Od rada i baštovanstva do venčanja i odlaska na groblje – jeromonah Visoko-Petrovskog manastira u Moskvi razjašnjava šta Crkva zaista uči o Duhovima, a šta potiče iz narodnih zabluda i sujeverja.
Dan Svete Trojice jedan je od dvanaest velikih praznika u crkvenom kalendaru. Drugi nazivi ovog praznika su Trojica, Pedesetnica i Silazak Duha Svetog na apostole. Na ovaj dan se sećamo događaja koji se zbio pedeset dana posle Hristovog Vaskrsenja – Sveti Duh sišao je na apostole, a oni su zatim krenuli da propovedaju Vaskrslog Hrista svim narodima, po čitavom svetu.
Nije slučajno što se ovaj dan naziva i danom rođenja Crkve. Trojica uvek pada u nedelju. Najbolji način da se ovaj praznik proslavi jeste u hramu, zajedno sa braćom i sestrama u Hristu.
Liturgija na Pedesetnicu je veoma svečana i slikovita: pod u hramu prekriva se poljskom travom i grančicama breze, a u vazama stoji cveće. Miris sveže pokošene trave, zelenilo, odežde sveštenika i molitve na kolenima – sve to vernicima ukazuje na Božiji plan, na pobedu Hrista nad smrću i na Carstvo Božije.
Kao i na svaki veći crkveni praznik, kod nekih vernika se javlja dilema šta smeju, a šta ne bi trebalo da rade. Odgovore na ta pitanja dao je jeromonah Konstantin iz Visoko-Petrovske lavre u Moskvi.
Trojica je veliki hrišćanski praznik koji spada u dvanaest najvećih praznika u godini. Slavi se pedesetog dana posle Vaskrsa, pa se zato naziva i Pedesetnica.
Na ovaj dan pravoslavni hrišćani se sećaju Silaska Svetog Duha na apostole. Posle tog događaja učenici Hristovi dobili su dar da govore različitim jezicima i krenuli su po celom svetu da propovedaju Hristovo učenje.
Praznik Svete Trojice uvek pada u nedelju. Vernici se trude da tog dana budu u hramu i da se pričeste. Služba na Trojicu posebno je svečana – hramovi se ukrašavaju zelenilom, granama biljaka i cvećem.
Posle Liturgije služi se večernje bogosluženje, tokom kojeg se čitaju molitve na kolenima. Tada se vernici obraćaju Bogu, moleći za pomoć, milost i zaštitu.
Postoji mnogo narodnih običaja vezanih za ovaj praznik, u kojima se govori šta „ne sme“ da se radi – da se ne ide u šumu, da se ne radi, da se ne kupa i slično. Međutim, većina tih običaja potiče iz narodnog verovanja i nema oslonac u hrišćanskom učenju. Često su u suprotnosti sa suštinom vere.
Zato je važno razlikovati ono što je u skladu sa pravoslavljem od onoga što to nije.
U Crkvi ne postoje svakodnevna pravila u smislu šta se sme ili ne sme raditi na praznik. Najvažnije je da čovek bude u hramu i da se moli. Ako postoje nedoumice kako provesti dan Trojice, u nastavku su najčešća pitanja i odgovori o tome.
Na Trojicu ne treba slediti narodna verovanja i sujeverja, od kojih mnoga govore da se tog dana navodno nešto ne sme raditi poput kupanja, odlaska u šumu ili na polje ili rada.
Taj dan treba provesti hrišćanski: otići u hram, pomoliti se, pričestiti se i posvetiti vreme bližnjima, u miru i pažnji. Za hrišćanina ne postoje zabrane svakodnevnih aktivnosti na praznik, ako one ne štete duši. Ni rad, ni šetnja, ni kupanje sami po sebi nisu prepreka verujućem čoveku, ukoliko ne zaboravlja Boga.
Na Trojicu vernici nastoje da budu u hramu, gde se posle Liturgije čitaju posebne molitve na kolenima, za oproštaj grehova, Božiju milost i darove Svetog Duha. Ipak, blagodat tog praznika čovek ne čuva spoljašnjim pravilima, već životom po Jevanđelju.
Može se raditi na Trojicu, ukoliko okolnosti to zahtevaju.
Trojica uvek pada u nedelju, pa je za većinu vernika to neradan dan koji se posvećuje odlasku u hram i molitvi.
