Na dan kada je suočen sa pretnjom stradanja u vreloj vodi, Sveti Patrikije ostaje nepokolebljiv u veri, a zajedno sa svojim saborcima završava život kao mučenik, ne odričući se Hrista.
Srpska pravoslavna crkva 1. juna liturgijski se seća Svetog mučenika Patrikija i njegovih saboraca u stradanju: prezvitera Akakija, Menandra i Poliena. Njihov život i stradanje ostali su sačuvani u crkvenom predanju kao svedočanstvo čvrste i nepokolebljive vere u Hrista, u vremenu kada je ispovedanje hrišćanstva nosilo sa sobom opasnost po život.
Ovi svetitelji postradali su u Brusi azijskoj, u vreme vladavine cara Julijana Odstupnika, koji je pokušavao da obnovi paganska verovanja i kultove. U takvim okolnostima hrišćani su bili izloženi pritiscima, a progon se često sprovodio preko lokalnih namesnika koji su delovali u ime carske vlasti.
U žitiju Svetog Patrikija opisuje se susret sa namesnikom Junijem, koji je pokušavao da svetitelje pokoleba i navede ih da se poklone idolima. Pokazujući na tople, lekovite vode, tvrdio je da su ih stvorila paganska božanstva, među kojima i Eskulap.
Sveti Patrikije mu je odgovorio jasno i odlučno da ti „bogovi“ nisu ništa drugo do demoni, a da je sve što postoji stvorio Hristos, Bog i Gospod. Na pitanje namesnika da li će ga Hristos spasiti ako ga bace u vrelu vodu, svetitelj je odgovorio da ga Bog može sačuvati nepovređenim, ali i da želi da kroz stradanje pređe u večni život, predajući se u potpunosti Božjoj volji.
Nakon tog ispovedanja vere, Junije je naredio da Patrikija bace u vrelu vodu. Prema predanju, vrele kapljice su se rasprsnule na sve strane i oštetile mnoge prisutne, dok je svetitelj ostao nepovređen, stojeći u vodi kao da je hladna.
Ipak, ni to čudo nije promenilo odluku progonitelja. Naprotiv, namesnik je u gnevu i sramu naredio da se i Patrikiju i njegovim prezviterima odseku glave mačem. Oni su, nakon molitve i ispovedanja vere, mirno položili svoje glave pod mač dželata.
Stradanje Svetog Patrikija i njegovih saputnika u crkvenom predanju ne posmatra se samo kao istorijski događaj, već kao svedočanstvo odluke da se vera sačuva do kraja, bez odricanja i bez kompromisa.
Za verujuće, njihov primer ostaje podsećanje da se duhovna snaga ne ogleda u spoljašnjim okolnostima, već u unutrašnjoj postojanosti čoveka da ostane veran Hristu i onda kada je to najteže.
Sećanje na ovog svetitelja iz 4. veka otkriva život ispunjen odricanjem, molitvom i verom koja je, prema predanju, ostavila trag i posle njegove smrti, kroz miro koje je lečilo i menjalo živote vernika.
Nekadašnji vojnik i neznabožac tvrdio je da izvršava Božju zapovest kada je podizao kelije u pustom kraju Egipta, a ubrzo su mu počele pristizati hiljade monaha i učenika.
Kao mladić, tajno je napustio porodicu i otišao među monahe, a ono što se potom dogodilo njegovoj majci i bratu ostalo je upamćeno u pravoslavnom predanju vekovima.
Srodnik Svetog Pavla i jedan od Sedamdesetorice, upamćen je kao misionar koji je Jevanđelje nosio kroz rimske provincije, rušio paganske hramove i zajedno sa Svetom Junijom svedočio veru kroz propoved, čudesa i mučeništvo.
Sveto pričešće nije nagrada za besprekorne, nego lek i sila za one koji se bore, istakao je otac Dejan.
Na dan kada je suočen sa pretnjom stradanja u vreloj vodi, Sveti Patrikije ostaje nepokolebljiv u veri, a zajedno sa svojim saborcima završava život kao mučenik, ne odričući se Hrista.
Na liturgiji u Hramu Svetog Save poglavar SPC poručio je da je sabranje pred Časnim pojasom snažno svedočenje žive vere.
Prema rečima moskovskog mitropolita iz 19. veka, čovek pred putirom ne stoji kao pred simbolom, već pred ognjem koji preobražava greh, leči unutrašnje rane i otvara perspektivu večnog života.
Miris jagoda, putera i oraha vraća se u domaćinstva uz jednostavnu pripremu koja je nekada bila rezervisana za dane kada trpeza nije bila posna.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Uprkos teškim mučenjima, ostao je veran svojim uverenjima, dok je njegov sudija ubrzo doživeo iznenadnu kaznu, koja je šokirala vojni vrh.
U predanju Pravoslavne crkve čuva se svedočanstvo o mladoj hrišćanki iz 2. veka čija je nepokolebljiva vera, prema crkvenom sećanju, prkosila tamnici, vatri i lavovima – i ostavila trag koji se obeležava 26. maja.
Ovaj ugodnik Božji iz prvih vekova hrišćanstva ostavio je snažno svedočanstvo o hrabrosti: pomagao je zatvorenicima, javno ispovedio Hrista i nadživeo teška mučenja.
Predanje o episkopu iz Kampanije otkriva mučeništvo pred rimskim sudom, oganj koji ga nije spalio i veru koja je nadživela stradanje i smrt.
Miris zelenila i venčići od trave koje vernici nose kućama nisu samo deo praznične tradicije. Iza ovog običaja krije se sećanje na događaje koji povezuju Avrama, Mojsija i silazak Svetog Duha na apostole.
Od rada i baštovanstva do venčanja i odlaska na groblje - jeromonah Visokopetrovskog manastira u Moskvi razjašnjava šta Crkva zaista uči o Duhovima, a šta potiče iz narodnih zabluda i sujeverja.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Silazak Svetog Duha na apostole – Duhove (Pedesetnicu), po starom i po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Pohod Blažene Djevice Marije Elizabeti, dok muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik, a Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Duhovi se smatraju rođendanom Crkve, a uspomena na Silazak Svetog Duha i danas živi u bogosluženjima, zelenim grančicama u hramovima i običajima koje vernici vekovima čuvaju.
Iz manastira Vatoped dopremljene su dodatne osveštane trakice, pa će svi vernici koji dolaze u Hram Svetog Save, nakon poklonjenja Časnom pojasu, moći da prime ovaj blagoslov.
Otvarajući predavanje igumana Jefrema, patrijarh srpski saopštio blagu vest da se boravak Časnog pojasa produžava zbog velikog broja vernika koji danima pristižu iz cele Srbije i regiona.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Miris jagoda, putera i oraha vraća se u domaćinstva uz jednostavnu pripremu koja je nekada bila rezervisana za dane kada trpeza nije bila posna.
Na sve načine suprostavite se svojoj gnevljivosti i uz Božju pomoć ona će oslabiti, istakao je otac Jovan.
U besedi za nedelju 7. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički opisuje delovanje Duha istine kao unutrašnje svedočenje koje ne objašnjava samo veru, već je čini živom, prisutnom i lično doživljenom.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
