Od jevanđeljskog simbola i hrišćanskih običaja do saveta iz „Srbskog kuvara“ iz 1855. godine – kako je jedna namirnica postala tiha spona vere, prirode i svakodnevice pravoslavnih vernika.
Božićni post u pravoslavnom kalendaru nosi jednu tihu, ali upadljivu posebnost: dok su drugi višenedeljni postovi strogi gotovo do kraja, ovde je riba redovni gost na trpezi – gotovo svakog vikenda. U tom ritmu uzdržanja i blagog razrešenja, riba postaje više od dozvoljene namirnice. Ona dobija simboličku težinu, istorijsko pamćenje i duhovnu poruku. O tome sa posebnom preciznošću i toplinom svedoči jeromonah Jerotej Draganović iz manastira Krušedol u svojoj knjizi „Srbski kuvar“, štampanoj 1855. godine u Novom Sadu.
- Riba je glavna i vrlo značajna namirnica na svakoj monaškoj trpezi, kao lagana i lako svarljjiva hrana, koja ima tu prednost da se jednostavno i lako priređuje. Isto tako važi za trpeze mirjana, a ukoliko su praznici ili porodične slave, ako padaju u posne dane, razrešeni na ribu, tada je prilika da vešt kuvar na najbolji način pokaže svoju veštinu. Riba za hrišćanina ne bi trebalo da bude samo jednostavno hrana, već da ga podseća da je Spasitelj hiljade nahranio upravo ribom; većina apostola bili su ribari, u ranim vremenima Hristos se simbolično prikazivao kao riba - piše jeromonah Jerotej.
U tim rečima sažeta je filozofija posne trpeze: riba je skromna hrana, a istovremeno duboko obeležena jevanđeljskim značenjem. Ona ne zasićuje samo telo, već podseća na čudo, na poziv apostola i na prirodu prvog hrišćanskog simbola.
- Šesti vaseljenski sabor zabranio je prikazivanje Hrista u obliku koji nije ljudski, ali prikazi ribe na trpezama kao hrana vrlo su česti na ikonama i freskama, posebno za poslednju večeru. Kad se Hristos javio učenicima, oni mu dadoše -meda u satu i malo ribe-. U nekim krajevima, kod Srba, i danas je ta hrana u određenim prilikama kultna, zadušna za mrtve koji treba da vaskrsnu u dane Suda.
Jeromonah Jerotej dalje objašnjava da riba tako prelazi sa trpeze u svet ikone, u sećanje na Vaskrsenje i u narodno predanje o zadušnim danima. Njeno prisustvo nije samo propisno, već predstavlja tihi znak nade i povezanosti sa duhovnim svetom.
- Za izvanredna svojstva ribe kao hrane zna se od davnine. Mnogi narodi i danas žive isključivo od ribe, jer ona može u potpunosti da zameni hranu životinjskog porekla, pošto je bogata masnoćama i belančevinama, preko potrebnim telu da bi moglo da živi. Sveža riba se, doduše, vrlo brzo kvari i mora se što pre utrošiti, ali zato postoje brojni i sigurni načini konzervacije mariniranjem, soljenjem ili sušenjem - kaže on.
U kontekstu posta, hranljivost ribe potvrđuje da uzdržanje ne znači iscrpljenje tela, već njegovo razborito održavanje uz meru i jednostavnost.
- Danas se riba, i rečna i morska, kupuje na tržnicama najviše sveža. Mora se paziti, naročito kod morske ribe, da nije predugo bila u ledu, ponekad i po nekoliko godina. Sveže ulovljena riba čvrsta je na dodir, intenzivno crvenih škrga i bistrih očiju, dok je bajata riba mutnih očiju, mlitavih peraja i neugodna mirisa. Sa nostalgijom se možemo samo da podsećamo mirisne ribe u korpama postavljenim zelenim šašem. Ranije se uzimala dunavska i savska voda za kuvanje čorbe, što je danas nezamislivo i krajnje opasno. Ipak riba iz rečnih tokova, ako su iole nezagađeni, uvek je bolja i ukusnija od gajene ribe u tobože čistim bazenima i jezerima - savetuje otac Jerotej.