Međutim, postoje poslovi koji se obavljaju svakodnevno bez prekida, i u njima rade i verujući ljudi. Ako neko ne uspe da se organizuje da tog dana ode u hram, to ne treba da bude razlog za tugu ili osećaj krivice.
Molitvi se može posvetiti i na radnom mestu, a odlazak u hram može se nadoknaditi drugog dana.
Naredni dan posle Trojice, ponedeljak, naziva se Duhovski dan i smatra se nastavkom praznika Pedesetnice. Takođe, praznik se liturgijski produžava i kroz naredne dane.
Da li se može raditi drugog dana Trojice?
Praznik Svete Trojice slavi se dva dana. Prvi dan posvećen je slavljenju Svete Trojice i sećanju na Silazak Svetog Duha na apostole. Taj dan se naziva Trojičin dan.
Drugi dan posvećen je Svetom Duhu i naziva se Duhovski dan. Pravoslavni vernici nastoje da oba dana provedu u molitvi i na bogosluženju, ostavljajući svakodnevne poslove koliko god je to moguće.
Pošto prvi dan pada u nedelju, vernicima je obično lakše da prisustvuju službi. Drugi dan pada na početak radne nedelje, pa je ljudima teže da odlože svoje obaveze.
Ipak, ukoliko je moguće, preporučuje se da se dan započne molitvom i prisustvom jutarnjem bogosluženju, a zatim da se pristupi svakodnevnim obavezama.
Praznik Svete Trojice uvek pada u nedelju, pa vernici tog dana nastoje da obavezno odu na praznično bogosluženje u hram, da se pričeste Svetim Hristovim Tajnama, da se uzdrže od bilo kakvog rada i da vreme posvete molitvi.
Kada na dan Trojice radimo, time kao da pokazujemo Bogu nepoštovanje. Zato su ljudi oduvek nastojali da u dane velikih praznika ostave po strani sve svakodnevne i suvišne poslove, jer to nije ugodno Gospodu. Takav rad, po pravilu, bude uzaludan i ne donese dobre rezultate.
Naravno, postoje i poslovi koji su hitni i ne mogu da se odlože. U takvim slučajevima, bolje je da se najpre ode u hram i pomoli, pa tek onda da se pristupi radu. Ali kad god je to moguće, u velike praznike, kao što je Trojica, treba ostaviti sve poslove, pa i rad u bašti.
Prazniku Svete Trojice prethode letnje zadušnice — dan opšteg pomena upokojenih. Tada se u hramovima služi parastos, a Crkva se molitveno seća svih ranije upokojenih pravoslavnih hrišćana.
Kada je reč o pomenu samoubica na parastosu, Crkva to ne blagosilja — ni na Trojicu, niti bilo kog drugog dana. Oduzimanje života sebi smatra se teškim grehom, iako se svaki drugi greh može oprostiti kroz iskreno pokajanje. Čovek koji je izvršio samoubistvo, međutim, više nema mogućnost da se pokaje za svoj postupak.
Zato se smatra da je njegova duša prepuštena Božijem sudu. Ipak, to ne znači da se za takve ljude ne treba moliti. Naprotiv, njihove duše posebno imaju potrebu za molitvom bližnjih, koja se može obavljati u kućnoj molitvi.
Od Vaskrsa do Pedesetnice ne kleči se zato što je to vreme radosti. Tokom Velikog posta često se kleči u molitvi, jer je to vreme pokajanja. Ali period posle Vaskrsa je vreme radosti i ne treba da bude obeležen tugom.
Naravno, hrišćanin uvek treba da se moli za oproštaj grehova. Ipak, Vaskrs je posebno vreme, vreme pobede Isusa Hrista nad smrću. U tom periodu živi se na poseban način, u pashalnoj blagodati, i ta radost ne podrazumeva klečanje.
Na dan Svete Trojice, na Velikoj večernjoj službi, prvi put posle Vaskrsa ponovo se kleči. Tada se čitaju molitve na kolenima, u kojima se vernici ponovo mole za oproštaj grehova i iskreno se kaju. Taj trenutak pokajanja jasno je izražen u tekstovima tih molitvi.
Takođe treba napomenuti da se Velika večernja odnosi na ponedeljak, drugi dan Trojice — Duhovski dan, jer po pravilima Prvog vaseljenskog sabora pravoslavni hrišćani ne kleče nedeljom.
