Prema rečima moskovskog mitropolita iz 19. veka, čovek pred putirom ne stoji kao pred simbolom, već pred ognjem koji preobražava greh, leči unutrašnje rane i otvara perspektivu večnog života.
Red vernika se polako pomera ka Čaši, na licima se mešaju tišina, strepnja i nada. Neko spušta pogled, neko steže ruke, neko u sebi vodi borbu koju niko spolja ne vidi. Granica između svakodnevice i onoga što je svetinja tada postaje tanka, gotovo neprimetna. Upravo tu, u tom trenutku unutrašnje napetosti, otvara se pitanje koje ne traži teorijski odgovor, već životni: šta zaista znači pristupiti svetom pričešću i kako ono menja čoveka?
Odgovor na tu napetost ne dolazi kao objašnjenje, već kao iskustvo Crkve, sažeto u rečima Svetog Inokentija Veniaminova, koji u pričešću ne vidi simbol, nego stvarnost preobražaja čoveka:
- Pričešće je vatra koja sagoreva i prži koren i grane greha; to je lekoviti lek za sve bolesti i tuge; i to je temelj, ili osnova, osvećenja duše; pričešće je sigurna garancija večnog života” - govorio je Sveti Inokentije Veniaminov, mitropolit moskovski iz 19. veka.
U tim rečima sabija se čitava duhovna logika pravoslavnog iskustva: Pričešće nije trenutak koji prolazi bez traga, već sila koja zahvata čoveka u njegovoj unutrašnjoj podeljenosti. Ono ne ostavlja prostor za ravnodušnost, jer ili razgoreva savest ili je umiruje, ali nikada ne ostavlja isto stanje kakvo je bilo pre susreta sa putirom. Zato se i napetost vernika pred Pričešće ne može čitati kao strah od svetinje, nego kao svesnost o sopstvenoj ranjivosti pred onim što leči.
U toj perspektivi, pričešće postaje mesto preokreta. Ne spoljašnjeg, nego unutrašnjeg, onog koji se ne vidi odmah, ali se prepoznaje po plodovima: u miru koji ne dolazi lako, u borbi koja se nastavlja drugačijim snagama, u čoveku koji više ne ostaje isti nakon susreta sa Hristom.
Zato se i tišina pred Čašom, ona koja izgleda kao zastoj, zapravo pokazuje kao početak.
U jednoj kratkoj misli blaženopočivšeg patrijarha srpskog sadržano je merilo koje odvaja ravnodušnost od istinske ljudskosti.
Misao velikog srpskog duhovnika i svetitelja nudi oštro upozorenje šta se zapravo dešava kada čovek prestane da deluje.
Veliki pravoslavni duhovnik upozoravao je da najveća opasnost ne dolazi od tuđe osude, već od trenutka kada čovek počne da utišava istinu u sebi zarad prihvatanja okoline.
Reči jeromonaha manastira Agaton otvaraju pitanje koje mnogi izbegavaju: da li sa odlaskom bližnjih prestaje naša dužnost ili tek počinje molitva kao jedina veza koja ostaje između dva sveta.
Prema rečima moskovskog mitropolita iz 19. veka, čovek pred putirom ne stoji kao pred simbolom, već pred ognjem koji preobražava greh, leči unutrašnje rane i otvara perspektivu večnog života.
Miris jagoda, putera i oraha vraća se u domaćinstva uz jednostavnu pripremu koja je nekada bila rezervisana za dane kada trpeza nije bila posna.
Arhijerejska liturgija, litija oko crkve Svete Trojice i molitveno jedinstvo monaštva, sveštenstva i vernog naroda obeležili su hramovnu slavu Donjeg Ostroga, uz poruku o prisustvu i delovanju Svetog Duha u Crkvi.
Miris zelenila i venčići od trave koje vernici nose kućama nisu samo deo praznične tradicije. Iza ovog običaja krije se sećanje na događaje koji povezuju Avrama, Mojsija i silazak Svetog Duha na apostole.
Na sve načine suprostavite se svojoj gnevljivosti i uz Božju pomoć ona će oslabiti, istakao je otac Jovan.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Pouka svetogorskog starca otkriva kako se iz osećaja nepravde rađa sukob među ljudima i na koji način se taj tihi mehanizam može prekinuti pre nego što preraste u razdor između najbližih.
Ava Justin Popović govorio je o strahu, očajanju i trenucima kada čovek pomisli da više nema snage da ustane, ali i o pomoći koja, prema pravoslavnom učenju, nikada ne izostaje onome ko je prizove.
Svetogorski duhovnik objasnio je da, kada se reči pretvore u teret, treba posegnuti za jednostavnost koja razbija strah i vraća mir u molitvu.
U pouci grčke svetiteljke novog vremena krije se jednostavan, ali zahtevan odgovor na to kako se ostaje miran u svetu koji stalno izaziva reakciju.
Na sve načine suprostavite se svojoj gnevljivosti i uz Božju pomoć ona će oslabiti, istakao je otac Jovan.
U besedi za nedelju 7. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički opisuje delovanje Duha istine kao unutrašnje svedočenje koje ne objašnjava samo veru, već je čini živom, prisutnom i lično doživljenom.
Kada se reči izgovaraju mehanički i bez unutrašnje pažnje, pouka starca Ilije Optinskog otkriva kako jedan jednostavan duhovni početak može da promeni smisao molitve i odnos čoveka prema svakodnevici.
Otac Bojan, kroz jednu zanimljivu i duhovitu situaciju sa časa veronauke, zapravo je objasnio šta podrazumeva hrišćanski brak.
Iz manastira Vatoped dopremljene su dodatne osveštane trakice, pa će svi vernici koji dolaze u Hram Svetog Save, nakon poklonjenja Časnom pojasu, moći da prime ovaj blagoslov.
Otvarajući predavanje igumana Jefrema, patrijarh srpski saopštio blagu vest da se boravak Časnog pojasa produžava zbog velikog broja vernika koji danima pristižu iz cele Srbije i regiona.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Od rada i baštovanstva do venčanja i odlaska na groblje - jeromonah Visokopetrovskog manastira u Moskvi razjašnjava šta Crkva zaista uči o Duhovima, a šta potiče iz narodnih zabluda i sujeverja.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Silazak Svetog Duha na apostole – Duhove (Pedesetnicu), po starom i po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Pohod Blažene Djevice Marije Elizabeti, dok muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik, a Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Kada se reči izgovaraju mehanički i bez unutrašnje pažnje, pouka starca Ilije Optinskog otkriva kako jedan jednostavan duhovni početak može da promeni smisao molitve i odnos čoveka prema svakodnevici.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