Popis i uputstva jeromonaha Jeroteja pokazuju koliko je pažnja prema ribi bila važna, a danas je i više nego ikada relevantno razlikovati svežu od nesveže, prirodnu od uzgajane.
- Kod nas se od slatkovodne ribe najčešće jede šaran, a od pre nekoliko decenija kanalska riba amur, tolstobik, zatim karaš, som, smuđ, štuka, kečiga i manić (nekoliko poslednjih doduše ređe, jer nestaju usled zagađenosti voda). Šaran divljak se može nabaviti samo kod ribara, a sve ostale vrste koje se nude na tržnici, sa krljušti i bez nje, mešanci su masnog mesa i neprijatnog mirisa na stajaću vodu uzgajališta - piše jeromonah Jerotej i dodaje:
- Posebno treba izbegavati krupne komade bez krljušti, sa velikom grbom na leđima, jer su veoma masni. Amur tolstobik je manje mastan, kuvan je dosta postan i ima podnošljiv miris ako je sasvim svež i ako se jede vruć. Ako se kuvan ili pečen ohladi, ima neprijatni barski miris. Ribu je najbolje nabaviti živu i tako je doneti u kuhinju. Kad se uzima veća količina, ko ima uslova neka stavi ribu u kadu, korito ili veliki sud i pusti vodu da lagano otiče, a tek sutradan ribu pripremiti. Ovako postupiti obavezno kod ribe iz uzgajališta hranjenih koncentratom
Strpljenje i pažnja pri pripremi ribe odražavaju istu disciplinu koja je suština posta, spajajući kulinarsku veštinu sa duhovnom praksom.
Zato riba u postu nije samo dozvoljena namirnica u određenim danima. Ona je hrana, znak apostolskog pamćenja, zadušni simbol i svedok odnosa čoveka i prirode. Na vikend trpezama, između hleba i ulja, riba ostaje tiho mesto susreta telesnog i duhovnog, baš onako kako je to još 1855. godine zapisao jeromonah Jerotej Draganović iz manastira Krušedol u svom "Srbskom kuvaru".
Umesto brojanja zalogaja i pravila, protojerej Aleksej Uminski ukazuje na unutrašnju borbu i lični odnos sa Bogom koji se ne da svesti na spiskove dozvola i zabrana. Reči igumana manastira Podmaine o božićnom postu ruše privid sigurnosti i otvaraju pitanje izbora - između praznog života i života koji kroz pokajanje, Crkvu i duhovnu borbu dobija istinski smisao. Od Sampsona koji je pobedio hiljade neprijatelja, preko proroka Ilije koji je vaskrsavao mrtve, do Svetog Jovana Krstitelja – otkrijte tajnu četrdesetodnevnog posta i njegovu duhovnu snagu. U autorskom tekstu koji prenosimo u celini, protojerej Slobodan Lukić kroz svedočanstva Svetog Jovana Zlatoustog i vizantijske tipike objašnjava nastanak, razvoj i današnje ustrojstvo Božićnog posta u pravoslavnoj crkvi.
Shutterstock/alfernec
Kako prepoznati svežu i kvalitetnu ribu
Strpljenje i disciplina u pripremi ribe
Duhovna riznica
10:09 | 26.11.2025
POČINJE BOŽIĆNI POST: Otac Aleksej rešava večitu dilemu vernika - šta se sme, a šta ne
Duhovna riznica
08:42 | 28.11.2025
BLAGOSLOVENI POČETAK BOŽIĆNOG POSTA: Otac Rafailo o tihom, ali odlučnom izlasku iz tame
Duhovna riznica
09:57 | 28.11.2025
NAJVEĆA ČUDA KOJA SU SE DEŠAVALA POSLE POSTA: Evo kako je kroz istoriju hrišćanstva uzdržanje pretvaralo obične ljude u junake
Duhovna riznica
09:35 | 29.11.2025
KAKO JE I KADA NASTAO BOŽIĆNI POST: Otac Slobodan otkriva kako je petodnevno uzdržanje preraslo u četrdesetodnevni post
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Onoga trenutka kada sin zasnuje svoju porodicu, oženi se i započne samostalan život u drugom domu, dužan je da odmah počne da slavi svoju krsnu slavu.
