POČINJE BOŽIĆNI POST: Otac Aleksej rešava večitu dilemu vernika - šta se sme, a šta ne

Kako se bliži 28. novembar i početak Božićnog posta, jedno pitanje ponovo izbija u prvi plan, glasnije nego inače: šta se kog dana sme jesti, a šta ne? Tabele, spiskovi i kalendari posta već kruže internetom, a sa njima i večita dilema koja se godinama ponavlja u istoj formi - gde je granica između poslušnosti i formalizma. Iza tog naizgled praktičnog pitanja krije se, ipak, mnogo dublji problem: da li veru živimo kao odnos ili kao spisak zabrana. Upravo na toj razmeđi, između spoljašnje tačnosti i unutrašnje slobode, stoje reči protojereja Alekseja Uminskog, koje razotkrivaju koliko je opasno svesti hrišćanski život na puko brojanje dozvoljenog i zabranjenog.

- Ako mi najedanput razmislimo o tome, onda naša vera postaje besmislena. Ako mi stalno govorimo „sme se - ne sme se“, tada nam uopšte nije potreban Hristos. A ako nema toga „sme se - ne sme se“, tada se otkriva prostranstvo za zajedničarenje sa Bogom, radi tvog shvatanja šta je dobro, a šta je zlo, vašeg razumevanja sebe, šta je u tebi dobro koje stremi ka Bogu, šta je u tebi zlo - govori otac Aleksej.

Foto: SPC

 

Kada vera postane spisak pravila

U tim rečima krije se ključna razlika između religioznosti kao sistema pravila i vere kao živog odnosa. Kada se sve svede na tabelu dozvola i zabrana, Hristos postaje suvišan dodatak, a ne središte života. Tada se gubi unutrašnji kompas i zamenjuje spoljašnjim kontrolnim spiskom.

- O tome je govorio apostol Pavle: „Ja jadni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove! Šta hoću da činim — ne činim, a što neću - ono se samo po sebi podrazumeva“.

Ovde se vera premešta iz zone spoljašnje korektnosti u prostor unutrašnje borbe. Umesto da se pitamo šta je formalno dozvoljeno, pozvani smo da se zagledamo u vlastito srce i sopstvene slabosti. Greh se tada više ne meri pravilnikom, već dubinom raskola između onoga što jesmo i onoga čemu težimo.

Post između tabele i suštine

Otac Aleksej ovu našu sklonost ka pojednostavljivanju posebno jasno vidi u odnosu prema postu.

- Koliko mogu popiti vina tog dana, a koliko ne mogu? Koliko mogu popiti piva? Ljudi do bezumlja dolaze nekada, zaista, suviše ozbiljno shvataju "na ulju i bez ulja" - ističe otac Aleksej, prenosi portal cudo.rs

Post, koji bi trebalo da bude put unutrašnjeg očišćenja, često se pretvara u poligon za sitničavo računanje. U toj računici gube se i smirenje i smisao, a ostaje samo napetost da se ne pogreši u formi.

- Isto je tako u postu! Uostalom, post, to nije vreme za „sme se - ne sme se“. Ako post svedemo na ovakvo razumevanje, tu nema nikakvog posta, nema nikakvog puta, nema nikakvog susreta sa Bogom, nema nikakve radosti od posta, nema nikakvog iskustva u tome šta ti sada možeš ili…

Post, u ovom tumačenju oca Alekseja, prestaje da bude dijeta sa verskim predznakom. On postaje prostor ličnog susreta, borbe i promene. Tamo gde vlada samo zabrana, nema unutrašnje radosti, niti sticanja iskustva, ostaje tek suva formalnost.

Wikimedia

 

Hristove reči kao mera posta

Otac Aleksej podseća i na reči iz Jevanđelja koje Crkva čita pred početak posta:

- A kad postite, ne budite sumorni kao licemjeri: jer oni natmure lica svoja da se pokažu ljudima kako poste. Zaista vam kažem: primili su platu svoju. A ti kada postiš, namaži glavu svoju i lice svoje umij, da te ne vide ljudi gdje postiš, nego Otac tvoj koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno (Mt. 6, 16–18).

Time se težište konačno premešta sa spoljašnjeg na unutrašnje, sa pogleda ljudi na pogled Božiji. Post prestaje da bude demonstracija pravilnosti, a postaje tiho kretanje ka sopstvenoj istini pred Bogom.

Zašto nas najviše zanima pogrešno pitanje

- Ako se pitate kako postiti, onda pročitajte ovih nekoliko redova. Ako ovo čovek ne sluša, onda nema nikakvog smisla, bilo koliko okačili ikona, bilo kako strogo postili, ma koliko se trudili da se osamite, kada se može ulje, kada se ne može ulje… Koliko mogu popiti vina tog dana, a koliko ne mogu? Koliko mogu popiti piva?

Ova pitanja, toliko česta i toliko ljudska, otkrivaju koliko nam je lakše da brojimo izuzetke nego da menjamo sebe. Lakše je pitati za ulje nego za sopstvenu gordost, lakše je izmeriti vino nego priznati ogorčenost ili osudu u srcu.

- Ljudi do bezumlja dolaze nekada, zaista, suviše ozbiljno shvataju „na ulju i bez ulja“. I ako bih tog dana pojeo nešto na ulju, šta će se desiti? … Ali malo ko hoće o tome da razmišlja, zato što se svi brinu o jednom te istom pitanju: „Oče, šta se sme? Oče, šta se ne sme?“

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara