SLIKA SRBIJE KOJA JE OBIŠLA SVET: Ne jenjavaju dugi redovi vernika koji čekaju da se poklone Pojasu Presvete Bogorodice

Kolone koje čekaju da se poklone Pojasu Presvete Bogorodice su slika Srbije koja ima nadu i stalni podsetnik na to zašto nam je Crkva neophodna za spasenje, ali i za ovdašnji život. U susret prazniku nismo mogli da dobijemo vredniji dar.

U našem savremenom društvenom ambijentu autoritet Srpske pravoslavne crkve često je osporavan i branjen u kontekstu nacionalnog pitanja, što je sasvim razumljivo kada se ima u vidu organska i istorijska povezanost srpske države i državnosti sa ličnošću, delom i poštovanjem Svetog Save, sa pravoslavnim identitetom nemanjićke baštine i, naročito, kada se sa izvesne vremenske distance sagleda naša nacionalna prošlost kao kontinuitet zajedničkih stradanja i preživljavanja Crkve i naroda, koji su čak i u okvirima suštinski neprijateljske jugoslovenske države sačuvali jedinstvo i pelcer opstanka, podelivši još jednom iskustvo progona i okupacije.

Srpska pravoslavna crkva, dakle, nema nijedan razlog da se bilo kome izvinjava zbog toga što je danas politički akter prvog reda u Srbiji. Svi pokušaji da se imperativ sekularizacije, oličen u idealu „odvojenosti države i Crkve“, predstavi kao vrh civilizacijske piramide društvenog progresa, važan aspekt posthrišćanske faze zapadne prosvetiteljske tradicije, koja upravo u našim danima doživljava kulminaciju besmisla, kod nas su u stvari retrogradni. Prepoznaju ih nastavljači ideologije koja nije uspela pozitivno da odgovori na potrebe naše nacionalne zajednice. Naprotiv, donela joj je samo najgore ishode – ratove, stradanja, rasparčavanje države, siromaštvo i, najopasnije od svega, identitetsku konfuziju, zahvaljujući kojoj se ni decenijama nakon formalnog pada komunizma proces nacionalnog buđenja nije približio zenitu.

ST/Dragan Kadić

 

Kapija eshatološke stvarnosti

Kada govorimo o identitetu u perspektivi nacionalnog interesa, najčešće, logično, mislimo na kolektivni nivo samorazumevanja, i tada u prvom planu vidimo političku ulogu i potencijal Srpske pravoslavne crkve. S obzirom na to da je savremena kultura učinila sve što može da marginalizuje važnost ličnog odnosa pojedinca sa Crkvom, dajući svim drugim realnim i izmišljenim identitetima prednost u odnosu na versko osećanje i samoodređenje, u viđenju značaja Srpske pravoslavne crkve za našu zajednicu dominantna je istorijska perspektiva. Ponekad se čini da taj makroplan guši i potiskuje mističko biće Crkve, ističući stalno njenu društvenu funkciju i institucionalni karakter. Tako se neretko dešava da i oni koji brane Crkvu od učestalih napada izbegavaju da promene fokus. Oni tako nastoje da naprave drastičan otklon od savremenog koncepta religioznosti koji akcentuje ličnu (kvazi)duhovnost kao pripadajuću intimnom prostoru otuđene individue.

ST/Dragan Kadić

 

Značaj dolaska Pojasa Presvete Bogorodice u Srbiju otkriva se upravo na nivou same suštine hrišćanskog shvatanja i doživljaja života, sveta, istorije i sopstva.

Istovremeno, da bi se pronašao zajednički jezik sa prosečnim savremenim čovekom, koji poistovećuje veru i moral, i koji je već uveliko duhovno oštećen, budući da živi u civilizaciji koja obogotvorava racio i formalnu logiku, čak i kada se u javnom prostoru govori o ličnoj, intimnoj religioznosti, često se pribegava floskulama koje svode Hristovu propoved i smisao hrišćanstva na niz saveta o tome kako postati dobar čovek. Ipak, u savršenom poretku stvari, dobrota i moralnost su posledice, a ne cilj hrišćanskog života. Cilj je zajednica sa Hristom.

