plakanje i ruka koja daje onima kojima treba, jer dani u kojima trajemo vode nas, sve zajedno, u jednu drugu izopačenu stvarnost u kojoj je čovek čoveku vuk - kazao je vladika.
Episkop bez ulepšavanja govori o atmosferi u kojoj ljudi žive, o pritisku, otuđenju i surovosti odnosa. U takvim okolnostima podvig posta ne postaje lakši, ali upravo zato dobija svoju posebnu težinu: jer se odvija uprkos svemu što čoveka gura u suprotnom pravcu.
"Budite mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi"
- Hristos nam, u Jevanđelju po Mateju, poručuje: Evo, ja vas šaljem kao jaganjce među vukove. Zato budite mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi (Mt 10, 16). Budimo mudri da bismo spoznali zamke u koje nas uvlači svet koji je obojen ratovima, pohlepom i gordošću, ali u svojoj dečjoj bezazlenosti sačuvajmo ljubav prema Bogu i svedočimo je u odnosu sa bližnjima - istakao je vladika Sergije.
Ova jevanđelska slika nije samo upozorenje, već i putokaz. Čovek je pozvan da vidi opasnosti sveta u kojem živi, ali i da u njemu ne izgubi čistoću srca. Mudrost i bezazlenost ovde stoje zajedno kao dva stuba hrišćanskog života.
SPC/Eparhija bihaćko-petrovačka
Vladika Sergije
Post nije dijeta, već unutrašnji preobražaj
- Post je najmanje uzdržavanje od mrsne hrane, a njegova suština ogleda se u želji i sposobnosti svakog od nas da postane bolji i Bogu bliži nego što je do juče bio. Post je put popločan trudom i ukrašen ljubavlju, bez koje ovaj svet nije ništa drugo do tamnica naših darova.
Vladika jasno razdvaja spoljašnje i unutrašnje. Tanjir bez mrsne hrane ne znači mnogo ako srce ostaje tvrdo. Post bez ljubavi ostaje samo forma bez sadržaja.
Ruke Hristove uvek su širom raširene
- Rođeni smo da volimo, da budemo voljeni, da dajemo i da primamo, ali i da se kroz dela milosrđa i bratske ljubavi približimo jedni drugima; da se potrudimo, kao istinska braća, da izmireni sa sobom i sa onima oko sebe krenemo u susret Onome koji se radi nas i radi našeg spasenja ovaplotio i postao Čovek, da bismo Njime vaskrsnuli u Poslednji dan.
Ove reči vraćaju post u sferu odnosa, odnosa koji se obnavljaju, popravljaju i spasavaju. Dolazak Hristov ovde je prikazan kao lični poziv svakom čoveku na promenu načina postojanja.
- Ruke Hristove za nas su uvek širom raširene, Gospod nas čeka kao otac bludnog sina, da se pokajemo i krenemo Mu u susret i zagrljaj koji ne menja samo život pojedinca već čitav svet. U tom zagrljaju počiva naše spasenje, naš prelazak iz vremena u večnost, iz zla ovog sveta u večno dobro Višnjeg Jerusalima - rekao je episkop bihaćko-petrovački.
Ovaj deo poruke nosi snažnu utehu, ništa nije trajno izgubljeno dok postoji spremnost na povratak. Pokajanje se ne tumači kao slabost, već kao početak istinske slobode.
YT/ Телевизија Храм
Vladika Sergije
- Vreme još uvek stoji pred nama, a post otvara dveri pokajanja. I zato iskoristimo četrdeset dana da se istinski pokajemo, da zamolimo za oprost one koje smo možda povredili ili razočarali, ali i da obiđemo one koji su ostavljeni i sami, da pomognemo onima kojima će naša pomoć biti dragocena, kao i da se obnove narušeni porodični odnosi.
"Ne čekajmo da se promene ljudi i okolnosti - menjajmo sebe"
Post ovde dobija sasvim konkretnu dimenziju: pomirenja, povratke, razgovore koji su predugo odlagani, tiha dela koja niko ne vidi, a sve menjaju.