Na Trojicu se može kupati.
Često se može čuti tvrdnja da se na Trojicu ne sme kupati tri dana, uz objašnjenje da u tom periodu „lutaju rusalkе“ i da mogu „povući kupača na dno“. Neki čak ovu zabranu proširuju i na mora, reke, jezera, pa i na bazene i tuširanje u kući.
Jasno je da za takva verovanja nema osnova, ni sa stanovišta Crkve ni sa stanovišta razuma.
Druga je stvar što se ne treba zameniti odlazak u hram i molitva odlaskom na plažu. Ali nakon bogosluženja može se otići u prirodu, kod vode. Tim pre što Trojica uvek pada krajem maja ili u junu, u nedelju, kada je vreme često toplo.
Da li se može ići na groblje na Trojicu?
Ne preporučuje se odlazak na groblje na Trojicu. Na taj veliki hrišćanski praznik treba biti u hramu, moliti se i, ako je moguće, pričestiti se.
Na Trojicu se vernici sećaju kako je Gospod posle svog Vaznesenja poslao Svetog Duha — Utešitelja — svima koji u Njega veruju. Taj praznik se smatra rođendanom Crkve, jer su apostoli tada počeli da propovedaju Jevanđelje po celom svetu.
Zbog toga je ovaj dan toliko radostan da se tada posebno ne vrši pomen upokojenih. Ipak, Crkva ih ne zaboravlja: za pomen je određena subota uoči Trojice — Trojička zadušna subota. Pored toga, u molitvama na večernjoj službi na Trojicu postoji i posebna molitva za upokojene.
Ipak, ako životne okolnosti to zahtevaju, i ako se mora otići na groblje i na sam praznik, važno je ne zaboraviti njegov duhovni smisao.
Prvi dan nedelje posle Trojice naziva se Duhovski ponedeljak. I on je veliki crkveni praznik, pa pobožni hrišćani nastoje da toga dana ponovo dođu u hram na bogosluženje. Međutim, u crkvenoj tradiciji ne postoje nikakve posebne zabrane ili ograničenja za dane posle Trojice, osim redovnog posta sredom i petkom.
Od davnina su među narodom opstala paganska verovanja prema kojima se posle Trojice, navodno, treba izbegavati voda, pa čak i ne udaljavati se iz sela i naselja. Najsujeverniji ljudi plašili su se rusalki, verujući da je sedmica posle Trojice posebno vreme kada deluju nečiste sile.
Takva verovanja, međutim, nikada nisu imala nikakve veze sa hrišćanstvom. Vremenom je verovanje u rusalkе ostalo samo deo narodnog predanja i seoskog folklora.
Ovo pitanje često postavljaju ljudi koji nisu dovoljno upoznati sa crkvenim životom, obraćajući se svojim verujućim prijateljima ili tražeći odgovor na internetu.
Internet stranice mogu ponuditi različite odgovore, ali će vam vernici i sama Crkva reći jedno: običaji povezani sa zamišljanjem želja nemaju nikakve veze sa pravoslavnim učenjem i predstavljaju čisto sujeverje.
Hrišćani veruju da čovek u svakom trenutku može da se obrati Bogu sa molbom. Ali ne može da „obezbedi“ ispunjenje želje tako što će je zamisliti u nekom posebnom trenutku ili na određeni praznik. To važi i za Trojicu.
Ovo je još jedno često pitanje ljudi koji tek upoznaju crkvenu tradiciju.
Odgovor će možda nekoga razočarati, a nekoga obradovati: ne postoje posebne zabrane rada u danima koji prethode Trojici.
Zato oni koji vole svoj posao mogu mirno da nastave sa radom, dok oni koji traže dodatni razlog za odmor, nažalost, takvo opravdanje u crkvenom predanju neće pronaći.
Krštenje se može obaviti na Trojicu.
Ipak, treba imati u vidu da je na velike praznike u hramovima mnogo više vernika, bogosluženja traju duže, a sveštenici imaju više obaveza nego inače. Zbog toga vam se može predložiti da se krštenje obavi nekog drugog dana.
Na Trojicu hrišćani proslavljaju silazak Svetog Duha na apostole. Taj čudesni događaj, koji se zbio pre gotovo dve hiljade godina, privukao je mnoštvo ljudi. Mnogi su tada poverovali u Hrista i krstili se, pa se Trojica s razlogom naziva i rođendanom Crkve.