U svim situacijama kada hrišćani ispovedaju svoju veru kao autentični i duboki lični doživljaj stvarnosti, ateistička javnost u Srbiji dobije fras, i to je, u neku ruku, potpuno razumljivo. U intelektualnim i verbalnim naporima da se smisle što uvredljiviji izrazi, pa se tako litija naziva crnom hronikom, mošti svetitelja leševima i tome slično, zapravo se razotkriva dubina jaza koji stoji između racionalnog, sekularističkog i materijalističkog pogleda na život i svet i mističkog bića Crkve – njene supstance koja ne negira i ne ukida društvene funkcije i istorijski identitet koji ona poseduje, ali ih nadilazi i ispunjava smislom.

ST/Dragan Kadić

 

Značaj dolaska Pojasa Presvete Bogorodice u Srbiju otkriva se upravo na nivou same suštine hrišćanskog shvatanja i doživljaja života, sveta, istorije i sopstva. U perspektivi vere, u metafizičkoj realnosti susreta, fizičko prisustvo predmeta koji je na svom telu nosila Hristova Majka predstavlja snažno svedočanstvo njenog ličnog prisustva: i tu, makar na trenutak koliko traje poklonjenje svetinji, čovek izlazi iz svoje svakodnevice i pred njim se Crkva ukazuje kao kapija eshatološke stvarnosti. Tražeći blagoslov, utehu, oproštaj ili čudo, hiljade Srba od Spasovdana do Trojica poklonili su se ili će se tek pokloniti ovoj svetinji, čekajući satima u tišini i molitvi, putujući neretko satima do Beograda i natrag samo da bi načinili tu jednu metaniju.

Bez obzira na to što su brojni mediji ispratili, sa više ili manje interesovanja, ovaj događaj, ipak preovladava utisak da se ovo majsko hodočašće odvija u nekoj paralelnoj srpskoj realnosti, koja nema mnogo dodirnih tačaka sa onim što nam se događa izvan tog nesagledivog reda ispred Hrama na Vračaru. Nemoguće je ne postaviti pitanje – ko su u stvari svi ti ljudi koji strpljivo stoje po čitav dan, ili do duboke noći, da bi iskazali poštovanje i ljubav Bogorodici, kuda i kakvi odlaze nakon toga, hoćemo li moći sutra da ih prepoznamo kada se sretnemo u prodavnici, u parku, na protestu, na izbornom ili radnom mestu? Zašto čim se udaljimo od svetinje prestajemo da osećamo i uzajamnu povezanost?

U atmosferi opšteg nepoverenja koja se usijala do same mržnje, sporadična naklapanja o značaju dijaloga pokazala su se potpuno jalovim.

ST/Dragan Kadić

 

Čini se da je Srpska Pravoslavna Crkva još jednom jedina razumela osetljivost trenutka i potrebu da se društveni sukob zaista prevaziđe, a ne iskoristi, te je umesto političkih memoranduma, tendencioznih poslanica i ispraznih govorancija o pomirenju donela u Srbiju svetinju koja treba unutrašnjom svetlošću da nam pokaže izlaz – i to je najdublji čin ljubavi koji je uopšte zamisliv iz perspektive vernika.

Najvredniji dar

Na konferenciji Odnos manastira Vatopeda i pravoslavnih Srba na razmeđu prošlosti i sadašnjosti održanoj 26. maja u Beogradu, arhimandrit Jefrem, iguman manastira Vatoped, između ostalog je rekao:

- Viševekovna istorija manastira Vatopeda svedoči, prema rečima blaženopočivšeg starca našeg Josifa Vatopedskog, da je manastir uvek jednom nogom stajao u isihazmu, a drugom u misiji, podržavajući ne samo grčki narod nego i sve pravoslavne narode u teškim vremenima, naročito u doba turskog ropstva. Tako su stvorene neraskidive duhovne veze sa Rusijom, Rumunijom, Bugarskom, a posebno sa Srbijom, zbog odnosa našeg manastira sa dvojicom narodnih vođa i svetaca srpskog naroda.