- Ako ne znamo kojim putem treba da idemo, važno je prepoznati znakove pored puta, a tome nas uči Jevanđelje. Zato se iznova vratimo njegovim spasonosnim istinama, da bismo Bogomladenca Hrista dočekali kao Onoga čija je žrtvena ljubav jedini spas za čoveka i čovečanstvo.
Bez tog povratka izvoru, svi putokazi lako postaju pogrešni, a smer kretanja neprimetno vodi u prazninu.
- Ne čekajmo da se promene ljudi i okolnosti. Menjajmo sebe i time ćemo ispuniti ono što Gospod od nas očekuje.
U toj jednoj rečenici sabrana je cela logika hrišćanske odgovornosti: svet počinje da se menja tek onda kada čovek prestane da čeka druge.
Na kraju, episkop Sergije svoju poruku zaokružuje pastirskim blagoslovom:
- Želeći svima srećne, plodonosne i blagoslovene dane Božićnog posta, bratski, sinovski i očinski pozdravljam svu braću i sestre u Hristu Gospodu iz drevnog manastira Rmnja, u kojem stoluje ljubav Svetog oca Nikolaja, našeg nebeskog zaštitnika i pokrovitelja.
Iz ovih reči ne ostaje samo poruka o postu, već i jasna slika duhovnog puta koji ne počinje u jelovniku, već u srcu. Božićni post se, u ovoj poruci, pokazuje kao vreme povratka smislu, obnove odnosa i tihog, ali odlučnog okretanja ka dobru koje još uvek čeka da bude izabrano.
Umesto brojanja zalogaja i pravila, protojerej Aleksej Uminski ukazuje na unutrašnju borbu i lični odnos sa Bogom koji se ne da svesti na spiskove dozvola i zabrana.
Reči igumana manastira Podmaine o božićnom postu ruše privid sigurnosti i otvaraju pitanje izbora - između praznog života i života koji kroz pokajanje, Crkvu i duhovnu borbu dobija istinski smisao.
Od Sampsona koji je pobedio hiljade neprijatelja, preko proroka Ilije koji je vaskrsavao mrtve, do Svetog Jovana Krstitelja – otkrijte tajnu četrdesetodnevnog posta i njegovu duhovnu snagu.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celini, protojerej Slobodan Lukić kroz svedočanstva Svetog Jovana Zlatoustog i vizantijske tipike objašnjava nastanak, razvoj i današnje ustrojstvo Božićnog posta u pravoslavnoj crkvi.
Od jevanđeljskog simbola i hrišćanskih običaja do saveta iz „Srbskog kuvara“ iz 1855. godine – kako je jedna namirnica postala tiha spona vere, prirode i svakodnevice pravoslavnih vernika.
Kada je došao za episkopa u Kesariju, zatekao je sav grad neznabožački, bilo je svega 17 hrišćana u njemu, a kada je odlazio iz ovog života, ostavio je sav grad hrišćanski, samo sa 17 neznabožaca.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Srpska pravoslavna crkva danas obeležava praznik posvećen Svetom apostolu Filipu, dok se u narodu obeležavaju poklade kao duhovna i običajna priprema za četrdeset dana uzdržanja.
Reči arhimandrita Amvrosija osvetljavaju put ka telesnom zdravlju i duhovnom miru, otkrivajući kako post i povratak prirodnim vrednostima mogu osloboditi organizam od otrova modernog života.
U prisustvu patrijarha Porfirija i ministarke Milice Đurđević Stamenkovski, potpisan je ugovor kojim država podržava šest decenija Verskog-dobrotvornog starateljstva i tradicije pomoći gladnima, bolesnima i onima koji se bore sa zavisnostima.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Od jevanđeljskog simbola i hrišćanskih običaja do saveta iz „Srbskog kuvara“ iz 1855. godine – kako je jedna namirnica postala tiha spona vere, prirode i svakodnevice pravoslavnih vernika.