Zbog toga ima posebnu simboliku kada se neko krsti upravo na ovaj praznik. Ipak, ne postoje dani koji su „pogodniji“ ili „manje pogodni“ za krštenje. Blagodat Svetog Duha, koju čovek prima kroz Svetu tajnu miropomazanja, stupajući u život Crkve, ista je na Trojicu kao i bilo kog drugog dana u godini.
Crkveno venčanje na Trojicu nije moguće. Kao ni tokom drugih dvanaest velikih praznika, Crkva toga dana ne vrši Svetu tajnu braka.
Razlog za to je, pre svega, što veliki pravoslavni praznici podsećaju na najvažnije događaje iz istorije hrišćanstva. Zato pažnja vernika tih dana treba da bude usmerena upravo na njihov duhovni smisao.
Trojica, odnosno Pedesetnica, ustanovljena je u spomen na silazak Svetog Duha na apostole. Taj čudesni događaj zbio se u Jerusalimu pred mnoštvom ljudi. Mnogi od prisutnih tada su poverovali i primili krštenje. Upravo se taj trenutak smatra rođendanom Crkve, kojoj pripadaju i današnji hrišćani.
Drugi razlog tiče se samog bogosluženja na Trojicu. Odmah posle Liturgije služi se Velika večernja sa posebnim molitvama koje se čitaju klečeći. Zbog toga praznično bogosluženje traje duže i završava se kasnije nego obično. Iako je reč o jednoj od najlepših i najradosnijih službi u crkvenoj godini, ona može biti veoma zahtevna i za sveštenike i za vernike.
Postoji i treći razlog. Rođendan Crkve tradicionalno se proslavlja zajedno sa braćom i sestrama u veri. Zato se u mnogim parohijama posle bogosluženja organizuju zajednička praznična okupljanja za sve vernike.
Imajući sve to u vidu, sasvim je razumljivo što se za početak novog porodičnog života bira neki drugi datum. Verovanje da će brak sklopljen baš na Trojicu biti posebno čvrst nema nikakvo uporište. Brak postaje snažan onda kada supružnici uče da se iskreno vole, da žive po Božjim zapovestima i da zajedno grade svoj odnos. To nema nikakve veze sa narodnim verovanjima i praznovericama.
Isto važi i za suprotno mišljenje, prema kojem brak sklopljen na Trojicu navodno ne može biti srećan. Ako su se supružnici iz nekog razloga građanski venčali upravo toga dana — što je nekada bilo gotovo nemoguće, a danas se ponegde dešava jer pojedine matične službe rade i nedeljom — budućnost njihove porodice ne zavisi od datuma venčanja, već od njih samih.
Kada je reč o crkvenom venčanju, ono se može obaviti u sedmici koja prethodi Trojici, u ponedeljak, sredu i petak, kao i tokom trapave sedmice koja sledi posle praznika, i to svakog dana osim subote.
Posle toga, međutim, venčanje će ponovo morati da se odloži, jer nedelju dana nakon Trojice počinje Petrovski post.
Svadba se može organizovati u periodu od Antipashe, odnosno Tomine nedelje, pa do petka uoči Trojice. Tada se u hramovima, poslednji put pre Petrovdanskog posta, obavljaju venčanja.
Crkveni brak može se sklopiti u dane određene za venčanje, pod uslovom da ne padaju uoči ili na same velike praznike, kao ni na hramovne slave. Pre sklapanja crkvenog braka potrebno je da brak bude registrovan pred državnim organima. Svadbeno veselje mladenci mogu organizovati bilo kog dana koji im odgovara, ali je za proslavu bolje izabrati dan kada nema posta.
Praviti svadbu neposredno pred Trojicu nije naročito prikladno, niti praktično. Subota uoči praznika posvećena je pomenu upokojenih i pripremi za Trojicu. Mnogi vernici tada se pripremaju za pričešće, pa te dane nastoje da provedu u postu i molitvi.
Građansko venčanje na Trojicu najverovatnije neće biti moguće, jer se ovaj veliki praznik uvek obeležava u nedelju, a matične službe tada uglavnom ne rade.
Crkva tačno određuje dane kada se ne vrši crkveno venčanje, ali ne propisuje kada neko može da registruje brak pred državnim organima. Ako se ovo pitanje postavlja zato što budući supružnici veruju da će brak sklopljen baš na Trojicu biti srećniji ili čvršći, stav Crkve je sasvim jasan.
Ni datum venčanja, ni različita narodna verovanja i običaji ne mogu učiniti brak srećnim. Mir, ljubav i sloga u porodici zavise od samih supružnika, od njihovog svakodnevnog truda da te vrednosti sačuvaju i umnože, uz molitvu i pouzdanje u Božju pomoć.
Na Trojicu se može otići na groblje, ali je bolje da se to učini dan ranije, na Zadušnice, jer je taj dan posebno određen za pomen upokojenih. Sam praznik Trojice uvek pada u nedelju.
To je dan koji je crkvenim kalendarom ustanovljen za opšte sećanje na upokojene, kada se cela Crkva moli za sve preminule hrišćane.
Trojica se naziva rođendanom Crkve, koja je zauvek sjedinila i žive i upokojene članove. Čak se i na sam praznik, u posebnim molitvama koje se čitaju klečeći, pored molitava za žive i prizivanja blagodati Svetog Duha, uznose i molitve za upokojene.
Možda je upravo zbog toga što se tokom trojičkih dana velika pažnja poklanja molitvama za pokojne nastao čitav niz narodnih verovanja i sujeverja vezanih za ovu temu. Međutim, ona ne bi smela da budu merilo za odgovor na pitanje da li treba ići na groblje na Trojicu.
Ne treba verovati pričama da duše umrlih na Trojicu lutaju među grobovima i odvode sa sobom one koji se tada zateknu na groblju. Isto tako, nema razloga za strah da će čovek koji tokom trojičkih dana ne poseti grobove svojih najbližih uskoro izgubiti još nekoga od rodbine. Sve su to praznoverice i izmišljotine koje nemaju nikakve veze sa stvarnošću.
Uostalom, kako bi onda trebalo da postupaju sveštenici i vernici čiji se hramovi nalaze na grobljima? Zar bi trebalo da odustanu od proslave Trojice kako ne bi prekršili neko neobično sujeverno pravilo? I kako da postupe oni čiji su najbliži sahranjeni daleko, u drugom gradu ili čak u drugoj zemlji, gde nije uvek moguće otputovati?
Ove važne dane za celu Crkvu ne treba provoditi izvan crkvenog života. Potrebno je naći vremena da se pomolimo za upokojene, ali i da zamolimo Svetog Duha da nam bude pomoć i uteha na životnom putu. Kako će svako rasporediti svoje vreme i obaveze lična je odluka.
Ako je jedina mogućnost za odlazak na groblje upravo na Trojicu, važno je da sređivanje groba ne zameni zajedničku molitvu u Crkvi i da tuga za pokojnicima ne zaseni zahvalnost Gospodu za Njegovu bezgraničnu ljubav prema ljudima.
A kada nije moguće otići na groblje na Trojičku zadušnu subotu, treba imati na umu da je briga o grobovima svakako hrišćanska dužnost, ali da je najveća pomoć upokojenima molitveno sećanje na njih, kojem nikakve životne okolnosti ne mogu stati na put.
Ne postoji nikakva crkvena zabrana da se na Trojicu čisti ili sređuje kuća. Međutim, kućni poslovi ne bi smeli da zamene molitvu i odlazak u hram na ovaj veliki praznik.
Pedesetnica, odnosno Trojica, jedan je od najvećih hrišćanskih praznika. Uvek se proslavlja u nedelju, sedam sedmica posle Vaskrsa.
Često se naziva i rođendanom Crkve. Nije slučajno što se bogoslužbeni period u crkvenom kalendaru računa od Pedesetnice pa sve do pripreme za Veliki post.
Zato svaki vernik nastoji da na Trojicu bude u hramu, zajedno sa svojom braćom i sestrama u Hristu, da se pomoli, po mogućnosti ispovedi i pričesti na Liturgiji, a zatim da prisustvuje i posebnoj Trojičkoj velikoj večernjoj službi.
Naravno, praznik treba dočekati u čistom i urednom domu. Ali na sam dan Trojice pre svega treba voditi računa o čistoti sopstvene duše. Zato je kućne poslove najbolje završiti unapred.
