U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, katiheta Branislav Ilić objašnjava smisao, nastanak liturgije pređeosvećenih darova i razliku u odnosu na nedeljno i praznično bogosluženje.
U ponedeljak, 23. februara, započeo je Veliki post, vreme pojačane molitve i uzdržanja u kome se pripremamo za praznik nad praznicima i u kome se bogoslužbeni poredak Crkve razlikuje od uobičajenog. Danas je u hramovima služena prva liturgija pređeosvećenih darova, služba koja se vezuje isključivo za dane svete Četrdesetnice, najčešće za sredu i petak, a u pojedinim manastirima i češće.
Iako mnogi vernici redovno prisustvuju ovom bogosluženju, nije svima u potpunosti jasno po čemu se ono razlikuje od nedeljne ili praznične liturgije, niti zašto se liturgija pređeosvećenih darova služi samo tokom Velikog posta. Zbog toga u nastavku u celosti prenosimo autorski tekst katihete Branislava Ilića, koji na razumljiv način objašnjava smisao, poreklo i bogoslužbeni poredak liturgije pređeosvećenih darova.
Zašto je ustanovljena liturgija pređeosvećenih darova
Uzimajući u obzir čovekovu slabost, u vremenu duhovnog podviga i posta potrebno je da se češće duhovno ukrepljujemo kako ne bismo klonuli. Iz tog razloga, iz brige za čoveka, nastala je liturgija pređeosvećenih darova. Njen cilj je intenziviranje aktivnog liturgijskog života ili, bolje rečeno, aktivnog pričešćivanja između dve nedeljne potpune liturgije.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Ilustacija
Vreme svete Četrdesetnice predstavlja poseban i najuzvišeniji period u toku jedne crkvene godine, kada se duhovno preporađamo pripremajući se za praznik nad praznicima. Budući da se bogosluženje Crkve uvek prilagođava određenom periodu u kome se nalazimo, isti je slučaj i sa periodom svete Četrdesetnice. Naime, bogosluženja u potpunosti bivaju prilagođena pokajnom periodu: sveštenoslužitelji nose odežde tamnih boja, hram je takođe „obučen“ u tamne boje, a sve to nas na vidljiv način svakodnevno podseća na pokajni period u kome se nalazimo. Sva himnografija naglašava našu grešnost i budi u nama želju za pokajanjem, ističući pritom svetle primere ugodnika Božjih koji su nam obrazac pokajanja.
Kada se služi tokom Velikog posta
Uzimajući u obzir čovekovu slabost, u ovom vremenu duhovnog podviga i posta potrebno je da se češće duhovno ukrepljujemo kako ne bismo klonuli. Iz tog razloga, iz brige za čoveka, nastala je liturgija pređeosvećenih darova. Njen cilj je intenziviranje aktivnog liturgijskog života ili, bolje rečeno, aktivnog pričešćivanja između dve nedeljne potpune liturgije.
Liturgija pređeosvećenih darova služi se samo za vreme svete Četrdesetnice, i to: u svaku sredu i petak prvih šest sedmica Velikog posta; u četvrtak pete sedmice, na Veliki ponedeljak, Veliki utorak i Veliku sredu. Može se služiti i u ponedeljak, utorak i četvrtak druge, treće, četvrte, pete i šeste sedmice Velikog posta, u slučaju da u te dane padne sveti koji u Tipiku ima znak + ili hramovni sveti.
Po drevnom tipiku Crkve, u sedmične dane tokom svete Četrdesetnice, od ponedeljka do petka, zabranjeno je služiti potpunu liturgiju (izuzev ako u te dane padne praznik Blagovesti), jer je radost evharistijskog slavlja nespojiva sa pokajnim karakterom Velikog posta.
Po rečima oca Aleksandra Šmemana:
„Možemo da razumemo zašto je Evharistija nepodudarna sa postom, jer je post, kao što možemo dalje videti, glavni izraz Crkve u stanju putešestvija, i to samo dok je ona na svom putu prema Nebeskom Carstvu. A ‘sinovi Carstva’, kaže Hristos, ‘ne mogu da poste dok je sa njima Ženik’.“
Printscreen/YouTube/Studio B
Katheta Branislav Ilić
Ovo nam potvrđuje 49. kanon pomesnog sabora u Laodikiji, kojim se zabranjuje prinošenje beskrvne žrtve u vreme svete Četrdesetnice, osim subotom i nedeljom. Kasnije ovaj kanon biva proširen na Peto-šestom trulskom saboru (691. g.) i on glasi:
„U sve dane posta svete Četrdesetnice, osim subote, nedelje i svetlog dana Blagovesti, neka biva samo liturgija pređeosvećenih darova.“
Poreklo iz prvih vekova hrišćanstva
Potrebno je istaći da ova liturgija vodi poreklo iz prvih vekova hrišćanstva, a njenu konačnu redakciju sačinio je Sveti Grigorije Dvojeslov, episkop rimski koji je živeo u 6. veku.
Ona je pokajnog karaktera, shodno vremenu u kome se služi, vrši se u tamnom odjejaniju. Ona nije evharistijsko slavlje i ne možemo je nazvati liturgijom u pravom smislu te reči, jer ne sadrži anaforu, a najjednostavnije rečeno možemo je nazvati velikoposnim večernjem sa pričešćem.
Prema svedočanstvu Svetog Justina Mučenika i Filosofa (2. vek), vidimo da hrišćanima toga vremena nije bilo strano izdvojeno pričešćivanje, budući da su đakoni po kućama pričešćivali one koji iz opravdanih razloga nisu bili na liturgiji. Slobodno se može reći da je preteča liturgije pređeosvećenih darova upravo ova pomenuta praksa izdvojenog pričešćivanja vernih, koja je više ili manje bila zastupljena u sveštenoj istoriji Crkve.
Po čemu se razlikuje od nedeljne liturgije
Neizbežno je naglasiti da je post u tom prvom periodu podrazumevao neuzimanje hrane do devetog časa (oko 15 časova po našem računanju vremena), pa su se verni, ne želeći da prekidaju post, pričešćivali tek nakon devetog časa. Iz tog razloga liturgija pređeosvećenih darova jeste večernja služba sa pričešćem i služi se uveče, nakon devetog časa.
Ovakav vid posta nije se odnosio na subote i nedelje, kada je 55. kanonom Peto-šestog trulskog sabora (691) ovakav vid posta zabranjen, izuzev samo jedne Velike subote.
Kako se pripremaju darovi za liturgiju pređeosvećenih darova
Pre nego što kažemo nešto o poretku liturgije pređeosvećenih darova, nezaobilazno je istaći da se darovi za njeno služenje pripremaju i bivaju osvećeni na punoj nedeljnoj liturgiji Svetog Vasilija Velikog. Prilikom proskomidije pre pune nedeljne liturgije, sveštenik, pored redovnog, vadi još dva ili više agneca (u zavisnosti od toga koliko će se liturgija pređeosvećenih darova tokom sedmice služiti).
Shutterstock/Stepanych
Agnec
Agnec koji biva osvećen na potpunoj liturgiji čuva se za liturgiju pređeosvećenih darova u za to određenom kivotu.
Prvi deo službe - velikoposno večernje
Što se tiče poretka liturgije pređeosvećenih darova, njen prvi deo jeste velikoposno večernje, s tim što ne počinje svakodnevnim „Blagosloven Bog naš…“, već liturgijskim vozglasom: „Blagosloveno Carstvo…“
Nakon vozglasa čtec čita 103. prednačinateljni psalam, koji na lep i slikovit način opisuje stvaranje sveta i veličanstvena dela Božja, koji je sve premudrošću stvorio, a sveštenik za to vreme ispred časne trapeze čita svetilnične molitve počev od četvrte. Posle velike ili mirne jektenije čitaju se tri antifona iz 18. katizme.
Poseban i važan momenat u ovom prvom delu liturgije pređeosvećenih darova jeste čitanje starozavetnih odeljaka, koje sledi posle malog vhoda i pojanja pesme „Svjete tihij“.
Prva parimija čita se iz Knjige postanja, a to simbolizuje čovekov grehopad i njegove posledice. Druga parimija čita se iz Priča Solomonovih; ovo čitanje ima za cilj da pouči verne mudrosti i pobožnosti. Iz ovih čitanja vidimo potrebu pouke, svojevrsne katiheze, i na ovom bogosluženju.
Između ova dva čitanja nalazi se jedan vrlo specifičan vozglas: „Svetlost Hristova prosvetljuje sve“.
Vrlo su zanimljiva tumačenja nekih Otaca o ovom blagoslovu. Neki ga dovode u vezu sa čitanjem Staroga zaveta i, po njima, blagoslov za vreme čitanja starozavetnih odeljaka pokazuje da su praoci i proroci bili prosvećeni istom svetlošću Božjom koja i danas sve prosvećuje — svetlošću Spasitelja koji se javio svetu, a koga su oni najavili.
Sveti Simeon Solunski govori da blagoslov između dva starozavetna čitanja ima sledeći smisao: Postanje govori o početku, o stvaranju bića i padu Adamovom, a druga parimija iz Priča Solomonovih poučava tajanstveno o Sinu Božjem. Tog Sina nazivaju Mudrost i kažu da će Mudrost sebi sagraditi dom, tj. presveto telo Njegovo. Mudrost je, dakle, sam Sin Božji koji nas prosvećuje i osvećuje.
Pominjanje svetlosti Hristove nalazimo još u 4. veku i ovi spomeni odnose se na dočekivanje večernje svetlosti, tj. na paljenje svetlosti prilikom večernjeg bogosluženja. Sveti Vasilije Veliki na jednom mestu svedoči o drevnoj himni „Svjete tihij“, koju je narod izgovarao prilikom dočekivanja večernje svetlosti.
Tumačeći poredak blagosiljanja večernje svetlosti na liturgiji pređeosvećenih darova, sveti Simeon Solunski naglašava da paljenje večernje svetlosti ukazuje da je nama, koji smo u senci greha, zasijala Svetlost istinita i svetlošću svoje blagodati ispunila vaseljenu.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Liturgija, ilustracija
Prenos pređeosvećenih darova i priprema za pričešće
Drugi deo liturgije pređeosvećenih darova, posle jektenije i molitve za oglašene ili jektenije i molitve za one koji se spremaju za sveto prosvetljenje (ova jektenija i molitva za one koji se spremaju za sveto prosvetljenje čita se samo od srede četvrte nedelje posta pa sve do Velike srede), predstavlja deo koji možemo nazvati pripremom za pričešće pređeosvećenim darovima.
Nakon prve i druge molitve vernih, po vozglasu „Po daru Hrista tvoga…“, poje se pesma:
„Sada nebeske sile sa nama nevidljivo služe:
jer evo dolazi Car slave;
evo već prinesena tajanstvena Žrtva dolazi,
svečano praćena.
Sa verom i ljubavlju pristupimo
da pričasnici večnoga života postanemo.
Aliluja, Aliluja, Aliluja.“
Za vreme ove pesme vrši se prenošenje pređeosvećenih darova sa svetog predloženja na sveti presto, za vreme koga sav narod, preklonivši kolena, kleči. Ovo prenošenje podseća nas na Veliki vhod na potpunim liturgijama.
U praksu je kasnije ušlo i čitanje velikoposne molitve svetog Jefrema Sirina, koju sveštenik čita nakon polaganja pređeosvećenih darova na svetu trapezu, a prilikom izgovaranja ove molitve i sveštenik i sav narod čine tri metanije.
Posebnu pažnju privlači i molitva posle polaganja božanskih darova na svetu trapezu: „Bože neizrecivih i nevidljivih tajni…“
Kroz ovu divnu molitvu možemo sagledati da pričešće Telom i Krvlju Hristovom jeste suština našeg duhovnog života, a samim tim možemo reći da se u pričešću daje kruna svakom našem duhovnom podvigu, koji je u periodu svete Četrdesetnice posebno naglašen.
Molitve i završetak službe
Za vreme pričešća poje se pričasten koji je prepoznatljiv za liturgiju pređeosvećenih darova:
„Okusite i vidite, jer je dobar Gospod, Aliluja, Aliluja, Aliluja.“
Foto: preuzeto sa spc.rs
Sveto pričešće
Posle poziva đakona da sa strahom Božjim, verom i ljubavlju pristupimo, umesto svakodnevnog: „Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje…“, pojci poju specifičnu pesmu na liturgiji pređeosvećenih darova:
„Blagosiljaću Gospoda u svako vreme; proslavljenje Njega je u ustima mojim.“
Dok posle sveštenikovog blagoslova nakon pričešća pojci poju:
„Hleb nebeski i čašu života okusite i vidite, jer je dobar Gospod. Aliluja, Aliluja, Aliluja.“
Zaamvona molitva na liturgiji pređeosvećenih darova predstavlja slikovit i vrlo lep prikaz prečasnih dana svete Četrdesetnice u kojoj se nalazimo.