U pravoslavlju se bol sagledava kroz perspektivu slobode, ljubavi i posledica naših dela, ali i kao mogućnost preobražaja, put ka očišćenju i povratku istinskom životu.
Crkva naglašava da se vaspitanje ne svodi samo na savete, zabrane i pravila – ono je mnogo više način života koji roditelji svakodnevno pokazuju sopstvenim primerom.
U nekim srpskim domovima se 9. decembra slavi Sveti Alimpije Stolpnik, ali stariji etnografski zapisi i hibridni nazivi poput „Sveti Đorđe Alimpije“ otkrivaju fascinantan spoj istorije, narodnog pamćenja i crkvenih običaja.
U besedi za 27. utorak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva kako različiti darovi i zvanja povezuju vernike u savršenu harmoniju i svetost.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Otkrijte kako su naši preci pravili majonez bez aditiva i pojačivača ukusa, prema receptu monaha iz Manastira Krušedol.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Jedinstveno jelo koje spaja nežni sloj povrća i aromatičnu ribu, idealno za posne dane kada tipik dopušta ribu - mekan, sočan patlidžan i začini pretvaraju svaki zalogaj u radost.
Nedavna istraživanja otkrivaju alarmantne nivoe žive u konzerviranoj tunjevini širom Evrope, što je iniciralo hitne zahteve za strožim regulativama da bi se zaštitili potrošači i osiguralo javno zdravlje.
Jednostavni sastojci, strpljiva priprema i mirna rutina manastirskog života pretvaraju običan obrok u trenutak tihe kontemplacije i uživanja.
Bez ulja i bez dodatih masnoća, sa aromatičnim začinima i semenkama, ovi posni krekeri na vodi idealni su za dane posta, a uz humus ili namaz od avokada postaju hranljiv i ukusan obrok.
Onoga trenutka kada sin zasnuje svoju porodicu, oženi se i započne samostalan život u drugom domu, dužan je da odmah počne da slavi svoju krsnu slavu.
U pravoslavlju se bol sagledava kroz perspektivu slobode, ljubavi i posledica naših dela, ali i kao mogućnost preobražaja, put ka očišćenju i povratku istinskom životu.
Crkva naglašava da se vaspitanje ne svodi samo na savete, zabrane i pravila – ono je mnogo više način života koji roditelji svakodnevno pokazuju sopstvenim primerom.
U besedi za 27. utorak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva kako različiti darovi i zvanja povezuju vernike u savršenu harmoniju i svetost.
Iguman Arsenije kroz poređenje sa svetiteljem iz Amerike upozorava da se duhovno stanje ne skriva - ono se oseti i onda kada mnogi misle da ga niko ne primećuje.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Na manastirskom imanju, nakon požara i decenija bez uzgoja, bratstvo uz pomoć svetogorskih monaha i molitvu igumana Metodija obnavlja poljoprivrednu tradiciju, dajući novi život ekonomiji i duhovnom životu manastira.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Pouka velikog asketa pokazuje da vera ne sme da bude oružje, već svetlo koje delima preobražava i spaja ljude različitih uverenja.
Svetejši u Al-Magtasu prima dar koji će zlatnim slovima ostati upisan u istoriji SPC, istovremeno jačajući međureligijski dijalog i očuvanje svetih hrišćanskih tragova.
Iguman Arsenije kroz poređenje sa svetiteljem iz Amerike upozorava da se duhovno stanje ne skriva - ono se oseti i onda kada mnogi misle da ga niko ne primećuje.