Isto tako, ne bi trebalo zbog spremanja kuće propustiti praznično bdenije u subotu uveče. Upravo se tada, posle dugog prekida, ponovo čuje molitva „Care Nebeski…“.
Od Vaskrsa do Trojice ova molitva se ne čita. Njome hrišćani tradicionalno započinju i bogosluženje i svaki dobar posao.
A kada se praznično bogosluženje završi, vernici se vrate svojim domovima i sednu za prazničnu trpezu. Ko bi onda oprao sudove i sredio kuću kada bi to na Trojicu zaista bilo zabranjeno?
Zar nije očigledno da takvo razmišljanje lako može dovesti do potpune besmislice? Još je gore kada se tvrdi da pojedini postupci mogu izazvati delovanje mitskih bića ili natprirodnih sila. Ponekad se zabrana čišćenja na Trojicu objašnjava time što su se nekada žene po selima plašile da toga dana odlaze po vodu na reku ili jezero, verujući da tamo obitavaju rusalke.
Savremenom čoveku takve „opasnosti“ ne prete. Zato on, ukoliko želi, može i nakon bogosluženja da pospremi kuću ili obavi veliko čišćenje. Druga je stvar što čovek na praznik obično želi da vreme posveti porodici, prijateljima i odmoru, a ne svakodnevnim poslovima i obavezama.
Na praznik Trojice treba ići u hram, pomoliti se, a po mogućnosti se ispovediti i pričestiti. Posle Liturgije dobro je prisustvovati i Velikoj večernjoj službi, tokom koje se čitaju posebne molitve klečeći. Te molitve treba pažljivo slušati ili pratiti iz bogoslužbenih knjiga i truditi se da se razume njihov duboki smisao. U njima se vernici obraćaju Bogu sa nadom da ih Sveti Duh, darovan Crkvi od Gospoda, neće ostaviti, već da će ih voditi, isceljivati, krepiti, tešiti i pomagati na putu spasenja.
Trojica je jedan od najradosnijih praznika u crkvenoj godini i ima posebnu, jedinstvenu atmosferu. To je pokretni praznik, pa njegov datum zavisi od datuma Vaskrsa, ali uvek pada u maju ili junu. Toga dana hramovi su ukrašeni svežim zelenilom, a u mnogim parohijama posle Liturgije organizuju se koncerti, festivali, zajednička posluženja i druženja.
Pošto se Trojica smatra rođendanom Crkve, sasvim je prirodno da se taj praznik proslavlja zajedno sa braćom i sestrama u Hristu. Poprazništvo Trojice traje šest dana. Sve do naredne subote na bogosluženjima se pevaju i čitaju pesme posvećene ovom velikom događaju.
Tokom cele sedmice posle Trojice nema posta. Zato se meso, mlečni proizvodi i jaja mogu jesti čak i u sredu i petak, jer je reč o trapavoj sedmici. Posle molitve treba da se radujemo Gospodu, da budemo vedri, da radost delimo sa drugima i da nastojimo da sačuvamo blagodat koju nam Bog daruje.
Božije darove gubimo kada grešimo. Zato je potrebno stalno raditi na sebi: ne svađati se sa bližnjima, ne prepuštati se razdražljivosti i gnevu i ne dopuštati sebi nemar ni u naizgled beznačajnim stvarima. Ponekad se mogu čuti tvrdnje da na Trojicu ne treba odlaziti u šumu ili na njivu, kupati se u reci, saditi u bašti, čistiti kuću ili obavljati druge poslove.
Sve su to praznoverice koje nemaju nikakve veze sa hrišćanskim životom. Na Trojice je dozvoljeno raditi sve što ne šteti duši. Rad u bašti, boravak u prirodi ili šetnja sa porodicom mogu koristiti i telu i duši.
Nasuprot tome, verovanje u razna znamenja i sujeverja može ozbiljno da naškodi čoveku. Umesto da se uzda u Boga, čovek tada počinje da svoj život gradi na izmišljenim pravilima i strahovima koji ga, umesto da ga približe Gospodu, udaljavaju od Njega.
Hiljade ljudi satima čekaju u tišini pred Časnim pojasom, stvarajući prizor koji menja sliku grada i otvara pitanje duhovne stvarnosti Srbije.
Monah iz Manastira Vatoped govori o redovima vernika ispred hrama na Vračaru i poručuje da prizor strpljenja i vere u 21. veku svedoči o posebnoj duhovnoj vezi naroda sa Presvetom Bogorodicom.