Blagodarenje za dar pričešća
Molitva naglašava da nas je Gospod svojom dobrotom uveo u prečasne dane ove, koji nam služe za očišćenje kako duše tako i tela. U molitvi se, sa druge strane, molimo da nam Gospod daruje da se dobrim podvigom podvizavamo i da tok posta završimo sačuvavši veru, da se kao pobeditelji greha javimo i da se nakon ovog vremena podviga udostojimo da se poklonimo Hristovom slavnom Vaskrsenju.
Ova molitva predstavlja svojevrstan putokaz kojim pravcem hrišćani treba da budu usmereni, pokazujući nam na kraju i cilj našeg podviga.
Nakon otpusta čita se 33. psalam „Blagosiljaću Gospoda u svako vreme“, koji predstavlja vid blagodarenja za ovu službu koja nam je darovana i u kojoj se pričestismo svetim tajnama Tela i Krvi Gospodnje, ukrepljujući se duhovno kako bismo izdržali tok posta i podviga.
Sa liturgijskog sabranja na Sretenje u Podgorici upućena je jasna poruka o odgovornosti, pokajanju i delima koja ostaju zapisana, ne pred ljudima, već pred Bogom, kao priprema za post koji traži više od forme i navike.
U Siropusnu nedelju, pred početak Velikog posta, poglavar Srpske pravoslavne crkve pozvao je vernike na praštanje, pokajanje i unutrašnje čišćenje srca, upozorivši da bez ljubavi i zajedništva nijedno pravilo nema smisla.
Od strogog uzdržanja na vodi do dana razrešenja na ribu – pred vernicima je vreme molitve, praštanja i unutrašnjeg preispitivanja; donosimo raspored po sedmicama, pravila ishrane i najvažnije duhovne smernice.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, katiheta Branislav Ilić objašnjava smisao, nastanak liturgije pređeosvećenih darova i razliku u odnosu na nedeljno i praznično bogosluženje.
U manastiru Suvodol služeno je opelo dugogodišnjem nastojatelju kome su se vernici oprostili uz molitvu i sećanja na skroman i predan put koji je ostavio dubok trag u narodu i manastirskoj obitelji.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Episkop buenosajreski i južno-centralnoamerički podsetio je vernike da telo ne pomaže ništa, ističući snagu posta, molitve i svetih Tajni u borbi protiv zla i pripremi duše za najradosniji hrišćanski praznik.
Od prvog dana posta do Strastne nedelje, vodič kroz bogosluženja, duhovne vežbe, ispovest, pričešće i svakodnevne navike koje pomažu da se pripremite za praznik Vaskrsenja Hristovog.
U Sabornom hramu Vaskrsenja Hristovog u Valjevu, episkop valjevski Isihije služio je svetu Liturgiju prve nedelje Velikog posta, govoreći o pobedi Pravoslavlja, značaju ikona i iskušenjima savremenog sveta.
Sreda prve sedmice Velikog posta donosi besedu Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog u kojoj poslednji trenuci Isusa Hrista otkrivaju tajnu večnog mira i nadu koja ne prestaje, čak i kada sve izgleda izgubljeno.
Strah od sopstvene dubine mnoge udaljava od mira, ali duhovno iskustvo pokazuje da se upravo iza unutrašnje borbe krije put ka isceljenju i blagodat koja menja čovekov život.
U bolnici u Bostonu, pred prognozom bez nade, roditelji su izabrali molitvu umesto očaja, a ono što je usledilo promenilo je pogled jednog racionalnog naučnika na granice medicine, vere i onoga što nazivamo nemogućim.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Meletija po starom i Svetog Tarasija po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Svetog Viktorina, dok su muslimani u mesecu ramazanu, a u judaizmu nema velikog verskog praznika.
Strah od sopstvene dubine mnoge udaljava od mira, ali duhovno iskustvo pokazuje da se upravo iza unutrašnje borbe krije put ka isceljenju i blagodat koja menja čovekov život.
U razgovoru koji je zapisao Sergej Nilus, optinski starac dao je neobično jednostavno molitveno pravilo i poručio da se vernik ne boji nečistih napada, jer onaj ko se drži psalama i molitve zadobija sigurnost koju strah ne može da slomi.
