Prema rečima moskovskog mitropolita iz 19. veka, čovek pred putirom ne stoji kao pred simbolom, već pred ognjem koji preobražava greh, leči unutrašnje rane i otvara perspektivu večnog života.
Red vernika se polako pomera ka Čaši, na licima se mešaju tišina, strepnja i nada. Neko spušta pogled, neko steže ruke, neko u sebi vodi borbu koju niko spolja ne vidi. Granica između svakodnevice i onoga što je svetinja tada postaje tanka, gotovo neprimetna. Upravo tu, u tom trenutku unutrašnje napetosti, otvara se pitanje koje ne traži teorijski odgovor, već životni: šta zaista znači pristupiti svetom pričešću i kako ono menja čoveka?
Odgovor na tu napetost ne dolazi kao objašnjenje, već kao iskustvo Crkve, sažeto u rečima Svetog Inokentija Veniaminova, koji u pričešću ne vidi simbol, nego stvarnost preobražaja čoveka:
- Pričešće je vatra koja sagoreva i prži koren i grane greha; to je lekoviti lek za sve bolesti i tuge; i to je temelj, ili osnova, osvećenja duše; pričešće je sigurna garancija večnog života” - govorio je Sveti Inokentije Veniaminov, mitropolit moskovski iz 19. veka.
U tim rečima sabija se čitava duhovna logika pravoslavnog iskustva: Pričešće nije trenutak koji prolazi bez traga, već sila koja zahvata čoveka u njegovoj unutrašnjoj podeljenosti. Ono ne ostavlja prostor za ravnodušnost, jer ili razgoreva savest ili je umiruje, ali nikada ne ostavlja isto stanje kakvo je bilo pre susreta sa putirom. Zato se i napetost vernika pred Pričešće ne može čitati kao strah od svetinje, nego kao svesnost o sopstvenoj ranjivosti pred onim što leči.
U toj perspektivi, pričešće postaje mesto preokreta. Ne spoljašnjeg, nego unutrašnjeg, onog koji se ne vidi odmah, ali se prepoznaje po plodovima: u miru koji ne dolazi lako, u borbi koja se nastavlja drugačijim snagama, u čoveku koji više ne ostaje isti nakon susreta sa Hristom.
Zato se i tišina pred Čašom, ona koja izgleda kao zastoj, zapravo pokazuje kao početak.
U jednoj kratkoj misli blaženopočivšeg patrijarha srpskog sadržano je merilo koje odvaja ravnodušnost od istinske ljudskosti.
Misao velikog srpskog duhovnika i svetitelja nudi oštro upozorenje šta se zapravo dešava kada čovek prestane da deluje.
Veliki pravoslavni duhovnik upozoravao je da najveća opasnost ne dolazi od tuđe osude, već od trenutka kada čovek počne da utišava istinu u sebi zarad prihvatanja okoline.
Reči jeromonaha manastira Agaton otvaraju pitanje koje mnogi izbegavaju: da li sa odlaskom bližnjih prestaje naša dužnost ili tek počinje molitva kao jedina veza koja ostaje između dva sveta.
Mnogi posle ovakvog sna počinju da traže skrivene poruke i znakove, ali Crkva savetuje drugačiji odnos prema snovima i upućuje nas na ono što zaista možemo učiniti za svoje preminule bližnje.
Odluka o tome sa kim će čovek zasnovati porodicu nije mala ni prolazna.
Mnogi ljudi dolazili su mu tražeći pomoć, a svetac je svoju slavu pripisivao Bogu, a ne sebi.
U manastiru Preobraženje Ovčarsko obavljen je svečani čin monaškog postriga u malu shimu, pred brojnim sveštenstvom, monaštvom i vernim narodom.
Recept iz domaće kuhinje donosi jednostavnu poslasticu od nekoliko sastojaka, sa vazdušastim slojevima i bogatim čokoladnim punjenjem koje će obradovati i najmlađe i odrasle.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
U jednoj kratkoj misli blaženopočivšeg patrijarha srpskog sadržano je merilo koje odvaja ravnodušnost od istinske ljudskosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Savet svetitelja posebno je zahtevan za čoveka koji je doživeo nepravdu, jer traži da se pred Bogom pomoli upravo za onoga ko mu je naneo bol.
Svetogorski starac je objašnjavao zašto će mučenici poslednjih vremena biti uzvišeniji od svih i upozoravao da se vera ne pokazuje divljenjem svetiteljima, već spremnošću da se njihovim putem zaista krene.
Ruski duhovnik upozorava na trenutak kada nevolja postane toliko teška da čovek počne da gubi oslonac i otkriva zašto upravo tada treba biti posebno oprezan sa onim što se događa u njegovim mislima.
Svetogorski starac podseća da odricanje nema puni smisao ako čovek istovremeno ne pronađe više mesta za molitvu, ljubav, praštanje i mir u odnosima sa drugima.
Mnogi posle ovakvog sna počinju da traže skrivene poruke i znakove, ali Crkva savetuje drugačiji odnos prema snovima i upućuje nas na ono što zaista možemo učiniti za svoje preminule bližnje.
Odluka o tome sa kim će čovek zasnovati porodicu nije mala ni prolazna.
Ono što je važno jeste da hrišćanin ne zaboravi Boga onda kada mu je dobro, niti da se udalji od molitve čim oseti da je nastupio mir.
Ad i pakao nisu sinonimi.
Mnogi ljudi dolazili su mu tražeći pomoć, a svetac je svoju slavu pripisivao Bogu, a ne sebi.
Predanje o ovoj ikoni vezano je za kneza Avgara iz Edese, koji je, teško oboleo od gube, čuo za Hrista i njegova čudesna isceljenja.
Pravoslavno predanje majčinstvo ne posmatra samo kao životnu ulogu, već kao veliku odgovornost pred Bogom.
Dok savremeni čovek starost često posmatra kao period gubitka, slabosti i povlačenja iz života, otac Andrej Tkačov ukazuje na njenu dublju svrhu.
Ono što je važno jeste da hrišćanin ne zaboravi Boga onda kada mu je dobro, niti da se udalji od molitve čim oseti da je nastupio mir.
Na Veliku Gospojinu u Pivskom manastiru služena Sveta arhijerejska liturgija, a mitropolit budimljansko-nikšićki u besedi govorio o životu, stradanju i veri generala Mladića.
Ad i pakao nisu sinonimi.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