Hram Svetog Save na Vračaru u subotu postaje mesto molitvenog okupljanja vernika, dok se Časni Pojas uz svečanu liturgiju koju služi srpski patrijarh Porfirije ispraća u Vatoped na Svetu goru.
Iz manastira Vatoped dopremljene su dodatne osveštane trakice, pa će svi vernici koji dolaze u Hram Svetog Save, nakon poklonjenja Časnom pojasu, moći da prime ovaj blagoslov.
Od rada i baštovanstva do venčanja i odlaska na groblje – jeromonah Visoko-Petrovskog manastira u Moskvi razjašnjava šta Crkva zaista uči o Duhovima, a šta potiče iz narodnih zabluda i sujeverja.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Silazak Svetog Duha na apostole – Duhove (Pedesetnicu), po starom i po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Pohod Blažene Djevice Marije Elizabeti, dok muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik, a Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Kada se reči izgovaraju mehanički i bez unutrašnje pažnje, pouka starca Ilije Optinskog otkriva kako jedan jednostavan duhovni početak može da promeni smisao molitve i odnos čoveka prema svakodnevici.
Duhovi se smatraju rođendanom Crkve, a uspomena na Silazak Svetog Duha i danas živi u bogosluženjima, zelenim grančicama u hramovima i običajima koje vernici vekovima čuvaju.
Iz manastira Vatoped dopremljene su dodatne osveštane trakice, pa će svi vernici koji dolaze u Hram Svetog Save, nakon poklonjenja Časnom pojasu, moći da prime ovaj blagoslov.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Jedan od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka ostavio je snažnu poruku vernicima kako da u srce prime blagodat i smisao ovog svetog dana.
Praznici Vaznesenje Hristovo i Silazak Duha Svetoga pripadaju istom vaskršnjem krugu i njihov datum uvek zavisi od praznika Vaskrsenja Hristovog
Na praznik Pedesetnice, mitropolit bački poručio da Crkva živi kroz Duha Svetoga, naglašavajući da se upravo na današnji dan ispunjava božanski plan spasenja čovečanstva i otkriva tajna Svete Trojice.
Na praznik Pedesetnice, u prisustvu patrijarha Porfirija i vladike Siluana, sveta relikvija – leva ruka prvog srpskog arhiepiskopa – ispraćena je iz Hrama Svetog Save ka svetinji kraj Prijepolja.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Silazak Svetog Duha na apostole – Duhove (Pedesetnicu), po starom i po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Pohod Blažene Djevice Marije Elizabeti, dok muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik, a Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Duhovi se smatraju rođendanom Crkve, a uspomena na Silazak Svetog Duha i danas živi u bogosluženjima, zelenim grančicama u hramovima i običajima koje vernici vekovima čuvaju.
Hiljade vernika danas obilaze grobove svojih predaka, zbog čega na gradskim grobljima važe posebne mere, dok su za starije građane i osobe koje se otežano kreću obezbeđena vozila za prevoz do najudaljenijih parcela.
Uoči praznika Silaska Svetog Duha, vernici pale sveće i uznose molitve, verujući da se u zajedničkom bogosluženju briše granica između sećanja i nade u večni život.
Iz manastira Vatoped dopremljene su dodatne osveštane trakice, pa će svi vernici koji dolaze u Hram Svetog Save, nakon poklonjenja Časnom pojasu, moći da prime ovaj blagoslov.
Otvarajući predavanje igumana Jefrema, patrijarh srpski saopštio blagu vest da se boravak Časnog pojasa produžava zbog velikog broja vernika koji danima pristižu iz cele Srbije i regiona.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Reči jeromonaha manastira Agaton otvaraju pitanje koje mnogi izbegavaju: da li sa odlaskom bližnjih prestaje naša dužnost ili tek počinje molitva kao jedina veza koja ostaje između dva sveta.
Monah iz Manastira Vatoped govori o redovima vernika ispred hrama na Vračaru i poručuje da prizor strpljenja i vere u 21. veku svedoči o posebnoj duhovnoj vezi naroda sa Presvetom Bogorodicom.
Tumačeći Hristove reči o Utešitelju, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za subotu 7. sedmice po Vaskrsu otkriva zašto se unutrašnja snaga ne zadržava sama od sebe.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
