U hramu u Bresnici, pred mnoštvom vernika, otvorena su pitanja koja se retko izgovaraju naglas – šta u čoveku zaista živi, šta odumire i po čemu će ga, na kraju, Bog prepoznati
Na praznik Svetog mučenika Evpsihija, u hramu Svetog Joanikija Devičkog u kragujevačkom naselju Bresnica, vladika šumadijski Jovan služio je svetu liturgiju. Sasluživali su protojerej Saša Antonijević, jerej Miloš Đurić i đakon Stefan Janković, dok je hram, ispunjen vernicima, disao jednim ritmom, onim koji liturgija stvara kada se reč i tišina susretnu na istom mestu.
U svojoj besedi, vladika Jovan nije ostavio prostor za površno slušanje. Govorio je jasno, bez ukrasa, ali sa težinom koja se ne zaboravlja:
- Gospod je došao da nas spasi od smrti. Postoje dve smrti, a u isto vreme postoje i dva vaskrsenja. Postoji smrt duše i smrt tela, ali i vaskrsenje duše i vaskrsenje tela. I duša i telo su za Gospoda. Vaskrsenje duše biva verom i ostalim vrlinama koje iz nje proizlaze, a vaskrsenje tela neposrednim dejstvom večne sile Božje.
Ove reči ne ostaju samo u prostoru hrama. One otvaraju pitanje koje se retko postavlja naglas: kako zapravo živimo i šta u nama već sada živi ili umire. U pravoslavnom iskustvu, smrt nije samo kraj fizičkog postojanja, već stanje udaljenosti od Boga, dok je vaskrsenje proces koji počinje mnogo pre poslednjeg dana.
Beseda se nije zadržala na teološkim pojmovima. Vladika je pažnju usmerio na ono što svako od prisutnih nosi sa sobom kada izađe iz hrama:
- Kakvim životom živimo ovde na zemlji, od toga nam zavisi kako ćemo živeti gore na nebu. Od toga zavisi da li ćemo biti u Carstvu nebeskom, u Carstvu svetlosti ili u carstvu tame.
U tim rečima nema dramatizacije, ali ima odgovornosti. Nema ni skrivanja iza opštih mesta, izbor nije apstraktan, već svakodnevan. Svaka odluka, svaki odnos, svaka misao učestvuje u tom nevidljivom oblikovanju večnosti.
Jedan od najupečatljivijih delova besede bio je podsetnik na ono što ostaje iza čoveka, čak i kada ga više nema među živima:
- Jer, kako kaže crkveni pesnik, mi se delima svojim opravdavamo i delima svojim se osuđujemo. Dela su ta koja idu ispred nas. Dela i ostaju iza nas, i ona dobra, ali i ona loša.
U vremenu kada se reči brzo izgovaraju i još brže zaboravljaju, ovaj naglasak na delu vraća meru onome što ima trajanje. Ne meri se ono što je izrečeno, već ono što je učinjeno i ono što je ostalo kao trag.
Beseda je zaokružena porukom koja u pravoslavlju nije dodatak, već suština:
- Ako smo ovde živeli u ljubavi sa Bogom, jedni sa drugima i širili ljubav među nama, Gospod će nas upravo po ljubavi prepoznati i primiti nas u svoj zagrljaj. Neće nam kazati da nas ne poznaje - zaključio je vladika pred vernicima koji su izašli iz hrama noseći sa sobom ono što se ne vidi: pitanje o sopstvenom životu i tiho podsećanje da se večnost ne čeka, već započinje svakim danom.
Na liturgiji u hramu Svetog Dimitrija mitropolit šumadijski govorio o veri koja čoveku pokazuje put, ali i upozorio na lažna učenja koja pokušavaju da pomute pravoslavlje.
Tokom liturgije u Kragujevcu mitropolit šumadijski govorio o suštini pokajanja i upozorio da istinsko obraćenje ne počinje rečima, već promenom misli, želja i čitavog načina života, bez čega nema ni spasenja.
Upozorenje velikog srpskog duhovnika 20. veka razotkriva uzrok koji mnogi izbegavaju da priznaju i pokazuje zašto se izlaz ne traži oko nas, već u ličnoj promeni.
Bio sveštenik u Laodikiji za vreme cara Dioklecijana.
Poglavar Katoličke crkve ponovio stav o blagoslovima istopolnih parova, osvrnuo se na nemačke inicijative i upozorio da bi dalje zaoštravanje rasprave moglo produbiti podele unutar Crkve.
Odlazak bugarskog arhijereja iz hrama Svetog Đorđa u Carigradu, nakon odluke o učešću predstavnika drugih crkava u službi, razotkrio je napetosti koje su se već danima gomilale iza svečanog poretka vaskršnje službe.
Arhitektonska posebnost nastala je kao odgovor na političke podele i svedoči o vremenu kada su vernici iz Banata pomagali oslobođenje Srbije.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
U crkvi Svete Petke, pred mnoštvom vernika, mitropolit šumadijski govorio o veri kao ličnom susretu sa Bogom i upozorio da bez istine nema ni mira ni izlaza iz očaja.
Na liturgiji pređeosvećenih darova u Manastiru Tresije, mitropolit šumadijski govorio o pričešću kao stvarnom susretu sa Bogom, značaju praštanja i postu kao putu ka unutrašnjem preobražaju.
Na liturgiji u kragujevačkom naselju Aerodrom mitropolit šumadijski Jovan govorio je da se odgovori na muke, patnje i radosti nalaze u veri, ali samo ako se Sveto pismo razumeva kroz iskustvo Crkve i zajednice.
Nakon liturgije koju je služio mitropolit šumadijski Jovan, sveštenici iz tri namesništva i profesori Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta otvorili su razgovor o izazovima crkvenog života koji se ne vide sa ambona.
Bogosluženje mitropolit crnogorsko-primorskog u Baru još jednom je potvrdilo snagu zajedničke molitve, značaj pokloništva i trajno mesto ovog svetitelja u životu pravoslavnih vernika
U prisustvu predstavnika Srbije i Ambasade Rusije, kao i arhijereja Srpske pravoslavne crkve, svečanost u Novom Sadu prerastao je diplomatski protokol i dobio snažnu duhovnu i simboličku dimenziju kroz poruke o veri i jedinstvu.
U Starom Generalštabu obeležen Dan Vojske Srbije uz poruke o državnosti, tradiciji i nasleđu Drugog srpskog ustanka, uz prisustvo državnih i verskih i velikodostojnika.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Od krika na krstu do reči koje podižu iz beznađa: zašto su rani hrišćani sačuvali baš ove trenutke u izvornom obliku.
Iako se priprema od istih osnovnih sastojaka, svaka kuhinja mu daje svoj potpis, čuvajući duh jela koje je preživelo generacije.
Pravoslavno iskustvo podseća da se snaga čoveka ne meri time koliko može da uzvrati, već koliko može da podnese i oprosti.