Foto: SPC

 

Stajati, dakle, jednom nogom u isihazmu, a drugom u misiji, znači, u stvari, biti Crkva: ne napuštajući unutrašnji ritam molitve i prebivanje u Bogu, starati se o čoveku i o svetu, o svakoj ljudskoj duši ponaosob. Tako su se, donoseći Bogorodičin blagoslov u Srbiju, naši crkveni jerarsi na čelu sa Patrijarhom pokazali kao istinski pastiri, ostavljajući medijska prepucavanja, žamor društvenih mreža i političkog javašluka u drugoj realnosti, u kojoj se Srbi između sebe danonoćno psuju, tuku i proklinju. Izmeštajući svoju delatnost, misiju i poruku iz domena svakodnevne politike u ruke same Bogorodice, Srpska Pravoslavna Crkva obratila nam se konačno bez snishođenja duhu racionalizma, materijalizma i cinizma kojima smo zaraženi, odbacujući prinudu da nužno i isključivo postupa kao politički akter i nacionalna institucija, premda svakako ostajući u svemu srpska – potvrdila je svoju svetu, sabornu i apostolsku prirodu i takva otvorila vrata Hrama pred nepreglednom rekom ljudi koji su se odazvali na njen poziv.

U susret prazniku Silaska Svetog Duha na apostole, rođendana Hristove Crkve, ni mi, kao srpski narod, ni svako od nas pojedinačno, nismo mogli da dobijemo vredniji dar

ST/Dragan Kadić

 

Postoji, dakle, zagonetno duhovno biće našeg naroda, možda u realnosti pragmatično i politički neupotrebljivo, možda nedovoljno samosvesno, možda suviše individualističko da bi moglo delovati kao nekakav nacionalni talas buđenja, ali ipak živo i zdravo, žedno svetinje i blizine Boga, neporecivo – jer je po blagoslovu Vatopeda boravak Bogorodičinog pojasa u Srbiji produžen, zato što se red ispred Hrama ni nakon nedelju dana nije skratio. Od izrugivanja i ne naročito duhovitih i svežih šala na internetu, do pokušaja da se masovnost ovog hodočašća objasni zatucanošću, pomodarstvom i potrebom da se kreira aktuelan a pobožan sadržaj za društvene mreže, razumljivo je zašto oni koji religioznost smatraju anahronom neurozom teže da omalovaže ili racionalizuju sliku Srbije kakvu ne žele, a ipak moraju da gledaju ovih dana u Beogradu.

I koliko god da je Crkva za njih opasan politički igrač i praktično nepobediv neprijatelj u identitetskom ratu, ipak se na tom polemičkom polju osećaju komfornije – ponavljanje fraza koje potiču još iz vremena kada su se hvatali za dugme pri susretu sa sveštenikom i izmišljanje bizarnih afera unedogled spadaju u domen žute štampe, a tu se primitivni, duhovno zakržljali, premda intelektualno nadmeni, građanin oseća kao kod kuće.

Međutim, kada Crkva progovori jezikom svoje suštine, mističnom silom Svetog Duha, ona se obraća čovekovom duhu i odazivaju se oni koji su duhovno živi. Takva su lica onih koji nakon šest, devet ili više časova čekanja pristupe svetinji i padnu na kolena pred njom. To je slika Srbije koja ima nadu i stalni podsetnik na to zašto nam je Crkva neophodna za spasenje, ali i za ovdašnji život. U susret prazniku Silaska Svetog Duha na apostole, rođendana Hristove Crkve, ni mi, kao srpski narod, ni svako od nas pojedinačno, nismo mogli da dobijemo vredniji dar.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara